Опанак чувао главу Србину у рату и миру

0
(0)

Најстарија обућа човечанства заштитни знак нашег народа, суочаваног са честим ратовима и сеобама. Слике и рељефе „шиљкана“ археолози су пронашли у остацима градова старог Египта, Персије, Грчке, Рима

ОПАНЦИ су најстарија обућа човечанства, њихове хиљадама година старе остатке и слике археолози су пронашли у градовима старог Египта, Етрурије, Грчке. Опанке су носили и стари Германи и Келти. Они су насликани и на фрескама наших средњовековних манастира. 

Ипак, опанци су најдуже остали главна обућа и симбол Срба, који су се од пропасти средњовековне државе непрестано сељакали због ратова и буна. Срећнији народи у мирнијим земљама спокојно су гајили стада, а коже животиња продавали занатлијама у градовима који су правили обућу.

Код Срба вечито спремних за сеобу, сваки домаћин је морао да зна да закоље животињу, одере кожу и од ње направи за себе и чељад „пресне“ опанке. Правили су их у кућама, збеговима, сеобама и хајдучији. Кожа се солила и разапињала да се брзо осуши, а затим су секли комаде и кроз рупе по ивицама провлачили опуту, дугу кожну врпцу. Кад се она затегне, око ноге се формирао опанак, чији је врх савијан уназад да не улазе влага и блато.

Кад је Србија обновила државност, власти су забрањивале домаће опанке од непрерађене коже који су називани пресни, прешњаци, сировари, шиваћи или кртице. Утврђено је да су нездрави, јер брзо труле изазивајући инфекције, а преко нештављене коже се преносио и такозвани црни пришт – антракс. Међутим није било лако с народом који је вековима ходао у својим опанцима. Требало је дуже од 10 година да буду прихваћени занатски опанци, популарно названи „грађени“. Што су времена била мирнија опанчари су били траженији, а опанци све лепши, квалитетнији, украшени и нацифрани, па модели за кицоше добише назив – циврани. – На простору Србије има две врсте опанака: прешњаци и врнчани. Код прешњака лице је веома плитко и често само делимично покрива горњи део стопала. Врнчани опанци имају лице од врнчаница – опуте, које је могло да буде плиће или дубље и украшено. Пресни опанци израђивани су у кућној радиности, а црвени опанци или црвењаши од полуштављене коже, мануфактурно. Ђоновски – грађени – опанци и опанци капичари од уштављене коже израђивани су у опанчарским и обућарским радионицама широм Србије – забележила је Вера Шарац Момчиловић, виши кустос Етнографског музеја у Београду.

Од Срба „из прека“ из Аустроугарске у Србију су стигли опанци капичари, који су били претеча ципела и освојили вароши. На селу су остали популарнији, нарочито лети, модели опанака којима је био затворен само предњи део.

ХАЈДУЧКИ МОДЕЛИСРПСКИ хајдуци правили су специјалне опанке, да заварају Турке. Они су остављали шиљаст траг с обе стране, да се не зна „да л’ су пошли ил’ су дошли“. Генерално, опанци за мушкарце, који морали бити „кадри стићи и утећи и на страшном месту постојати“, прављени су од дебеле и жилаве коже с леђа говечета, свиње или козе. За женске опанке коришћена је мекша кожа с бокова животиња, а деца су добијала опанке од најфиније коже с трбушине.

 

– Грађене опанке у Србији занатлије израђују од друге половине 19. века. Првобитно су били обућа за свечане прилике. Опанци најчешће носе име краја у коме су израђени или пак име означава неку њихову особину. Ношени су шабачки, ваљевски, ужички, шумадијски, космајски, качерски, колубарски и моравски опанци, али и носке, мрки, килаши, шиљкани, кукичари – наводи Вера Шарац Момчиловић.

Током балканских ратова у војну опрему ушли су опанци килаши, који су име добили по томе што је сваки тежио око килограм. Имали су дебеле и широке ђонове, који су растеривали блато па су ноге остајале суве. Килаши су постали омиљена обућа старих српских диверзаната – четника, који су се у њима нечујно прикрадали непријатељима. Зато су Аустроугари у Великом рату убијали сваког заробљеног Србина који је на ногама имао опанке килаше, плашећи се да је „комитаџи“. После рата, у моди су били елегантнији модели с танким уздужним и поречним трачицама „преплетом и преметом“. За најквалитетније опанке важили су они израђени на Убу, у Шапцу, Ваљеву и Ужицу, а најфинији преплет имали су пожаревачки, смедеревски и грочански опанчићи.

Космајски опанци имали су висок и прав „одапет“ врх, који је код качерских био веома дугачак и повијен, скоро до ноге. Тимочки и неготински лепотани имали су бели ђон и блиставо жуто лице веома ситне израде. Свима је био заједнички „кљун“ – с различитим називима: врх, вр’, рт, нос, носци, кљун, шљивица, шиљак, рогаљ….  

Врхови цивраних опанака за богате момке били су толики да се у њима није могло ходати, па су се носили само празником.

НАЈЛОНЦИ И ТОЧКАШИ

ИзмеЂу 1949. и 1953. појављују се „најлон опанци“ којима је лице, уместо од финих кожних врпци израђивано од шарених трака од поливинила. Куповала их је млађарија и брзо се разочаравала, јер су се на врућини ширили, а на зими скупљали стежући ногу као клешта. Најпопуларнији су били ручно израђени гумењаци од старих аутомобилских гума које је народ назвао гумењари и точкари. Њих су пак потиснули индустријски пироћанци. Кожни опанци су с развојем индустрије отишли у историју. Постали су обућа само за фолклорна друштва.

 

 

 

Борис Субашић, Новости

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

Потурчени Живковићу, ајде ти прво као Србин одмори мало, досадио си са твојим небулозама и Богу и народу

0 (0) Не знам да ли ће доћи до референдума у РС. У сваком случају, …

Бакире не брабоњај глупости, преци су ти се као Срби потурчили у Београду

0 (0) Нови Пазар — Лидер Странке демократске акције (СДА) БиХ Бакир Изетбеговић изјавио је …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Send this to a friend