Изумире симбол Србије на чијим грудима је штит с крстом и оцилима. Опстанак орла крсташа озбиљно је угрожен, прети му нестанак и ускоро би могао да постоји само на државном грбу.
Царске птице више нема на Фрушкој гори, а од јата овог владара неба остао је свега један пар са два птића на северу Баната, на тромеђи Србије, Мађарске и Румуније.
Наду у опастанак орла крсташа буди вест коју смо добили у Друштву за заштиту и проучавање птица Србије (ДЗППС) да је ове године још један пар нашао уточиште у непосредној близини постојећег пара. Уз то је покренут и међудржавни пројекат Паннон Еагле Лифе
за очување популације ове величанствене птице.
У Србији, на ободу Делиблатске пешчаре, пре три деценије било је седам парова крсташа, али су мигрирали када је почело пошумљавање пешчаре јер је тиме нестала текуница којом се најрадије хране, а број зечева опао. Тада су се два пара преселила у Румунију, а 1996. године један орао крсташ је убијен код села Шумарак, па је годину касније његова женка негде одлетела.
Орловима крсташима, како каже Драженко Рајковић из ДЗППС-а, озбиљно прети изумирање на српским просторима.
– У недавној објављеној Црвеној књизи птица Србије ова врста грабљивице је класификована као критично угрожена, што значи да постоје врло реални изгледи да ускоро те птице више неће крстарити нашим небом – прича Рајковић за „Вести“.
Наду у опоравак популације у Србији и у региону, према његовим речима, буди заједнички рад орнитолога и заштитара природе из Словачке, Аустрије, Чешке, Мађарске и Србије који у оквиру Паннон Еагле Лифе ‘ пројекта спроводе низ мера за очување популације ове величанствене грабљивице. Рајковић каже да за спас ове врсте пре свега треба очувати степска и слатинска станишта у Војводини.
– Садња дрвећа, постављање вештачких гнезда, ревитализација станишта и редовно посматрање представљају кључ очувања ове врсте. За то је неопходна међусекторска сарадња ресорних владиних тела, цивилног сектора и свих заинтересованих – каже Рајковић.
Ветеринар Атила Агоштон који учествује у спасавању крсташа и као лепу вест истиче што ће ових дана полетети два младунца из гнезда пара са севера Баната, али и што су у заштићеном мокринском резервату.
– У резервату је млади пар птица које ће за две године бити полно зреле, па ћемо на њихов нараштај мало сачекати. Морамо да их сачувамо јер ова угрожена врста тек са пет година достиже полну зрелост и обично имају само једног до највише три младунца – каже Атила и указује да је у Мађарској популација крсташа стабилна, па се очекује да неки мигрирају у Србију.
Помор пестицидима
Стручњаци као највећу претњу крсташима означавају пестициде. Драженко Рајковић каже да су крсташи као и друге грабљивице на врху ланца исхране жртве намерног и случајног тровања.
– Забрањене хемијске супстанце попут карбофурана или пестициди који се користе легално, али на непрописан начин, прогон и нестанак станишта у којима лови и гнезди се главни су чиниоци нестанка ове врсте из највећег дела Србије – навео је Рајковић.
Птица небеског царства
Орао крсташ био је симбол древних народа, а касније и монархија. Стари Грци су га повезивали са врховним божанством, за Персијанце је био симбол победе, а у старом Риму је представљао врховног бога Јупитера. За северноамеричке Индијанце био је птица која доноси знање, за Келте симбол свемоћи, а у крсташким ратовима су их владари носили на штитовима.
Орао крсташ или царски орао од давнина је у српском народу сматран светом птицом небеског царства. Држали су га за заштитника поља и летине, тако да је народ имао обичај да каже да је срећно је село које има гнездо крсташа.
Најстарији пронађени приказ двоглавог крсташа у Србији је на одежди кнеза Мирослава, брата Стефана Немање из 12. века, а потом у Богородици Љевишкој у Призрену из 13. века.
Гнездо на светињи
Орао крсташ је добио име у српском народу јер је за гнеждење одабирао велике храстове на којима се често налазио запис, односно урезан крст. Та стабла су била светиња за народ.
Проблем је данас, каже ветеринар Атила Агоштон, што у Војводини нема великих стабала у чијим крошњама би крсташи могли крсташи да свију гнездо.
Д. Декић – Вести
