fbpx

Основи биолошког ратовања: Вакцине, нови геноцид? (1)

0
(0)

Водећи светски здравствени проблем су вакцине и њихова масовна употреба. Са овом страшном истином која је вишеструко потврђена, не би се сложила само мафија из Светске здравствене организације, која је главни лобиста фармацеутске индустрије и главни ослонац њене мафије. Али, независни стручњаци и многе цивилизоване државе и њихова надлежна министарства, одавно су скренуле пажњу да вакцине примају на своју одговорност. Пре неколико година, министарка здравља Пољске, службено је забранила њихову употребу. У књизи Венса Фарела, „Вакцине, нови геноцид?“, објављеној и на српском језику, у преводу Саше Ивановића, детаљно су описане све опасности од вакцина. Магазин Таблоид објављује одабране делове из ове књиге

Обавезне вакцине

(Мале богиње)

„Моје име је Венди Шол (Wендy Сцхолл). Живим на Флориди са својим мужем, Геријем, и три ћерке, Стејси, Холи, и Џеки. Дозволите ми да нагласим да су све три наше ћерке рођене као здраве, нормалне бебе. Овде сам да бих испричала о Стејсијиној реакцији на вакцину против малих богиња… при чему се по званичној медицини све што се у року од 7 до 10 дана након добијања вакцине јавља у вези са неуролошким поремећајима или нападима или оштећењем мозга уклапа у реакције на вакцину.

Са 16 месеци старости, Стејси је примила вакцину против малих богиња. Била је срећна, здрава, нормална беба, типична, радознала, живахна све до десетог дана након примања вакцине, када сам ушла у њену собу и видела је како лежи у својој колевци, испружена на стомаку, при чему јој је глава била окренута на једну страну. Њене очи су биле стакласте и укочене.

Дахтала је, борећи се за дах. Њена мала глава лежала је у локви крви која је истицала из њених уста. Био је то ужасан призор, али у том тренутку нисам знала да моја срећна, весела беба никада више неће бити иста. Када смо стигли у амбуланту, Стејси је имала температуру од 40,5 степени. Првих четири дана боравка у болници Стејси се борила за свој живот. Била је у коми и имала бубрежну инсуфицијенцију. Плућа су јој се пунила течношћу и имала је нападе.

Дијагноза је гласила ‘пост-вакцинацијски енцефалитис’, а прогноза је била мрачна. Лева страна јој је била парализована, била је склона напади-ма, и имала проблеме са видом. Међутим, доктори су нам рекли да смо имали пуно среће. Нисам се осећала као да имам среће.

Били смо ужаснути чињеницом да ју је ова вакцина, која јој је дата како би јој се обезбедило безбедније детињство, скоро убила. Нисам знала да је уопште постојала могућност оваквог типа реакције. Сада је то наша реалност“. – Wендy Сцхолл, тестимонy гивен то Хеарингс Бе- форе тхе Субцоммиттее он Хеалтх анд тхе Енвиронмент; 98тх Цон- гресс, 2нд Сессион, Децембер 19, 1984; у Ваццине Ињурy Цомпенса- тион, п. 110.

Већина случајева малих богиња (ређе званих рубеола) није озбиљна, када је велики део популације изложен клицама. Симптоми се генерално повлаче у року од две седмице. Међутим, један случај у 100.000 води до субакутног склерозног паненцефалититса (ССПЕ), који производи отврдњавање мозга и обично је смртоносан.

До 1955. године, било је 0,03 смртних случајева на 100.000. Затим је 1963, истраживачки тим под вођством Ендерса (Ј. Ф. Ендерс), развио вакцину против малих богиња. Масовно вакцинисање је отпочело.

По извештају Националне здравствене федерације из 1969. године, истраживање које је извршила Светска здравствена организација (WХО) утврдило је да су људи који су вакцинисани против малих богиња били изложени 14 пута већој вероватноћи од добијања болести од оних који нису били вакцинисани. Истраживање из 1985. спроведено под окриљем америчке владе напоменуло је да се 80% „неспречивих“ случајева малих богиња јавило код људи који су били вакцинисани (20тх Иммунизатио Цон- ференце Процеедингс, Маy 6-9, 1985, п. 21).

„Преношење малих богиња јасно је документовано међу вакцинисаним особама. При неким великим епидемијама, 95% случајева било је вакцинисано“. – Федерал Друг Администратион Wорксхоп то Ревиеw Wарнингс, Септембер 18, 1992, п. 27 (репортед бy Др. Аткинсон оф тхе Центерс фор Дисеасе Цонтрол ЦДЦ).

„Светска здравствена организација спровела је истраживање и установила да док је код невакцинисане групе деце подложне малим богињама нормална стопа добијања болести износила 2,4%, у контролној групи која је вакинисана, стопа добијања болести порасла је на 33,5%“. – Пааво Аирола, Пх.Д., Еверy Wоман’с Боок, 1979, п. 279.

Истраживање педијатара у Њујорку открива да је само 3,2% њих пријављивало случајеве малих богиња здравственом одсеку.

Истраживање медицинских књига открива да вакцина против малих богиња може да проузрокује проблеме са учењем, ретардацију, атаксију, асептични менингитис, поремећаје са нападима, парализу и смрт.

У секундарне компликације повезане са вакцином спадају енцефалитис, субакутни склерозни паненцефалитис, мултипла склероза, токсична епидермална некролиза, анафилактички шок, Рејев синдром, Гилен-Баре синдром, поремећаји са згрушавањем крви, јувенилни дијабетес, и можда Хочкинова болест и рак (Р.С. Менделсохн, Хоw то Раисе а Хеалтхy Цхилд, п. 215).

„Иако је један од разлога за давање вакцине против малих богиња спречавање познатих компликација енцефалитиса и упале плућа, сама вакцина може да проузрокује енцефалитис. Штавише, половина свих пријављених случајева малих богиња у неколико последњих година била је међу вакцинисаним особама“. – Тхе Дангерс оф Иммунизатион, 1987, п. 53.

„Мале богиње су у прошлости представљале једно од чешћих дечјих болести. Иако могу да изазову озбиљне компликације, представљају релативно безопасно обољење у највећем броју случајева… данашње промоционе кампање за вакцине ретко спомињу да је познато да је сама вакцина повезана са озбиљним компликацијама укључујући енцефалитис са озбиљним, трајним оштећењем мозга и менталном ретардацијом“. – Др. Алан Хинман, Центерс фор Дисеасе Цонтрол, наведено у Тхе Дангерс оф Иммунизатион, 1987, п. 56.

Због неког разлога, од када је 1963. отпочела вакцинација против малих богиња, адолесценти и младе одрасле особе чешће добијају мале богиње. Па ипак, они су изложени већем ризику од упале плућа и абнормалности јетре у односу на децу (Инфецтиоус Дисеасес, Јануарy 1982, п. 21).

Најмлађа деца која примају вакцину нарочито су изложена ризику. На пример, петнаестомесечна деца изложена су највећем ризику (ЦДЦ: Меаслес, Мумпс, анд Рубелла, 1991, п. 1). По процени из 1993, деца млађа од годину дана сачињавала су више од 25% свих случајева малих богиња; међутим, пре него што је 1963. откривена вакцинација, тако мала деца су изузетно ретко добијала мале богиње. Када су упитани за објашњење ове необичне ситуације, званичници ЦДЦ-а су рекли да се то дешава зато што су саме мајке вакцинисане као деца. Ево чињеница коју стручњаци знају: Када се као дете вакцинише, и не добије мале богиње, не развија природни имунитет против болести. Због тога се имунитет не може пренети на њено дете (Д. Q. Ханеy, „Wаве оф инфант Меаслес Стемс фром ’60с Ваццинатионс“, Албуqуерqуе Јоурнал, Новембер 23, 1992, п. Б3).

По часопису Неw Енгланд Јоурнал оф Медицине (4. октобар, 1990), витамин А помаже у заштити тела детета од озбиљних компликација, које се могу јавити при малим богињама.

Са појавом вакцине против малих богиња јавили су се чудни, нови облици „малих богиња“. Слични резултати су уследили и након увођења дру- гих вакцина. То су болести са новим запањујућим низом компликација.

„Синдром ‘атипичних малих богиња’ – упала плућа, петехије кожне мрље, едеми, и јак боље не само тешко препознати (као ‘мале богиње’) већ је често у потпуности занемарен. Такође, симптоми атипичних заушки – анорексија, повраћање, еритемозни црвени осип, без било какве паротидне су близини уха укључености – захтевају обимно серолошко тестирање како би се искључиле друге сличне болести“. – W. Јамес, Иммунизатион: Тхе Реалитy Бехинд тхе Мyтх, 1988, п. 34.

Чланак из часописа ЈАМА (Јоурнал оф Америцан Медицал Ассоциатион) из 1973. године говори о 84 америчка случаја неуролошких поремећаја, који су се јавили у року од 30 дана након примања живе вакцине против малих богиња. Седамдесет и један случај од 84 јасно је био повезан са вакцином: 11 због температуре изазване вакцинацијом, један случај је задовољио дијагностичке критеријуме за субакутни склерозни паненцефалитис, а 59 је показало клиничке одлике енцефалитиса или енцефалопатије. Код четрдесет и пет (76%) случајева поремећаји су почели између 6 и 15 дана након вакцинације („Неурологицал дисордерс Фолло- wинг Ливе Меаслес-Вирус Ваццинатион“ ЈАМА, Марцх 1973).

Тетанус

Ево неколико занимљивих статистика за поређење: Током Другог светског рата било је 12 забележених случајева тетануса. Четири су се јавила међу војним особљем које је примило вакцину против ове болести. У целој земљи (САД) је од 1976. године било мање од 100 случајева тетануса. Већина тих случајева јавила се међу особама старијим од 50 година. Током тог периода, није дошло ни до једног смртоносног случаја међу особама млађим од 30 година оболелим од тетануса. Вакцине против тетануса нису одговорне за успех, пошто имунизују (штите) 12 година или мање; а већина вакцина се даје деци. Међутим, насупрот томе, сама вакцина против тетануса може да доведе до низа озбиљних компликација, укључујући повратни апсцес (загној), високу температуру, оштећење нерва унутрашњег уха, анафилактички шок, губитак свести, и демијелинизирајућу неуропатију (прогресивна дегенерација нерава). (Видети У.С. Морбидитy анд Морталитy Wееклy Репортс за више информација о овим статистикама.) Зашто се онда деца вакцинишу против тетануса?

Број случајева тетанусне инфекције постепено се смањивао током двадесетог века због бољег обраћања пажње на хигијену ране. А то је почело пре него што је развијена вакцина против тетануса. Иако 40%популације сада није вакцинисано против тетануса, број случајева болести наставља да опада.

Рану треба добро очистити и не дозволити да се затвори док не дође до зацељења испод површине коже. Пажљиво прање сапуном и водом, водоник пероксидом, итд. уклања опасност од инфекције тетанусом.

По др Исаку Голдену (Иссац Голден), из његове књиге Вакцинација: Преглед ризика и алтернатива (Ваццинатион: А Ревиеw оф Рискс анд Алтернативес, 1991, стр. 31), долазило је до веома озбиљних реакција на вакцину против тетануса због чега је вакцина сада драстично разблажена – чиме је постала клинички неделотворна у спречавању болести. Истраживање наведено у часопису Неw Енгланд Јоурнал оф Медицине (26. новембар 1981) открило је да ревакцинација против тетануса изазива привремен пад броја Т лимфоцита у крви испод нормале – уз највеће смањење две седмице након вакцинације. Ако сте читали чланке о сиди, препознаћете опасност – пошто смањен број Т лимфоцита доводи до потпуно развијене сиде. НЕЈМ чланак је наставио објашњавајући да су ти измењени односи слични онима код пацијената оболелих од сиде.

Дифтерија

Денис Хилијер је био здрави енглески дечак одличан у фудбалу, трчању и другим играма. Након прве вакцине, говор му је био мало конфузан, али нико то није повезао са инекцијом. Два месеца након друге вакцине против дифтерије, дечак је умро у октобру 1942. године од ретког облика енцефалитиса. При каснијем описивању случаја, др Расел Брејн (W. Русселл Браин) је рекао на скупу неуролошког одсека Краљевског медицинског друштва у фебруару 1943: „Код пацијента, дечака старог једанаест година, су се јавили симптоми након примања вакцине против дифтерије“. Затим је описао неколико других случајева нервних поремећаја и полиомијелитиса који су се јавили у року од неколико дана након примања вакцине против дифтерије. Затим је закључио, „Однос између инфекције и вакцинације тренутно није дефинитивно закључен“.

Случајеви дифтерије су ретки. У Америци је 1980. године пријављено само пет случајева. Од 1900. до 1930. године пад броја случајева дифтерије био је већи од 90%. Касније је развијена вакцина против дифтерије. Научници нам кажу да је до пада броја случајева дошло захваљујући бољој исхрани и санитарним условима.

Биро за биологију је 1975. године, у сарадњи са ФДА, поднео извештај (20-21 новембар, 1975) који је открио да токсоид дифтерије „није ефективан као имунизирајући агенс у мери у којој би се то могло очекивати“. Напомињући да дифтерија може да се јави код вакцинисаних особа, рекли су да је „трајност имунитета изазваног токсоидом… под знаком питања“.

У просеку, 50% случајева се јавља код оних који су вакцинисани (Р.С. Менделсон, Хоw то Раисе а Хеалтхy Цхилд, п. 223).

Занимљив низ догађаја одиграо се током Другог светског рата: стопа дифтерије широм Европе била је ниска крајем 1930-их. Међутим, након што је Немачка отпочела са обавезном вакцинацијом против дифтерије 1939. године, у року од три године јавило се 150.000 случајева болести међу вакцинисаним особама. Француска је одбила вакцинацију, али је била присиљена на обавезну вакцинацију против дифтерије након немачке окупације. До 1943. године јавило се скоро 47.000 случајева. Међутим, у оближњој Норвешкој, која је доследно одбијала примање вакцине против ове болести, било је само 50 случајева (Е. МцБеан, Пх. Д., Ваццинатионс До Нот Протецт, 1991, п. 8). У Шведској је дифтерија практично нестала без било какве имунизације.

„У погледу пада броја случајева у Великој Британији током 1943. и 1944, можемо се подсетити да је 58 британских лекара који су 1938. године потписали петицију против обавезне вакцинације могло да укаже на практичан нестанак дифтерије у Шведској без било какве имунизације. Са друге стране, ако погледамо Немачку, налазимо да је након наредбе др Фрика о обавезној вакцинацији, Немачка 1945. године постала главни центар дифтерије у Европи. Од 40.000, дошло је до пораста на 250.000 случајева.

Чланак из марта 1944. године из часописа Поур ла Фамилле указује на пораст случајева дифтерије након обавезне вакцинације. На пример, у Паризу пораст је износио и до 30%. У Мађарској, где је вакцинација била обавезна од 1938. године, пораст је износио 35% за две године. У женевском кантону, где је вакцинација била обавезна од 1933. године, број случајева се од 1941. до 1943. утростручио“. – Е.Д. Хуме, Бецхамп ор Пастеур 1963, пп. 217-218.

„По чикашком одбору здравља, током избијања дифтерије 1969. године у Чикагу, четворо од шеснаест жртава било је ‘потпуно имунизовано против болести’. Других пет је примило једну или више доза вакцина, а двоје од њих је тестирано при пуном имунитету. У другом извештају о случајевима дифтерије, од којих су три била смртоносна, једна особа која је умрла, а четрнаест од двадесет и три оболелих, било је потпуно имунизовано“. – Роберт Менделсохн, М.Д., Цонфесионс оф а Медицал Херетиц, 1979, п. 143.

Полиомијелитис (полио)

Полиомијелитис (спинална дечја парализа) може да доведе до озбиљне парализе; међутим, 90% изложених, чак и током епидемије, не испољава никакве симптоме (М. Бурнет анд Д. Wхите, Натурал Хисторy оф Инфецтиоус Дисеасе, 1972, п. 16). Од 1923. до 1953, број случајева полиомијелитиса у САД опао је за 47%. Сличан пад одиграо се и у Европи. Стопа пада је била стрма и након производње Салкове вакцине 1955. године, а Сејбинова орална вакцина појавила се на тржишту 1959. године. Данас се полио скоро и не јавља. Многе европске земље одбиле су да користе полио вакцину, па ипак је њихова стопа наставила да пада истим темпом као и у Америци.

Венс Ферел, Танлоид

(Наставак у следећем броју)

фото: naturalsociety.com

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

Зашто су у Јапану забранили ММР вакцине?

0 (0) Јапан је престао да користи ММР вакцине пре 7 година. То је практично …

Биополитика и насилно вакцинисање: Србија и неолиберални тоталитаризам

0 (0) Појам биополитике увео је француски философ Мишел Фуко, одређујући је као растућу бригу …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *