fbpx
Насловна / Православље / Отворено писмо светогорских стараца о престанку помињања васељенског патријарха

Отворено писмо светогорских стараца о престанку помињања васељенског патријарха

Једногласна и громогласна изјава монаха- исповедника и подвижника о престанку помињања патријарха

Највеће богатство Богородичиног врта су монаси, носиоци речи Господње за овај свет. По речима светог старца Пајсија Светогорца, они не одлазе из света зато што га мрзе него зато што га љубе и што им на тај начин најбоље може помоћи у стварима које не решава човек него се решавају само по божанском надахнућу. Исти старац је рекао: „Погасите светионике на гребенима, и шта ће се догодити с лађама? Монаси и јесу светионици“.

Брзопослушница

Отуда не треба да чуди Отворено писмо Светогорских стараца које следи, а објава је њихове одлуке да престану са помињањем Васељенског патријарха, којем замерају то што одступањем од Светоотачког учења и непоштовањем догми и канона Цркве издаје Православље.

Познавајући историју Цркве, добро нам је познато да Сабор бива сазиван првенствено да би се бавио успостављањем и јачањем догми Цркве и успостављања њених граница у односу на све јереси. То је оно основно чему Црква треба да је посвећена, ничему другом него борби против свих јереси и праву да преовлада реч истине. Преподобни Никодим Светогорац, велики учитељ и Отац Цркве, сасвим јасно истиче: „Благочестије је да увек будете обавезани православним догмама и канонима, у сагласју са Светим Писмом, прихваћеним Васељенским саборима“ и „Ово је вечна граница коју су поставили наши Оци и озакоњена за векове векова… установљена Светим Духом Васељенских и Помесних сабора“ »(Πηδαλιον, εκδ.Ρηγοπουλου, Θεσσαλονικη 1991, σελ.16).

Тако да ми, светогорски монаси , део живе Цркве, у сврху духовне будности и укрепљења Православног мишљења  верујућег народа, желимо да вам представимо властито сведочанство.

Такозвани „Свети и Велики Сабор“ за који се очекује да ће бити одржан наредног месеца на Криту (19. јуна, према старом календару 6. јуна 2016. године) је само једна етапа пута међухришћанског и међурелигијског екуменизма или Верске глобализације Новог Светског Поретка, који као што је познато настоји да потчини цело човечанство у три пажљиво планирана корака: а) путем светске владе, б) путем светске економије, и ц) помоћу једне –уједињене светске религије. Реализација овог циља – светске религије, је први пут представљена у протестантском свету тзв. „екуменистичким покретом“, а у православном свету зачета интронизацијом васељенског патријарха Мелетија Метакакиса (1923.), а захваљујући Константинопољском патријарху Атенагори (1948 -1972), наставила је да се развија.

Screenshot_3

Такозвани „Свети и Велики Сабор“, уместо да препозна и осуди постојеће јереси које доводе вернике у заблуду, наводи их кривоверју те настоји пре свега да призна свејерес, према Светом Јустину Поповићу, синкретичког међухришћанског и међурелигијског екуменизма, попут паписта на Другом ватиканском сабору (1962 -1965. године).

Да Сабор који се назива „Свети и Велики Сабор“ има за циљ да призна синкретички међурелигијски екуменизам доказује следеће:

Документ Предсаборског Саветовања Предстојатеља, који је послат на одобрење Аутокефалним Православним Црквама а насловљен као „Однос Православне Цркве са остатком хришћанског света“,признаје да паписти протестанти нису јеретици, него су у рангу Једне, Свете, Православне и Саборне Цркве Никејско-Константинопољског Символа Вере у смислу истицања историчности њих као цркве, пренебрегавајући јерес говоре: „Православна Црква утврђује постојање у историји других хришћанских цркава и конфесија, које се не налазе у општењу с Њом“. Тако занемарују догматска учења Цркве па чак и чињеницу да је Васељенски сабор Фотија Великог (879-880. године) осудио јеретичко учење filioque и сузбио папске претензије на примат. Тако оспоравају еклесиолошко учење Цркве и стварају еклесиолошку јерес, јер Црква се заснива на догматима вере, и идентификује са истински верујућима коме је Глава Христос, а верни Тело, непогрешиве Вере Православне , а самим тим и право на истински и неискривљен духовни живот и учешће у Светим тајнама покајања у нашој Светој Цркви.

Истим предсаборским документом признаје се и добија на важности Светски савет “цркава“, легло јереси, основано 1948. године по директиви Новог светског поретка у сврху верске глобализације, тј. Светске религије Антихриста. Првобитна мисија ССЦ је била да заживи међухришћански синкретички екуменизам, да би својим напредовањем- услед млаког става Православних, у последњих неколико деценија, проширила своје тежње и на промоцију међурелигијског синкретичког екуменизма. У овој форми, документи припремљени за Сабор постаће везивно ткиво између Светског савет цркава и Васељенских сабора.

Screenshot_4

Било је ту манипулација, таквих да су документи потписани у име Помесне Цркве, с тим да епископи немају ни идеју о томе шта су одлуке њихових представника“.(проф. Д. Целенгидис).

То значи да се документом потире и сотериолошки догмат Цркве, према којима ја једна Црква – Истинита Православна Црква а у том контексту, да верујући човек може само милошћу Божје благодати и нетварне силе Светога Троичнога Бога достићи своје спасење и једино тако, има могућност да у њему сазре и развије се Богочовечанска Личност Христа, и отуда бескрајно Богопознање и благодат.

Будући да се овим предсаборним текстом даје легитимитет ССЦ, подразумева се и теорија о том, да све «цркве» (или тачније речено јереси) и све религије сагласно новокомпонованом тумачењу  «спашавају», па у складу са таквим размишљањем они прикривено и рафинирано наводе неопредељене у у натприродни, надискуствени свет, који обухвата све лажне богове и некакво обожавање истих, а све је то само људски изум који је подражаван од Сатане.

Усвајањем предсаборских докумената признаје се наводна „црква“ папистима, што ће неминовно довести до наредне фазе Луциферовог синкретичког међухришћанског и међурелигијског дијалога, чији ће крајњи продукт бити синкретичко „сједињење“ Аутокефалних Православних Црквава са папистима („из исте чаше“) и и потчињавање папи, непогрешивом јеретику што неминовно води ка трансформацији Аутокефалних Православних Цркви у Унијатску.

То значи доктринарно и административно потчињавање Аутокефалних Православних Цркви унијату папи, чему тежи Ватикан а по основу Законика канона источних Цркава, који је објављен од стране папе Јована Павла II, 1990. године. Као што знамо, овај Законик обезбеђује четири вида унијатских цркава а то је право (sui generis), коме ће се повиновати Православне Цркве:

1) Патријаршијске Цркве по истом том закону (овде ће бити потчињене оне Патријаршијске Цркве које и јесу Патријаршије)
2) Архиепископијске Цркве по том закону (где се подразумевају аутокефалне цркве, које нису патријархати)
3) Митрополитске Цркве по истом том закону
4) остале цркве по том закону (правила 55 ,551 и 155 истог Законика ).

Света Гора
Цариградска патријаршија, је самовољно одбацила и није уврстила међу документе „Светог и Великог сабора“ предлог Српске Православне Цркве из 2015. године о признавању Сабора св. Фотија Великог као VIII Васељенског сабора који је осудио filioque и папски примат власти, као и Сабор св. Григорија Паламе као IX Васељенски сабор (1351. године), који је свецрквено признавање теологије св. Григорија Паламе о разликовању божанске суштине и божанских енергија, учење о тварној благодати. Ово произвољно одступање сасвим јасно указује на оријентацију такозваног „Светог и Великог сабора“, јер не води у правцу православља него хрли ка јереси екуменизма којим демонтира Православно богословље како би озаконила свејерес.

У досадашњој историји Цркве, Свети и Велики сабор, или Васељенски сабор, сабирао је представнике Аутокефалних Православих Цркава, где је сваки епископ имао право на глас, свој глас – дакле, наглашавмо да су то била сабрања епископа целе васељене на којима се изражавало јединство Цркве. У складу са прописима тзв. „Светог и Великог сабора“, право гласа немају епископи, већ само Цркве где ће једна Помесна Црква имати један глас, преко примата те Помесне Цркве. Ово је први пут у историји Цркве да ће се применити овакав начин рада Сабора – да се укида право гласа свим епископима, и као такав противуречи пуноти Православне Екелсиологије и Православном канонском праву.

Одлуке Светог и Великог сабора или Васељенског сабора, које се тичу питања вере, по истинској православној еклесиологији и православним канонима, треба да прођу кроз проверу, односно да буду саборно прихваћене од свих чланова заједнице, тачније могу бити одобрене или одбачене од епископа, од стране свештенства, монаштва и верујућег народа, насупрот томе одредбама којим се руководи тзв. „Свети и Велики сабор“ донешене одлуке ће у најмању руку бити наметнуте свим члановима Православне Цркве.

Заиста, они унапред упозоравају да ће санкционисати све категорије Хришћанске Пуноте који не прихвате одлуке Сабора. Тако, у потпуности поништавају саборност Православне Цркве, и доводе у сумњу Божји дар – разликовања духова -, спочитавајући да су сви делови Тела Цркве, достојни тога дара Духа Светога, те га приписују само епископима .

Зарад тога постоји потреба да се на Свеправославни сабор позову сви чланови Синода и сви они чланови Цркве који су удостојени благодати Светога Духа, од свештенства, монаха и од верног народа, као што је било на ранијим саборима. Но признавање неког Сабора православним, зависи пре свега од његове лојалности догмама, “Црквено право зна само за оне свете и признате саборе које је красила догматска исправност“.

светогорски старци
Да закључимо, да би се Васељенски сабор у својој суштини сматрао православним, његове одлуке морају бити прихваћене не само од епископа него од целе Пуноте Цркве.

Да ли је ово што се дешава а што је установљено од Васељенске Патријаршије, складно са делом текста из Окружне посланице 1848. године, који каже: „зато што је чувар благочестија код нас само Тело Цркве, то јест народ, који је увек желео да сачува своју веру неизмењену и сагласну вери његових отаца“.

Једно од питања је и питање календара, које раздваја литургијско јединство Православних Цркава и сматра се првим ударом екуменизма на Православље.

После свега наведеног, наша је дужност да се обратимо Васељенској Патријаршији, другим Аутокефалним Црквама, Светом Киноту Свете Горе, као и читавој Христоименитој Пуноти Цркве те их све обавестимо да сматрамо да је обавеза нас Светогорских отаца да се боримо за очување истине управо наше православне вере, наше природне везе са Главом Цркве, Богочовеком, Господом Исусом Христом, и да следујући Светоотачко предање пратимо Свете Оце, те да нећемо признати и нити прихватити тзв. „Свети и Велики Сабор“ ако:

1. овај Сабор не одбаци у потпуноти предсаборски документ „Односи Православне Цркве са осталим хришћанским светом“
2. исти не осуди свејерес, по речима св. Јустина Поповића, Луциферског синкретичког међухришћанског и међурелигијског екуменизма
3. не призна два сабора из VIII и IX века као Васељенске, – Осми Фотијев (879-88. године ) и Девети Григорија Паламе (1351.године)
4. остане при одлуци да ће право гласа имати само Помесне Цркве преко својих Примата, а не сви епископи , како налаже православна еклесиологија и Православно право
5. не буде уклоњена нека врста директиве да се сматра обавезним признавање Одлука Сабора од свих представника Пуноте Цркве, чиме се укида догматско и екесиолошко мерило, што је неотуђиво право свих чланова Цркве.
6. се не уклоне питања о промени Поста и другобрачја свештенства, где се постепеним укидањем поста повлађује папистима. Међутим Црква без аскетског живота никога неће привести васкрсењу, него напротив духовној смрти и довешће до потпуне секуларизације и одсуства Духа Светога.

Стога, свети архијереји, сва ова питања су по нама сотериолошка питања, зато вас из свег срца молимо да на овом Сабору исповедате слово Истине, и да нам не приуштите да доживимо још један Сабор, попут оног Флотрентинског.

моли се Богу

Будете ли Ви, Свети Архереју тако радили небо и земља ће се радовати, анђели и људи духовни ће славити победу, Ваше име ће бити записано у књизи живота, а онда ћете бити „по образу причесник, по престолу наследник“ Светих Апостола и Светих Отаца. Преклињемо вас да останете чврсти и достојни историје и вашег архијерејства, којим вас је Црква удостојила.

Ми Атонски оци и чланови Цркве, изјављујемо да немамо везе са било којом „зилотском“ фракцијом или екстремистима или фанатицима, него да следимо Свете оце, Светогорску традицију која је запечаћена крвљу великог броја Свештеномученика, и тежимо уз дужно поштовање према вама, да вам скренемо пажњу на веома битна питања. Верујемо да је наша дужност да поштујемо Свештеномученике и традицију Свете Цркве, и сходно томе, ми ћемо и званично престати да помињемо Васељенског патријарха.

Никада нисмо хтели да следимо било какву опцију која води до „секуларизације“ цркве, тако ни овај „Свеправославни сабор“ који ће обезбедити црквени легитимитет јереси екуменизма, који ниподаштава Символ вере и у свему православне еклисиологије и доводи до секуларизације „цркве“. Међутим, осветовљена „Црква“, као што је познато, није у стању да научи путу спасења своје следбенике. Нису ли Ватикан и папизам, са свим осталим њиховим гранама типа протестаната, осветовљена, секуларизована “ Црква”? Црква Христова се не дели, није раздељива нити треба да се сједињује са екуменистима. Црква никада не може бити раздељива јер је сам Господ Исус Христ Глава Цркве увек повезан са Својим телом. Јеретици су отпали са лозе Цркве…

Старац Гаврило, Келија св. Христодула, свети манастир Кутлумуш
Старац Сава Лавриотски, свети манастир Велика Лавра
Старац Иларион Келија  св. Максима Исповедника, свети манастир Кутлумуш
Старац Доситеј, келија Благовещћења Пресвете Богородице, Каруља, свети манастир Велика Лавра
Старац Харитон јеромонах, келија Вазнесења, свети манастир Ватопед
Старац Херувим, келија Архангела, свети манастир Велика Лавра

Извор: apologet.spb.ru

Припремила екипа Фб странице «Православље живот вечни»

Стањествари.цом

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Нико још није гласао. Будите први!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

Патријарх Иринеј најавио могућност анатемисања Мила Ђукановића

Нека му да Бог ума да размисли шта чини, и да не заслужи проклетство и …

Ђавољи шегрт Мило Ђукановић хоће да удари на СПЦ – позивамо читав верни народ да 15. јуна у Храму Христовог Васкрсења пошаљемо поруку да смо спремни „тирјанству ногом стати за врат“

Предсједништво Демократског фронта (ДФ) снажно је подржало Митрополију црногорско-приморску у одбрани од, како је саопштено …

Један коментар

  1. Blagorodni sveti oci,uci nite sve sto je u vasojmoci da sacuvate nasu najiskreniju vjeru,vjeru pravoslavnu uz ciju pomoc i opstasmo do danasnjih dana.Izadite na trenutak iz tisine vasih kelija medu ovaj izgubljeni i zaludjeni narod,ostavite na trenutak molitve i budite svjetlo prema bozijem putu i vjecnom spasenju…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *