fbpx
Насловна / Србија / Фељтон / Пацовски канали (1): Предаја „Златног свештеника“

Пацовски канали (1): Предаја „Златног свештеника“

Наслућивање слома фашизма већ половином 1943. године државама окупљеним око сила осовине наметнуло је задатак који, истина, није обнародован, али јесте темељито припреман. Ваљало је осмислити бег челника нацистичке Немачке, фашистичке Италије, али и квислиншке Независне државе Хрватске. Прво је новац измештан из држава „Хитлерове коалиције“, а затим се размишљало и како извући људе које ће победници сасвим сигурно осудити на смрт. Ако суђења уопште и буде било.

Овај задатак, када је реч о Независној држави Хрватској, поверен је у јесен 1943. године професору Крунославу Драгановићу, на известан начин оперативно-идејном творцу надалеко чувених „пацовских канала“ који су многе усташе спасли казне за недела почињена током Другог светског рата. Професор Драгановић, теолог, историчар и, како ће се касније испоставити, вишеструки шпијун, прионуо је на посао већ у августу 1943. године, када је и званично постављен за саветника делегације НДХ при Ватикану.

Павелићева Хрватска покушавала је од оснивање безуспешно да добије признање Ватикана, али се то никада није догодило. Ватикан није признао НДХ и цео Други светски рат одржавао је званичну дипломатску везу само с послаником Краљевине Југославије.

Задатак Драгановића и није заправо био да смекша Ватикан, већ да се припреми за оно што су сви видели да долази – ратни пораз, после којег је требало извући из руку правде стотине, хиљаде злочинаца.

Рат се завршио, али се о томе, како су заиста усташки челници побегли углавном у Јужну Америку или Шпанију, релативно мало знало. А понајмање се знало о човеку који је све то организовао. Чак су југословенске послератне власти више претпостављале како се све то одиграло него што се заиста знало. То је трајало све до 16. септембра 1967. године, када је др Драгановић на помало мистериозан начин дошао у СФР Југославију – земљу у којој је сматран злочинцем. Истина, датум није поуздан, већ се као дан Драгановићевог одласка – нестанка поуздано узима 10. септембар, те се зна да је у Београд стигао шест дана касније.

[quote]

Вишеструки шпијун

Крунослав Драгановић био је познат као антикомуниста и заклети непријатељ новог поретка у Југославији. Истрагом, која је спроведена по његовом повратку у земљу, утврђено је да је сарађивао са америчком, италијанском, британском, немачком, аустријском и холандском обавештајном службом.
Рођен је 30. октобра 1903. у Брчком. Основну школу је завршио у Травнику, а на Великој реалци у Сарајеву матурирао је 1922. године. Завршио је потом пет семестара Велике техничке школе у Бечу. Враћа се у Сарајево, где студира филозофију и теологију. Заређен је 1. јула 1928. После четири године службе у Сарајеву упућен је на студије у Рим, на Папински институт у саставу Универзитета Грегоријана, где је касније и докторирао. После Рима враћа се у Сарајево, а 1940. године сели у Загреб, на Теолошки факултет где преузима катедру за црквену историју. Од 1941. уско је повезан са режимом НДХ.

[/quote]

СПРЕМАН САМ
Трст, 10. септембар 1967. године. Изнад града уздиже се стара тврђава Сан Ђусто, испод које Трст лежи као на длану. На брду се налази истоимени хотел. Око 17 сати, поред рецепције хотела прошао је сигурним кораком свештеник са кофером у једној и мањом ташном у другој руци. На улазу у кафану је застао, тражећи некога погледом.

Лако је климнуо главом и упутио се за сто за којим су седела два човека. Чим су видели да им се свештеник приближава, устали су да га поздраве. Свештеник се окренуо једноме од њих. Гледајући га право у очи, пружио је руку уз речи:

– Ја сам спреман, господине Златко!

Пошто се поздравио и са незнанцем, свештеник им се придружио на поподневној кафи. Изменили су тек по коју реч. Златко је раширио руке и рекао:

– Ето, господине професоре, и ми смо спремни!
Професор је устао и подигао ташну. Златков пратилац је прихватио кофер. Недалеко од улаза у хотел Сан Ђусто био је паркиран мерцедес југословенске регистрације у који су ушла сва тројица. Тек негде у Опцинама изнад Трста, Златко се први пут обратио професору:
– Како се осјећате?
Професор слегну раменима:
– Како бисте се ви осјећали да се после више од 20 година враћате у земљу!
Тишина је изнова наступила, све док се аутомобил није приближио граничном прелазу код Козине. Сва тројица пружили су пасоше љубазном италијанском царинику који је нарочито свештенику пожелео срећан пут. Тек када су прешли и југословенску границу, Златко је одахнуо. Његова мисија започета неколико година раније у Риму, Бечу и Пресбауму, коначно је приведена крају. Тако се проф. др Крунослав Драгановић, католички свештеник, са југословенске листе ратних злочинаца, после 24 године поново обрео на тлу домовине.

ПАНИКА У ЕМИГРАЦИЈИ
„Нестанак“ Драгановића унео је праву панику у емигрантске кругове у којима се сумњало да је професор заправо отет, те да је то учинила комунистичка УДБ-а. Глас о Драгановићевом нестанку муњевито се ширио по Немачкој, Аустрији, Канади, Аргентини, Аустралији. Одмах је усташка емиграција на челу са попом Вилиемом Цецељом, Милом Рукавином, Антом Вукићем, др Бранком Јелићем и Николом Прпићем, предложила да се као одмазда за киднаповање Драгановића организује отмица Едварда Кардеља, Владимира Бакарића или Лазара Мојсова, који је у то време био југословенски амбасадор у Бечу. Чињеница да је Драгановић дошао у Југославију, за хрватску емиграцију је деловала као гром из ведра неба.
Међутим, савезни јавни тужилац Југославије Владимир Жугић изјавио је на конференцији за новинаре да се Драгановић сам предао, да се налази под јурисдикцијом босанскохерцеговачких власти у Сарајеву, где ће се против њега водити истрага по члану 118. Кривичног закона СФРЈ за ширење непријатељске пропаганде. Том приликом је прочитана и изјава самог Драгановића. Али, хрватској емиграцији то није било мило, па нису ни поверовали да се све тако и одиграло. Уследили су леци усташких емиграната у којима се комунисти оптужују за отмицу. Узнемирио се и Ватикан, који је тражио званично објашњење.

Одред 430. из Салцбурга

Седиште ЦИЦ-а у Аусбургу

Термин „пацовски канали“ уврежен је у домаћој и светској јавности као механизам спасавања нациста и њихових слугу из руку победника рата. Међутим, заправо је реч о великој заблуди. Цео програм нису осмислили нацисти, нити одметнути свештеници, већ америчка војна контраобавештајна служба – ЦИЦ (Цоунтер Интеллигенце Цорпс) и то из 430. одреда у Салцбургу. Као земља подељена на савезничке окупационе зоне између Британаца, Американаца и Совјета, Аустрија је била најпогоднији канал за избављање америчких обавештајаца, сарадника и симпатизера из држава које су сад под совјетском контролом. Они су извлачени преко Салцбурга до Трста, Рима и коначно Ђенове, одакле су одлазили у Јужну Америку, САД и Канаду. Термин се односи конкрентно само за ту руту, али је касније постао синоним за сва избављења нациста.

 

 

Вестионлине

 

 

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Нико још није гласао. Будите први!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

Шок у САД: штетно по здравље 60 одсто најпопуларнијих и најпродаванијих намирница

* Такве намирнице садрже повећане количине масти и соли, шећера и соли или шећера и …

Како су усташе из „Вражије дивизије“ по Титовом налогу ослобађале Србију од Срба

4.2 (5) У ОСЛОБАЂАЊУ Србије од ње саме, у јесен 1944, учествовале су и дојучерашње …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *