Парламентарни избори на “Косову”: карика у предаји улоге Србије на Балкану у руке албанском фактору

У овом тренутку је албански фактор однео чисту победу над српским властима. Бриселски споразум који ни у једној тачки не штити интересе српског становништва на Косову и Метохији (Заједницу српских општина по свој прилици више није потребно ни помињати, пошто ни годину дана после потписивања споразума она није ни створена и никада неће ни бити створена) уништава државне институције Републике Србије на територији покрајине, омогућава довршетак геноцида над Србима (геноцид над Србима у свим облицима и саучесници у њему несумњиво морају постати објект истраге и судског процеса). Али неће само због тога Бриселски споразум заузети посебно место у историји. Јавности представљен као средство за “побољшање живота свих грађана Косова и Метохије на терену” у стварности у себи садржи војно-стратешке и геополитичке аспекте који увелико превазилазе границе Балканског региона. И више није ни битно да ли је српска власт била тога свесна током такозваног преговарачког процеса, да ли је знала шта потписује, какве ће бити краткорочне, а што је много важније, какве ће бити дугорочне последице таквог корака по Србију, српски народ на Балкану, за читав систем безбедности југо-источне Европе (не ограничавајући се ни на њеним границама). Бриселски споразум представља прекретницу која је потпуно одрешила руке албанском фактору – кључном, главном партнеру САД на Балкану, њиховој “премијер лиги”, “ударној фаланги”. Бриселски споразум омогућава албанском фактору да ради све што пожели.

Сличност са догађајима у Украјини посебно је опасна и огледа се у томе што је армија ОВК првобитно била формирана као диверзантско-казнена јединица “наоштрена” на извођење терористичких акција против војних јединица и органа реда. Такође се ОВК “специјализовала” на застрашивања, убиства, мучења цивилних лица са посебном окрутношћу и на крају, специјализовала се и за “црну трансплантологију”. ОВК је победнички “Десни сектор” који је добио апсолутну власт над целокупном територијом некадашње српске покрајине (осим севера), беспоговорно предавши територију и ресурсе Косова и Метохије на исто тако неограничено коришћење свом покровитељу – Сједињеним Америчким Државама.

Но, интеграцијом Срба у албанско друштво (тачније – асимилација са одбацивањем националног идентитета, пошто је “Косово” увело исти назив за означавање и држављанства и националности), завршетком геноцида над Србима (после физичког геноцида у овом тренутку је на сцени културно-цивилизацијски геноцид) ствар се не ограничава. Била је то само припремна фаза за отварање војно-стратешког нивоа – нарастања војне компоненте у управљању регионом. То је “обнова једнополарног света” у одвојеној области.

Министар за социјална питања Албаније, Велиај, 6. јуна је дао индикативну изјаву: «Наша преговарачка снага је данас најјача на Балкану», «данас је Албанија члан НАТО пакта и није могуће Албанији претити на њеној сопственој територији», «у односу на српску државу, Албанци поседују моралну супериорност и војно преимућство». Међутим, његова главна теза је у томе да “Позиција Србије више не зависи од њене политичке позиције, него од реалности која се сада формирала на Балкану”.[1]Ако ово парафразирамо, онда то значи да више нема никаквог значаја каква је позиција званичног Београда, нити какви су његови политички погледи. Истовремено се наглашава преданост Албанаца интересима НАТО пакта.

У марту текуће године одржани су НАТО маневри у Пољској, потом војни маневри Румуније, Бугарске и САД у Црном мору. Румунски медији тада су саопштавали о припреми заједничких вежби НАТО пакта на територији Азербејџана, Грузије и Украјине. У априлу су на северозападу Румуније одржане вежбе пре свега борбене авијације САД и Румуније. Почетком маја 2014. године НАТО се максимално блиско примакао границама Русије одржавши највеће војне вежбе (6. 000 војника) на територији Естоније (“Пролећни јуриш”) које су трајале три недеље. Армија Србије која је изашла неповређена из НАТО бомбардовања, касније је тихо практично уништена током спровођења војне реформе по рецептима НАТО алијансе. Та армија је крајем маја текуће године учествовала у заједничким војним вежбама НАТО земаља у Немачкој „CombinedResolve-II“, на које је било позвано и “Косово”. Документ о новој концепцији „Russian Aggression Prevention Act 2014″ који је предложио Џон Меккејн, а прихватио га Конгрес САД, представља детаљан план операција САД и НАТО на простору Европе и Евроазије. У документу се указује да само у периоду 2015-2017. године САД планирају да издвоје 30 милијарди долара за “процес развој демократије” у Русији, за јачање војне моћи у Европи и Евроазији и за војну сарадњу са земљама Европе и Евроазије. План између осталог предвиђа сарадњу и са Србијом и Косовом (“Оружаним Снагама Косова”).[2] Узгред, премијери Србије, Албаније и “Косова” само што су завршили учешће у заједничкој економској конференцији у Лондону.

Дакле, војно-стратешко деловање САД на “источном правцу” показује да се администрација у Вашингтону никада није ни спремала да се са неким договара на истоку, њен циљ је искључиво био потпуна војна и политичка потчињеност. У војној сфери Стејт Департмент је увек полазио од рачунице да исток није могуће победити без огромних жртава и разарања.[3]

Управо са овог аспекта треба гледати и на изјаву Рамуша Харадинаја, који је испред партије Алијанса за будућност Косова чији је председник, указао да ће у случају његовог избора за премијера након парламентарних избора који ће се одржати 8. јуна на “Косову”, он “укинути барикаде на Ибру и у Митровици у року од 100 дана”.[4]

За разлику од званичног Београда, косовски званичници не скривају своје (тачније својих патрона) намере, тачно и јасно указују на назначене процесе. Тако је у јануару 2014. године Флоријан Џехај, директор Косовског центра за проучавање безбедности, на следећи начин дефинисао историјску улогу Бриселског споразума: “У светлу Бриселског споразума започети сарадњу Армије Србије и Косовских Безбедносних Снага, ради побољшања сарадње Приштине и Београда”; “Косовске Безбедносне Снаге ће ускоро стећи мандат Армије на Косову, а нешто касније ће преузети и надлежност КФОРА”; “Потенцијална сарадња Армије Србије и КБС има кључан значај за безбедност и стабилност у региону”.[5]

Ванредни парламентарни избори у “Републици Косово” расписани су са циљем да се обезбеди потребна количина гласова за реформу Устава и стварање “Оружаних Снага Републике Косово”. Косовска ЦИК пошто је тестирала метод на изборима за локалну самоуправу у новембру 2013. године (да би се обезбедио излазак Срба коришћене су противправне методе принуде, пре свега – од стране Београда), одсекла је половину расељених Срба који имају право гласа у “РК” (оставивши од 29. 199 бирача само 12. 901 бирача). Приштина је прибегла и другим изборним манипулацијама и ограничењима. Званични Београд је буквално недељу дана уочи избора послао контрадикторна обећања Србима да се ипак одлуче за излазак Срба на косовске изборе (изјава премијера Вучића), “не примећујући” ту очигледну чињеницу да је Приштина већ блокирала пут Србима за стицање било какве значајније позиције у “косовском парламенту” (да сада оставимо по страни законитост свега што се дешава са тачке гледишта Устава Србије). Главно је да нико други као Београд не показује тако поражавајући недостатак разумевања узрочно-последичних веза које претварају Србе у апсолутно декоративни елемент, премда формално толико потребан Приштини ради  обезбеђења проласка уставних амандмана за стварање “Оружаних Снага Републике Косово”.

У огољеном закључку, главни показатељ бриселског преговарачког процеса и Бриселског споразума, представља немогућност компромиса са албанском страном, која осећајући снагу Вашингтона иза својих леђа, никада не иде на било какве уступке. Војно-стратешка последица тога јесте обезбеђење могућности албанском фактору на “Косову” да повећа своју борбену способност до максимално прихватљивих величина. У суштини се ради о једној армији “Косова” и Албаније која по проценама стручњака може бројати до 40 хиљада војника, уз постојање свих неопходних родова војске и технике.

Да такође истакнемо и чињеницу да уједињење “Косова” и Албаније иде усиљеним маршем. Тако је 3. јуна потписан споразум о стварању јединственог образовног система на нивоу основних и средњих школа двеју “држава”. Већ у септембру 2014. године Споразум ступа на снагу.

А Приштина може обећати све што јој је угодно, главно је то, да следећи већ познату политику “они ће ионако касније да висе”. Другим речима, на Балкану се формира и нараста моћ “специјалне резерве паса рата” обучених за вршење диверзантско-терористичких операција у етно-грађанским ратовима на простору бивше Југославије који су спремни да на потребним местима несебично секу главе “непотребним грађанима” по наредби САД. Србија, војно-економски потенцијал који се на унутрашњем и регионалном нивоу редукује у складу са вишеетапном стратегијом, своди се до улоге “ауто-приколице” док истовремено Вашингтон ради на претварању тако лако управљивог албанског фактора у истинску “балканску локомотиву”.