Прочитао сам текст у целости. Депеша је кратка — вест агенција Бета/Данас — али је садржај тежи од обима. Ево читања какво би му дао београдски стратег, полазећи од претпоставке да је задатак одбрана српских националних и безбедносних интереса највишег реда.
Шта је заправо речено — и шта то значи
Када се скине дипломатска уљудност, Мерц је у Тивту изрекао три ствари, овим редом: позив, ултиматум и услов. Позив („Србија има отворен пут ка ЕУ“) је бесплатан и Берлин не кошта ништа — Србија има статус кандидата од 2012. и тај „отворен пут“ стоји отворен и непомичан више од деценије. Ултиматум („балансирање између Русије, Кине и Европе није могуће“) јесте права порука: он објављује крај вишевекторске политике која је била централно организационо начело српске државне стратегије од 2008. Услов („ако је одговор Србије ‘Европа’, онда је одговор Европе ‘Србија'“) звучи као реципроцитет, али је структурно празан — не именује ниједан конкретан резултат, ниједан рок, ниједну секвенцу, ниједну цену.
Озбиљан аналитичар одмах примећује шта недостаје у понуди. Нема помена Косова. Нема датума приступања. Нема економског ни енергетског пакета који би надокнадио оно што би Београд изгубио. Нема безбедносне гаранције. Нема помака у поглављима која су замрзнута из политичких, а не техничких разлога. Мерц тражи од Србије да преда конкретан, заменљив адут у замену за поновљено обећање које ју је сопствена историја проширења ЕУ у петнаест година научила да драстично обезвреди.
Асиметрија је суштина целе приче
Ово је кључ сваке одбране националног интереса: договор какав је уоквирен асиметричан је и по садржини и по динамици. Од Србије се тражи да да сада — да се усклади са спољном и безбедносном политиком ЕУ, готово сигурно да уведе санкције Русији, да прихвати западне услове око НИС-а и енергетике, да охлади однос с Кином — а у замену за награду која је одложена, неодређена и историјски непоуздана. Дајете тврду имовину, а добијате расположење.
И сâм оквир „морате да изаберете“ јесте замка. Он сажима цео спектар управљања полугама моћи у бинарни избор, а тај бинарни избор пише друга страна. Прва дужност српског геостратега јесте да одбије да преговара унутар туђег оквира. „Балансирање није могуће“ јесте исказ берлинске жеље, а не закон физике — Србија је, заправо, балансирала, и то успешно, готово две деценије, а изјаву је најбоље читати као доказ да је то балансирање постало довољно скупо за Брисел да они сада желе да га зауставе. То је знак српске полуге, а не српске слабости.
Црвене линије које се не смеју трговати
Одбрана интереса највишег реда захтева јасноћу око тога шта је заиста неприкосновено, а шта тактичко:
Косово је егзистенцијални досије. Реалан пут у ЕУ води кроз нормализацију — оквир из Охрида и фактичко признање. Једини најважнији разлог да се руски однос не ликвидира јефтино јесте Савет безбедности УН: руски вето је оно што држи Приштину ван УН и замрзава статус кво који Србија претпоставља отвореном губитку. Трговати тим ветом за невезано обећање о приступању значило би предати једини облик заштите велике силе који Србија има на свом кључном националном питању — и то у замену ни за шта обавезујуће. Ниједан способан стратег не потписује такав уговор.
Република Српска и дејтонски поредак јесу друга, али стварна димензија; везивно ткиво Србије са српским ентитетом у БиХ ограничава колико далеко и колико брзо Београд може да закорачи у западни корак који жели Додика уклоњеног, а Дејтон ревидиран.
Војна неутралност (декларација Скупштине из 2007) јесте доктрина, а не сентимент. Чланство у ЕУ правно не захтева чланство у НАТО, али усклађивање са заједничком спољном и безбедносном политиком и пострукрајинска консолидација у пракси изједају ту неутралност. То изједање треба ценити и опирати му се, а не уступити га успут.
Поштен део: географија није заувек на страни Србије
Одбрана националног интереса која одбија да види структурне чињенице јесте пропаганда, а не стратегија. Тврде истине које београдски аналитичар мора држати истовремено:
Србија је без излаза на море и фактички окружена чланицама ЕУ, чланицама НАТО и кандидатима. ЕУ је, са широком предношћу, највећи трговински и инвестициони партнер Србије — источни вектори су противтежа, а не темељ. Русија је дипломатски штит (вето) и енергетска зависност (гас преко Турског тока, НИС), али не може бити економска основа и, од 2022, она је имовина која губи вредност под притиском санкција — приметимо да исти новински циклус има мађарски МОЛ како маневрише за руски удео у НИС-у управо зато што је руско власништво постало неодрживо. Кина доноси инвестиције и инфраструктуру, али никакав безбедносни заклон и све већу западну пажњу. „Баланс“ никада није био између три равноправна партнера; било је то извлачење полуга моћи из позиције која је, у дугом луку, гравитационо западна.
Дакле, исправан став није ни пркос ни капитулација. То је максимизовање цене усклађивања које је делимично неизбежно, уз заштиту црвених линија које нису на продају.
Препоручени став
Не прихватати бинарни избор. На „изаберите“ одговорити са „именујте услове“. Мерчев празан услов претворити у захтев за секвенцираним, писаним, реципрочним пакетом: веродостојан рок приступања, економски и енергетски јастук за транзицију (нећете оставити НИС и снабдевање гасом на цедилу зарад једне реченице с конференције за штампу) и — пре свега — изричито решење Косова које не захтева од Србије да формално преда своју позицију пре него што чланство буде у руци. Држати источне векторе живима тачно онолико дуго колико задржавају вредност полуге, и трошити их промишљено, у замену за конкретне западне резултате, уместо да се одбаце како би се купила наклоност за коју историја проширења каже да неће бити испоштована на време.
Најдубље читање Тивта је ово: Мерц је притиснуо зато што консолидацији Европе након Украјине треба затворен Западни Балкан, а Србија је последња која се не предаје. Та потреба јесте српска преговарачка моћ. Државнички промашај овде био би помешати ултиматум с роком и платити пуну цену из стрепње. Интересу највишег реда служи се тако што се „морате да одлучите где стојите“ третира као отварање преговора, а не као њихов крај.
Две напомене које вреди јасно изрећи, јер је ово брифинг само из једне столице. Прозападни српски аналитичар би одговорио да та „полуга“ губи вредност брже него што Београд признаје, да је продужена двосмисленост сама по себи трошак (изгубљене стране инвестиције, изгубљен кредибилитет, одлив младих) и да косовски вето купује замрзнуто понижење, а не решење. А став ЕУ јесте да српско лавирање, а не бриселска спорост, зауставља поглавља. Потпуна стратегија мора бити испробана на оба отпора.
Желите ли да продубим неку од оса — везу Косово/Савет безбедности УН, рачуницу зависности од НИС-а и енергетике, или шта би конкретна контрапонуда Бриселу заиста садржала?
