Најновији „искорак“ Колинде Грабар Китаровић ваља посматрати кроз призму хрватских војиних припрема и додатног наоружавања
У Хрватској дижу међу звезде своју председницу и не могу да сакрију дивљење како је скупила храбрости да оде у Београд на инаугурацију „србијанског предсједника“ и да тако самоуверено доминира међу тим тамо свакојаким и опасним Србима. Да, просечан Хрват је убеђен да је Колинда у Београду била изложена великом ризику по безбедност. Ето, то је минули рад њене политичке екипе, која је до крајности лажима затровала властиту јавност. Нигде се не каже да је уствари храбар потез својевремено повукао Александар Вучић када је, успркос свему што га је тамо могло снаћи, отишао на њену инаугурацију у Загреб. Тако је ово била само узвратна политичка активност и ништа више од тога.
Исто тако, није у питању иницијатива хрватске председнице да се направи нови искорак у српско-хрватским односима, него само нова промена расположења и прихватање константне иницијативе председника Вучића. Он већ дуже време говори о потреби економског повезивања регије, а о томе је и на својој инаугурацији рекао: „Не морамо да правимо нове Југославије, али, радећи заједно за наше грађане, постићи ћемо боље сутра“. Колинда, за дивно чудо, у својим изјавама пред долазак у Београд прихвата иницијативу коју је дуго одбијала уз опаску „да ће много воде протећи Дунавом до пријатељства са Србијом“, али да је разговор потребан. Своје досадашње одбијање дијалога објашњава тиме да тек сада има саговорнике у Србији са којима може разговарати.
Пре доласка у Београд хрватска председница је у Вуковару рекла: „Учинићу све да сачувам мир и стабиност, а за то је кључан нови искорак у хрватско-српским односима. При томе, мислим на питања несталих, такозване универзалне јурисдикције, питање граница и права националних мањина, посебно Хрвата у Србији“. То би требале бити неке блаже изјаве које воде према помирењу иако их Срби, наравно, не виде тако. Али оне и нису упућене Србима, него се председница обраћа хрватској јавности, свесна да су односе са Србима и Србијом толико затровали да више народу није лако објаснити ни обичну узвратну посету, а камоли потребу за разговорима и договорима. Зато већ код најаве разговора прави јасне ограде и истиче проблеме које Хрвати воле да чују. Свесна је да Хрвати њену посету Београду виде као узвратну и куртоазну, али нормализација односа са Србијом је нешто друго, и за то им је потребна психолошка припрема.
Хрватски поглед на српско-хрватске односе добро се види кроз медије, кроз програме великих телевизија и још боље кроз програм локалних ТВ станица, где се слободније чује глас народа. Тако је, например, Винковачка ТВ у редовној контакт емисији Демокрација обрадила тему – Предсједница: Вријеме је за искорак у односима двију земаља. Иако се водитељка трудила да остане неутрална и умерена у оценама Колиндине посете и најаве „искорака“, коментари гледалаца који су се јављали телефоном били су права експлозија екстремизма и неконтролисане мржње према Србима. У суштини све се свело на таблу са усташким поздравом у Јасеновцу и на нестале у рату. „Они нама да бране наш хрватски поздрав?“; „Нека они објасне где су нестали Хрвати, па тек онда можемо да причамо“; и сл. Сви гледаоци који су се јавили, као по договору, своје коментаре су завршили поздравом „За дом спремни“. Очито им никад нико није објаснио да је то усташки поздрав, за који се тачно зна да га је измислио и лансирао поглавник НДХ Анте Павелић лично, јер је тако завршавао текстове својих писама и наредби. Нико им није рекао и неспорну чињеницу да је списак несталих Срба далеко дужи, као и то да су на хрватском списку и Срби нестали у злочиначким војним и прљавим појединачним акцијама хрватске војске и полиције, за чији нестанак су сами одговорни, а дрско прозивају Србе и Србију. То Срби знају, Хрвати очито не.
ИЗБЕГАВАЊЕ НЕЗГОДНИХ ТЕМА
Својевремено, кад је Хрватаска улазила у ЕУ и кад су јој као услов за пријем били потребни добросуседски односи, Србија је учинила све да то тако изгледа, уз обећање да Хрватска неће ометати пријем Србије када до тога дође. Након пријема у ЕУ у Хрватској долази до експлозије шовинизма и усташтва упереног искључиво против Срба. Све то уз прећутну дозволу Запада. Тако је Хрватска постала једина земља на планети за коју не важе стандардне поставке о фашизму и антифашизму. Етничко чишћење Срба из Хрватске нико и не спомиње. Нису у питању само општепознате ствари везане за стару усташку озакоњену политику према Србима у НДХ – трећину побити, трећину протерати а трећину покрстити, него став Фрање Туђмана и његове злочиначке екипе који су одлучили да српско питање у Хрватској реше исто тако етничким чишћењем уз дефинисан циљ да сведу проценат Срба у Хрватској испод три посто. Невероватно је како је ова замисао успешно реализована у тако кратком року не само злочиначким војним операцијама за време рата него се етничко чишћење настављало разним врстама државног притиска и у време мира. По завршетку рата, па и након уласка Хрватске у ЕУ, на сцени је тихи егзодус. Према попису 1991. у Хрватској је било 12,2 одсто Срба а 2011. само 4,36 посто. Сада се то још увек не види, али нови попис ће показати да је Туђманов паклени план решења српског питања остварен, јер сада на једног Србина повратника у Хрватску четири Србина напусте земљу. Па ипак, Хрватској успева да тако велики проблем минимизира и прикрије. Успева да „проблеме“ хрватске мањине у Србији прикаже као веће иако је то смешно поредити.
Хрватска и Запад су смишљено и упорно одлагали повратак српских избеглица протераних у дејствима по цивиним циљевима. Успели су то да развуку у недоглед, да би сад рекли: „Прошло је двадесет година, тако да од повретка Срба нема ништа и о томе више не треба размишљати“. Западни „хуманитарни“ пројекти усклађени су са хрватском идејом етничког чишћења Срба, где је основни циљ да се избеглице „збрину“ у Србији. Сличан став дозвољен је проусташкој Хрватској и по питању српских пензија и српске отете и узурпиране имовине, где је Србима отето или закинуто око 35 милијарди евра. Свуда у свету ова права фигурирају као недодирљива и неприкосновена само не важе за протеране Србе из Хрватске и то у држави ЕУ. То су теме које ће хрватска председница покушати да избегне и да наметне неке своје, по правилу измишљене или надуване. Штета за Србе је огромна и не може се игнорисати. Што је много, много је, и сада се питамо дали је актуелни значај добросуседских односа Србије са Хрватском толико важан да све то треба занемерити, одложити или маргинализовати.
Српска мањина у Хрватској након тешког разочарања у СДП и бившег премијера Зорана Милановића покушава да буде прагматична. Преко најаче српске странке СДСС и три заступника у Сабору подржали су владајућу коалицију, без обзира на проусташку политику. Руководили су се идејом да простом трговином само од владајуће коалиције нешто конкретно могу добити. Таква одлука већ уноси раздор међу оно мало Срба који су успели да се одрже у Хрватској јер је Демократски савез Срба (ДСС) позвао Милорада Пуповца да ускрати подршку ХДЗ и влади државе коју и сам идентификује са НДХ. Упозоравају Пуповца да се проусташка власт одржава само по основу српских гласова у Сабору, што је крајње лицемерно.
Међутим, и поред све могуће српске толеранције и попуштања у нашим међудржавним односима, постоји нешто што се не може толерисати – отворено и смишљено негирање злочина и рехабилитација усташког фашизма. На томе се у Хрватској увелико ради, али не стихијски, него као државни пројекат на „научној основи“. Хрвати не пристају да свој антифашизам тако зову – за њих то није антифашизам, него титоизам. Дошли су до нивоа где свој антифашистички покрет проглашавају за тоталитарни злочиначки режим, који је гори од фашизма. Јер за усташки фашизам итекако имају разумевања – циљ усташа је био исправан, али методе баш и нису. За хрватски антифашизам нема разумевања.
УСТАШКА КВАЗИНАУЧНА ИНСТИТУЦИЈА
Сада бришу сва обележја антифашизма и намећу проусташка. Мењају назив Трга маршала Тита. А немају баш пуно разлога да то раде и требало би управо Титу да буду захвални јер им је донео капиталну корист. Тако их је један од ретких самосталних стрелаца и бранитеља антифашизма у емисији ХРТ подсетио: „Ако се одричемо Тита, да ли ћемо се одрећи и Задра, Истре и јадранских отока, које је он отео од Италије и вратио у састав Хрватске“? Да је све то само питање Тита, не би то била наша ствар и било би паметно оставити Хрвате нека се сами боре са својним идеалима и предрасудама, али није тако. Ових дана усташки покрет поставља спомен плочу свом највећем идолу, чија популарност надмашује и самог Павелића – Јури витезу Францетићу. И како то усташе увек умеју перфидно да запакују, плочу поставља Хрватска академија знаности и уметности у дијаспори (ХАЗУД), која на први поглед нема никакве везе са званичном хрватском академијом наука (ХАЗУ) нити са хрватским политичким врхом, а уствари итекако има.
ХАЗУД је основала 1978. у Базелу усташка емиграција, али су јој се касније придружили многи значајни Хрвати, па и они из антифашистичког покрета. Један од оснивача, дугогодишњи председник и почасни председник ХАЗУД Драган Хазлер свакако је најутицајнија личност ове тајанствене усташке институције. Он све своје говоре почиње са „браћо усташе“ и јавно се тако представља. Заљубљеник је у Јуру Францетића и већ му је подигао један споменик – у Слуњу, који је за време владавине СДП уклоњен. Сада су се одлучили за спомен плочу јер по основу оне у Јасеновцу испада да се оне тешко уклањају. На откривање плоче у Оточцу, родном месту Францетића, позвани су и хрватска председница и премијер, а да ли ће смети да се одазову, тек ћемо видети, јер ова квазинаучна институција не крије своје усташко лице, него се њиме поноси. Уосталом, ако су чланови ХАЗУД Фрањо Туђман (они уредно воде као чланове и преминуле), Шиме Ђодан, Анте Готовина, Младен Маркач, Давор Домазет Лошо, надбискуп Фрањо Кухарић, бискуп Миле Боговић, Стјепан Ђурековић, и друге хрватске легенде и идоли, шта то мења на ствари у погледу на Хрватску ако се актуелни политичари одазову или не одазову.
Србима се може опростити свака наивност и лаковерност сем када је усташки покрет у питању. Ту је плаћена толика цена у људским животима да је свака наивност недопустива. Зато би требало схватити и јасно рећи, да то није обично подизање споменика усташком крвнику и злотвору Јури Францетићу, него конкретна и јасна порука да јаснија не може бити. Није Францетић случајно изабран у овом тренутку кад Хрватска мерка делове Републике Српске, посебно Посавину и Бањалучку регију. Јуру Францетића је задужио Павелић да са усташком војском успостави контролу над источном Босном и постави границу НДХ на Дрини. Он је то и урадио вршећи невиђене злочине над српским цивилима у селима и збеговима који нису успели да се дочепају Србије. Уствари, био је то саставни део немачке операције „Трио“, у којој су, поред Немаца и усташа, учествовали и Италијани.
Јуре Францетић је остварио стари хрватски сан о граници на Дрини, и Павелићу симболично послао флашу воде из ове српске реке. Тако нам подизање споменика овом злотвору јасно говори да би могла уследити нова војна операција Хрватске у сарадњи са западним силама како би се поново остварио давни хрватски сан. Тако треба гледати на актуено наоружавање Хрватске војске савременим офанзивним оружјем у ситуацији када је нико не угрожава. Назире се и нови савезник на овом прљавом послу кроз донације у хеликоптерима „кајова вариор“, које САД поклања Хрватској а који су веома погодни за брзе интервенције.
ДА ЛИ ЈЕ МОГУЋЕ СТРАТЕГИЈСКО ИЗНЕНАЂЕЊЕ?
Ове поруке путем спомен обележја које величају усташку идеологију и усташке злочинце, намењене су хрватском народу и могу се третирати као психолошка припрема становништва за оно што би могло уследити. Не би требало ни тренутак сметнути с ума да у Хрватској није најпопуларнија песма Чавоглава Марка Перковића Томпсона, то је новија историја, него Ево зоре, ево дана, ево Јуре и Бобана, где се величају Францетић и његов злогласни заменик Рафаел Бобан. Није то обична песма, него истовремено порука о територијалним претензијама према БиХ. Ако и дође до нове војне операције типа „Трио“, наравно да ће јој претходити опсежно оперативно маскирање.
Ако је било могуће прикрити најважније сегменте највећих војних операција у историји, типа „Оверлорд“, везане за „Дан Д“ и искрцавање у Нормандији; затим „Барбаросе“ и Хитлеровог напада на Совјетски Савез, „Операције Хаваји“ и јапанског напада на Перл Харбур и сл., зашто Србија не би могла доживети изненађење? Ако су Хрвати уз помоћ САД, НАТО и „међународне заједнице“ већ успели да преваре и изненаде српски корпус војним операцијама „Бљесак“ и „Олуја“, зашто нешто слично не би покушали поново уз помоћ истих савезника? Зато би било паметно и најновији „искорак“ Колинде Грабар Китаровић проматрати кроз ту призму. Јер, док најављује мир и добре односе, планира куповину ескадриле модерних ловаца? И то у великим економским проблемима, које продубљује Агрокор, а док им никаква реална опесност не прети.
Чему такво финансијско напрезање Хрватске? Неки мисле да је у питању обично показивање мишића и терање ината Србији. Не мислим да је то у питању, јер толики новац се не троши на бизарне разлоге. Тачно је да су ловци дефанзивно оружје и да би се користили за одбрану Хрватске. Међутим, приликом евентулне офанзивне војне операције према РС или Србији, ловци су ти који би били део ПВО трупа од противничке авијације. Сем тога, модерни ловци су одлични и у помоћној намени, за дејство по циљевима на земљи у дубини територије противника. Било би наивно да све то немамо у виду током разговора са Колиндом и да нас приче о миру и добросуседској сарадњи успавају.
Да је сасвим могуће покретање шире операције оперативног маскирања будућих офанзивних намера сигнализира нам и најновија изјава путем Твитера председника такозване државе Косово, Хашима Тачија, где је честитао постављење председнику Србија Александру Вучићу. Чему одједном такав заокрет, и то у координацији са хрватском председницом? Можда та веза и не би требало да нас чуди ако знамо да је Тачи након тога изјавио: „Косово је поносно на сјајне билатералне односе са Хрватском. Убеђен сам да ће посвећеност заједничким вредностима помоћи Косову да оствари тежње за учлањење у НАТО и ЕУ“. Ако знамо под чијом су директном контролом и власти у Хрватској и на Косову, није тешко проценити да је започела координисана међународна акција успављивања и опуштања Србије.
То никако не значи да не треба разговарати и преговарати са Хрватском. Уосталом, нека врста мировне иницијативе и економског повезивања региона је наша. Само не би требало бити наиван и поверовати у приче о непотребном трошењу српског новца на оружје и одбрану. План наоружавања Војске Србије модерним оружјем путем донација и куповине, треба наставити по плану који не може зависити од самог тока разговора и нивоа унапређења односа зато што све може бити стратегијска варка. Ми нисмо држава под заштитом НАТО – надам се да нећемо ни бити – тако да своју одбрану не препуштамо другоме и сами о њој морамо размишљати на време. Нема ту ништа необично и ствар је проста – не веровати онима који су нас кроз историју више пута преварили и веровати само у своје одбрамбене способности.
Ако још увек нисмо начисто у вези са планом стратешке обмане, план слабљења Србије увелико је у току. Саставни део тога плана биће добро смишљени покушаји да нас одвоје од моћних пријатеља као што су Русија и Кина. Знамо већ како се то ради: примамљивим обећањима које је тешко одбити, претњама од којих се диже коса на глави, унутрашња деструкција, покушај мешања у кадровску политику државног врха, притисак и захтеви да испунимо баш оно што нервира и одбија наше пријатеље итд. Ако притом процењујемо шта нас уствари највише угрожава, видећемо да Русија и Кина потпуно прихаватају нашу војну неутралност, док Запад, иако то неће јавно да каже, не прихвата ништа сем потпуне контроле Србије.
Љубан Каран
Стандард.рс
