Планирани злочин: разбијање ЕПС-а, заробљавање Колубаре, уништење српске привреде

Окупација без чизме

Немачка корпорација Thyssen Krupp AG, наследница 400 година старог индустријског гиганта KRUPP, која је доживела процват за време Хитлера и Трећег Рајха, већ дужи низ година ради на разбијању Електропривреду Србије (ЕПС), како би постала њен власник. Главна мета је Рударски комплекс У томе има сву помоћ корумпираних српских власти. Да би преузимање ЕПС-а текло несметано, планирано је претварање овог непроцењивог државног предузећа у акционарско друштво. Министарка енергетике, Зорана Михајловић, недавно је изјавила да ће цео тај посао бити обављен до краја марта месеца 2014.године. Буде ли на овај начин ЕПС пао у руке немачке корпорације Тхyссен Крупп АГ, биће то ликвидација последњег индустријског гиганта Србије и пад државе и народа у потпуно економско ропство.

Успон немачке династије Крупп из Есена траје 400 година. За то време постали су највећи немачки индустријалци, али врхунац моћи доживљавају у време Трећег Рајха, када милиони ратних заробљеника, као робовска радна снага, раде у њиховим рудницима, челичанама и фабрикама тенкова, бродова и разног оружја.

Адолф Хитлер изјављује: “Немачки дечак будућности мора да буде усправан и витак, брз као ловачки хрт, издржљив попут коже и јак као Крупп-ов челик”!

После Другог светског рата, иако су поведени многи судски спорови против породице Крупп за коришћење робовске радне снаге, они никад нису одговарали пред законом, пошто је Американцима била потребна њихова индустрија како би обновили Немачку.

Обнова је донела много више посла него рат, и прилику да се акумулира још капитала. Корпорација Крупп има своје интересе да господари Европом и то остварује кроз пласман своје технологије. На крају XX века, када су немачки бомбардери испоручивали свој убиствени товар над Србијом, корпорација Крупп се удружује са Тхyссен АГ и формира најјачи европски индустријски концерн Тхyссен Крупп АГ.

Крупп је одавно заинтересован за рудна богатства Србије, и у време сваке немачке окупације Србије (а било их је..) они су били ти који су вадили руду из Србије, са својим инжињерима, технологијом и вагонима.

Некако смо увек успевали да их истерамо, али су се у мирнодопска времена вратили продајући нам своје багере и рударску опрему. Тако је расла сарадња РЕИК Колубара са Крупп-ом.

Када је Србија опет бомбардована од стране Немаца и њихових савезника 1999.године, површински копови Колубаре су, као мета – заобиђени. Додуше, залетела је једна ракета у Термоелектрану Колубара, али то је било да би је привремено избацили ван строја, како би Београд остао у мраку.

Немци су после бомбардовања послали новац за обнову у виду донације. Остале мете у Колубари, иако врло примамљиве нису гађане. Крупп је имао свој интерес: да после рата преузме српске угљене резерве.

Када је дошао на власт, Ђинђић им није могао одмах испоручити Колубару на тацни, заједно са целим ЕПС, углавном због револуционарног потенцијала, који су Колубарци показивали. Зато је одмах после “демократских промена” послао Божидара Ђелића да пред представницима државног синдиката и окупљеним радницима објави како Колубара има вишак радника. Колубарци су били неми и у чуду, а још више их је зачудила следећа реакција власти. Доста производних радника је у времена веселих деведесетих куповало дипломе занатских школа, како би добили боље радно место. Обично су за ту радњу били подстакнути од својих претпостављених речима: “…Донеси неку ‘шару’, иде сад овај мајстор у пензију, ти ионако са њим радиш 20 година, тај посао…донеси ту ‘шару’ трећег или четвртог степена да ти дам решење…”.

Ђинђицевци су знали за то, јер је већина њихових револуционара била од тих што су куповали “шаре” по Земуну. Свима су им праведно поделили отказе. Синдикат се није мешао говорећи им: “Ви сте фалсификатори, како да вам помогнемо”?
Прва тачка у плану за предавање Колубаре, Немцима била је завршена: разбијена је револуционарна база, а револуција је појела своју децу.

Када су се отарасили бунџија и штрајкача, морали су да среде и пословне књиге. Ипак глупо би било да Крупп купи Колубару и ЕПС за онолико колико стварно вреде. У тренутку када су Ђинђићеви преузели власт, цео ЕПС је књиговодствено процењен на нешто више од 32 милијарде немачких марака. Разним књиговодственим акробацијама та вредност је сведена на 12 милијарди марака или касније 6 милијарди евра.

И то је било много, па су почели да се задужују као да сутра не постоји, а паре да пресипају у своје фантомске фирме, при томе исцрпљујући до максимума производне капацитете. Последњу информацију о вредности ЕПС-а, дала је министарка за јавно просветљење и пропаганду Зорана Михајловић у јануару 2014, а то је да он вреди: 3 до 4 милијарде евра.

Дакле, 3 милијарде евра за све српске: термоелектране, хидроелектране, преносни систем, дистрибуције, површинске копове угља са њиховим резервама угља, подземне руднике угља, машине и опрему.

Опростите Фрау Михајловић, али мало је то. У Бугарској је у току приватизације за 3 милијарде евра приватизована њихова трећа по величини банка, а Ви бисте све ово да продате за 3 милијарде?

Међутим, изгледа да ће Немци да прођу још јефтиније, чак ће можда купити целу Електропривреду Србије за неколико стотина милиона евра, због следеће ставке у плану за преузимање ЕПС, а то је: организацијско распарчавање.

Године 2005. Међународни монетарни фонд је, под притиском Немаца, условио кредитирање Србије разбијањем великих привредних система на мање организационе целине. ЕПС је организационо распарчан на мање целине, које су постале “друштва са ограниченом одговорношћу”.

То је правна форма која одговара предузећима која имају од 50 до 100 запослених, никако онима који имају 10.000 запослених! Најбитније код ове организацијске форме предузећа је то што оваква предузећа са ознаком Д.О.О. за сва своја дуговања одговарају својим сопственим капиталом, а не одговара њихов оснивач. Значи да за дугове РБ Колубара д.о.о. одговара она сама, са својим машинама, опремом, некретнинама, земљом на којој копа, која је у њеном власништву и парама на рачуну, а никако не одговара ЕПС као оснивач, или Влада Републике Србије као оснивач ЕПС-а и као држава.

Према томе, руководство може да задужи Колубару до висине њене вредности, а онда ће банка да постане власник Колубаре, јер ни ЕПС ни држава немају обавезу да плаћају дугове које је направила Колубара, пошто је Колубара друштво са ограниченом одговорношћу!

Из Колубаре, која је пре него што је постала д.о.о. била Рударско енергетско индустријски комбинат (РЕИК), издвојено неколико ћерки фирми, са преко 7.000 радника, преко којих је вршено прање новца из кредита које је Колубара узимала из иностранства. Колубара узима кредите у чврстој валути и задужује се, а онда плаћа изнајмљивање механизације својим ћеркама фирмама по ненормално високим ценама.

Колубарине ћерке фирме су ангажовале подизвођаче, тако да су те паре само као кроз проточни бојлер пролазиле корз ћерке фирме, а оне су саме себи правиле огромне минусе у пословању. Поред осталих фирми издвојених из РЕИК-а, посебно је значајна Колубара Метал, која једина на Балкану по пројектима КРУПП-а израђује багере и пратећу опрему. Из Колубаре Метал су током година наменски испумпаване стотине милиона евра, како би се та фирма довела на ивицу банкрота, да би је онда Рударски басен Колубара д.о.о. узео опет под своје окриље и преузео њене дугове и тиме умањио сопствену вредност. То се управо и десило у јуну 2013.године када је Милорад Грчић, директор РБ Колубара д.о.о. објавио да се Колубара Метал мора вратити под окриље рударског басена, јер је сувише значајна да би пропала.

Нико није поменуо шта је са стотинама милиона евра које Колубара Метал дугује. Спајање фирми је као улазак у брачну заједницу: неко унесе кућу и стоку, а неко уместо мираза донесе дугове. Дугови се морају намирити. Грчић је додуше једном изјавио да Колубара Метал већину дугова има према РБ Колубара д.о.о. па ће то “да се испегла на нивоу Владе”. Чак и да је то тачно, те паре које је РБ дала Металу морале су однекуд да дођу, па их РБ свакако мора неком и вратити. Пошто Колубара Метал неће да врати паре, РБ Колубара ће их вратити из свог капитала и тако ће се смањити вредност фирме РБ Колубара д.о.о. Што се Владе Републике Србије тиче, та институција се не бави услугама “пеглања” и биланси се не могу брисати по наређењу државе, толико би тај економиста требао да зна. 

Коначно, последњи део плана је преузимање фирме по основу обавеза по кредитима које РБ Колубара д.о.о. не може да исплати.

Банка код које је Колубара задужена преко вредности свог капитала (укупне вредности фирме) је: КфW Банк, немачка развојна банка у власништву Владе Савезне Републике Немачке (80% акција банке поседује немачка Савезна Влада, а 20% акција поседују немачке покрајинске Владе). Уместо куповине нових машина и опреме, директори Колубаре су потписивали набавку нових, а набављали старе трачне транспортере, багере и опрему. Тако да је висина кредита коју је Колубара узела изузетно нереална и стварна набавка представља тек десети део узетог кредита.

Немцима не смета што одобравају толике кредите, њима је битно да увале своју стару гвожђурију из Крупп-а и у догледно време преузму контролу над српским резервама угља. Вишак пара које је КфW Банк исплатила Крупп-у по основу куповине машина од Крупп-а, завршава на офф-схоре рачунима Бранка Петровића, помоћника директора за инвестиције РБ Колубара д.о.о. а о чему је Таблоид прошле године нашироко писао. Са тих рачуна се даље дели разним опскурним ликовима попут: ППВ-а и Зле Барбике.

Последњи кредит који ће утопити Колубару је онај договорен за време директоровања Небојше Ћерана из ДС-а, а узет за “унапређење животне средине”. Висина тог кредита је 181 милион евра. Реализација кредита је настављена за време садашњег директора Милорада Грчића из СНС-а, и у медијима се представља као брилијантан пословни потез.

Према подацима са сајта Агенције за привредне регистре Републике Србије: укупан унети неновчани капитал ПД РБ Колубара д.о.о. је 23.684.906.000 динара, док је уплаћени новчани капитал 43.000 динара, све укупно то је негде 205 милиона евра. Толико вреде све машине Колубаре, сво земљиште, некретнине и све што се води на Колубару.

Цена Колубаре када би неко сутра хтео да је купи је тачно тих 205 милиона евра, а само по једном кредиту Колубара дугује 181 милиона евра. Када се на дуг по том кредиту додају и обавезе Колубаре по другим кредитима и огромни дугови Колубаре Метал, коју је РБ Колубара преузела, јасно је да је Колубара задужена изнад вредности свог капитала тј. изнад своје вредности. РБ Колубара треба да пропусти да плати само једну рату кредита и КфW банка ће преузети власништво над РБ Колубаром!

Пошто је по организацији Колубара друштво са ограниченом одговорношћу, она за своје дугове одговара својим капиталом и ЕПС нема обавезе ни дужност да је спасе од преузимања, а те исте обавезе не дели ни држава Србија.

За своје дугове Колубара сама одговара Немцима. КфW банка се не бави управљањем фирмама, те ће РБ Колубару одмах продати некоме кога то интересује а то је: корпорација Тхyссен Крупп АГ, то јест добри стари КРУПП.

РБ Колубара је овде описана као највећа и најзадуженија ћерка фирма ЕПС-а, и не ради се само о њој, већ је свака ћерка фирма у оквиру ЕПС на исти начин и код исте банке задужена: и ТЕНТ и Костолац и сви остали. Да би се преузимање ЕПС-а извело по описаном сценарију, потребно је извршити само једну малу међурадњу, а то је: претворити ЕПС у акционарско друштво. Управо то је најавила министарка за јавно просветљење и пропаганду Зорана Михајловић, да ће бити урађено до краја марта 2014.године.

Најелегантнији начин за преузимање фирме је да добијеш њене акције по основу дуговања и тиме стекнеш апсолутна управљачка права. Сиромашни грађани Србије који се надају некој цркавици од акција ЕПС, залуд се надају, јер ће претварање ЕПС у акционарско друштво бити последња велика пљачка Србије. Без ЕПС, неће бити ни државе.

 

Пише: Инсајдер К – 5

Таблоид

Таблоид