Почиње ли у Србији европска диктатура?

Србија се деценијама не миче из дијалога Чиче и Брке у филму „Ко то тамо пева“, само мења боју политичког аутобуса апсолутне истине са возачима који, сви од реда, тако неодољиво личе на Мишка пред бриселским кавезом. Како другачије објаснити лаж да су Видовданом Срби славили било шта?

Све до петка, мислио сам да невоља Србије лежи у буџетском вампиризму, нестручним страначким кадровима без стварне професије, који су малограђанску страст за примитивном параполитичком комбинаториком претворили у уносно занимање, тајкунском и сваком другом неморалу, економији која почива на философији дуга и кредита, правданом лицемерју, компресованом кукавичлуку, запишавању устава, корупцији, селективној примени закона, обавештајно-пропагандном „грифу“ око националне свести и још којечему.

У петак сам, међутим, сазнао да ствари стоје другачије. Зла коб Србије лежи у „слављењу Видовдана“. До петка и ове риплијевске изјаве Александра Вучића нисам знао да се Видовдан у Срба икада славио. Увек сам мислио да се верни тог светог дана достојанствено сећају предака погинулих у борби за слободу, од Косовског боја до данас. Никада ни помислио нисам да се славио неки пораз или несрећа.

Вучић, међутим, даље поучава да смо тога дана, уз остало, славили и „отпочињање светских ратова“. За 38 година живота, први пут сам у петак прочитао да су Срби славили почетак Првог светског рата. Било је и раније несувислих примедаба из Европе да су Срби прослављали одлазак у рат, као што је случај са Гиставом ле Боном, али њему је у своје време, разложно и аргументовано, одговорио Драгиша Васић. Ко да одговори Александру Вучићу у време европског монопола на истину?

Ко да му одговори на глупост да је „Србија центар и извозник стабилности“? Како држава са проблемом покрајине у врло живахном покушају отцепљења, економским метастазама и толиким другим проблемима, овлаш додирнутим у првом пасусу овог текста, може да буде извор стабилности и чије? Ко плаћа ту врсту „стабилности“, колики је и чији ћар у том послу?

Догма о Европској унији као рају на земљи почиње да прожима све поре српског друштва, као опсесија Веселина Цветковића „марксизмом“, у филму „Варљиво лето ’68“. Оно што Веселин Цветковић чини Петру, Владици, Тадији и својој жени на филмском платну, Вучић почиње да ради Србији. Почиње влада чврсте руке, под свевидећим и не заборавимо – још увек колутајућим оком Брисела.

Свако ко упита за суморну економију еврозоне, политичке несугласице у ЕУ, нелогичан однос према Косову и Метохији и сумњиву политику проширења као крајњем одредишту Србије, биће изопштен и отеран у медијски логор подсмеха. То најављују речи премијера Ивице Дачића: „Сада више немамо времена да се осврћемо на бесмислене приче да ли је Србији интерес да буде део Европске уније“.

Србија се деценијама не миче из дијалога Чиче и Брке у филму „Ко то тамо пева“, само мења боју политичког аутобуса апсолутне истине са возачима који, сви од реда, тако неодољиво личе на Мишка пред бриселским кавезом. Више не обележавамо Видовдан као подсећање на цену слободе, него ћемо да славимо непостојећи, условно-безусловни датум, скривен негде, нико не зна где, одавде до јануара.

Како, уосталом, другачије објаснити видовдански спектакл политички промискуитетне певачице на Ушћу, који је сабрао новобриселску свест прве и одлежалу бриселску свест друге Србије? Дат је естрадни модел прославе датума који је појео Видовдан: распевано и распојасано, као у чарди поред Дунава.

Даница Драшковић на спектаклу звезде блиске Земунском клану… У ВИП ложи карикатурална сељачко-псеудорокерска елита од ботокса и цирконизиране снисходљивости, која је дисциплиновала Србију боље од иједног Поћорека и Лера. Како и приличи сиротињи раји, која глобе итекако давати може још, све живећи најсмешније сцене сопствене кинематографије!

Колико, уопште, вреди слобода када јој се цена добровољно обори на вашарску вредност улоге пајаца Европе? И чему слобода у том случају, када су политичка Фарма и Велики Брат бриселски већ међу нама, показујући какви требамо Европској унији? А када тек Алек открије да Србија, забленута у облине Европске уније, у ствари, није заиста матурирала? Па преостаје јој филм „Како сам систематски уништен од идиота“, то би требало да буде јасно чак и Брки и Чичи.

Бранко Жујовић

Глас Русије