fbpx

Политичка мафија у Србији минирала борце за истину

0
(0)

Варваринска тужба, коју је 2000. године поднео Немац Харалд Кампфмајер и више чланова окупљених у Савету пројекта „НАТО жртве туже за одштету“, одбијена је после 14 година упорних настојања да се издејствује правда за породице цивилних жртава и повређених у бомбардовању моста у Варварину.

Последња врховна инстанца, Уставни суд у Карлсруеу, у септембру 2013. године је после скоро седам година чекања образложио пресуду међународно-правном одредбом да обештећење могу да траже само државе, али не и приватна лица. На 16. годишњицу од злочина НАТО Гордана Милановић Ковачевић из Берлина, која је била члан поменутог Савета, за „Вести“ говори о борби за истину, али и поукама које треба извући из овог дугогодишњег процеса.

– Веома ме је потресло што је председник Томислав Николић тек ових дана јасно и гласно поручио да питање одштете за жртве бомбардовања 1999. за Србију још није завршено. Наш народ каже: касно Марко на Косово стиже. Не ради се само о питању репарације, него и ратне одштете за жртве, а што се тиче и једног и другог, то више нема сврхе потезати из два разлога. Прво, зато што је то већ застарело и требало је да се уради у неком року, а друго, и да није застарело, ко би требало да поднесе тужбу?! Држава, која је то некада морала да уради у име својих грађана, ово питање ниједном није потегла – каже саговорница „Вести“.

Гордана Милановић-Ковачевић подсећа и на чињеницу да се, кад се поставило питање тужбе Хрватске за одштету према Србији, ондашња влада Коштуница-Ђинђић бранила ставом да Југославија у то време у међународно-правном смислу није више постојала. Значи, ако нешто постоји од 2000. године, та држава нема право да тражи нешто за време кад није ни постојала.

– Србија се представља као легитимни наследник свих тих претходних држава, али ту долази до раскорака јер, понављам, оног момента кад је потегнуто питање тужбе Хрватске за одштету према Југославији, ондашња влада је рекла да стара Југославија не постоји. Ко има права сада да тражи одштету за бомбардовање 1999? Једна држава која није постојала на међународном нивоу – пита се Милановић Ковачевић.

На тужбу против Немачке Кампфмајер и чланови Савета ишли су и поред знања да по међународном праву цивили не могу да туже државе за ратне одштете, значи не за ратну репарацију, него само за штету која је некоме лично учињена и за породице жртава.

– То је нама било јасно, али се наша нада заснивала на томе да ће међународно право и законодавство учинити корак напред. После Другог светског рата се у параграфу 1, на који смо се позивали, а то је заштита цивилног становништва, ништа није променило. Пошто је то била прва тужба те врсте за новонастале ратове после Другог светског рата, надали смо се да ће и закон са своје стране да учини искорак којим би се заштитило цивилно становништво. У свим данашњим ратовима видимо да на сваком кораку гину цивили који немају никакву заштиту – објашњава Гордана.

Држава ћути о ратној одштети

– После бомбардовања 1999. године наша држава СРЈ није потегла питање репарације. У тадашњој Заједници Србије и Црне Горе је дошло до низа пресуда, где су иницијатори рата кривично гоњени и осуђени на максимално 20 година робије, али питање репарације и ратне одштете за жртве није потегнуто од времена кад је Милошевић изгубио власт. Грчка је, рецимо, тражила репарацију на неколико нивоа. После завршетка Другог светског рата је одмах потегла питање ратне репарације, ратне одштете за жртве и да им се врати кредит који им је принудно наметнут – објашњава Гордана.

Она каже да је тешко и поред тог горког искуства нешто саветовати другима који би хтели да траже правду и боре се за истину, а жртве су рата.

– Нисам правник, а ствар је правника да се тиме позабаве. Врло је наивно наступати у јавности с таквим идејама јер се људима ствара лажна нада која по међународном праву не може да буде задовољена, јер та држава по међународним мерилима није постојала у смислу некога ко би могао да тражи одштету. Ми смо урадили максимално колико смо могли, али после 2000. године нисмо имали коме да се обратимо јер нико није хтео да нам да подршку – каже Гордана МилановићКовачевић.

Варваринци као део породице

– Између нас који смо поднели тужбу и тих људи из Варварина створени су односи који нису имали само пословну или социјалну конотацију, него су прерасли у пријатељске и фамилијарне. Имамо, рецимо, Мирјану Терзић којој је муж погинуо на мосту, а синовљева осмочлана породица у Параћину је остала без крова над главом у поплавама. Посетили смо је јер није дошла на заказани састанак са Варваринцима, па смо се уплашили да ли је жива. Била је сва скрхана и у почетку нас није препознала. За Кампфмајера, који јој је дао новчану помоћ из свог џепа, рекла ми је: „Тај Харалд се у моју душу уселио као мој брат.“ Ту је и моја докторка Марина Јовановић-Лукић, која специјализира психијатрију на клиници у Лајпцигу. Још док је студирала медицину, рекла сам јој да ћемо је довести у Немачку да специјализира психијатрију, и то се и десило – каже Гордана Милановић-Ковачевић.

Харалд Кампфмајер тешко је доживео пораз Варваринске тужбе јер је, вели Гордана, сматрао да је то његово животно дело.

– Стално је говорио: „Само још да завршим Варварин, па онда нека се деси са мном шта год буде!“ Стварно му је то била једна врста животног дела – истиче наша саговорница на крају разговора за „Вести“.

Нема тужиоца, нема ни судије

– Да ли има шансе да се обештете жртве је прича која може да се пореди с одштетом из Другог светског рата. Нико није потезао питање ратне одштете на интернационалном нивоу док није дошло до тужбе јеврејских адвоката, и ми смо имали могућност да као бивша Југославија уђемо у тај воз. По оном немачком „где нема тужиоца, ту нема ни судије“, можда ће то бити обавеза неких будућих генерација. Логична ствар је да Србија нешто покуша да учини за своје грађане, али прво мора да постави ствари на ноге, а не да се ретроактивно деси нешто што се Србији може олупати о главу – јасна је саговорница „Вести“.

Достојанство у поплавама

Гордана Милановић-Ковачевић нам је пренела и утиске о посети Варварину прошле године на 15-годишњицу заједно са Харалдом Кампфмајером.
– Годишњица је пала у време страховитих поплава, када су и Варваринци били жестоко погођени. Неколико стотина више није имало кров над главом. Били смо у кући код Маријане Јовановић која је преживела бомбардовање са двоје мале деце. И њена кућа била је поплављена. Однели смо том приликом и мало финансијске помоћи. Али ,оно што сам први пут доживела за ових 15 година јесте да је том чину била посвећена велика пажња од стране државних институција, војске и цркве. Поред свих трагедија које су нас задесиле, тај моменат је имао посебно достојанство.

 

Б. Божин – Вести

фото: Ројтерс

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

(УЖИВО) Полиција код Вука јуриша с коњицом и 15 џипова, а у Нишу ОДБИЛИ ПОСЛУШНОСТ ПСИХОПАТИ (видео)

4.9 (7) Тренутно је хаос код Вуковог споменика у Београду, где полиција са коњицом и …

Народ из Новог Сада и Чачка кренуо ка Београду, протести и у Крагујевцу! (видео)

5 (3) Грађани на протесту у Београду причају да ускоро у Београд стижу Новосађани и …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *