Занимљивости

Порекло Владимира Путина

У московском Руском државном архиву социјално-политичке историје прошле среде је Александар Путин представио је своју књигу „Лоза председника В. В. Путина“, за коју је више од 20 година прикупљао материјал

Спиридон Иванович Путин, деда руског председника, био је кувар. До 1917. радио је у престижном ресторану „Асторија“ на почетку петроградске улице Горохова, поред Адмиралитета

У познатом ресторану Спиридон је радио безмало двадесет година. У Петербургу му се родио син Владимир (председников отац), али није прекидао везе са својим Поминовом, где је била и његова свадба и где се родило неколико деце

Иначе, презиме Путин први пут се сусреће у документима тек 1905. у белешци матичне књиге Покровског храма у Тургину (код Твери) о склапању првог брака Александра Путина и Наталије Рошкове. До реформе 1861. презимена сељака нису регистрована у документима – постојало је родовско име: „Ја сам Николај, Иванов син из Поминова. А ти, чији си? Ми смо од Путинових“

Већ 1918. Спиридона су позвали на посао у државни ресторан у Москви, и пошто је пре револуције хранио Распутина – убрзо је почео да кува за народне комесаре

Тада је средњи син, Владимир, већ био ожењен Маријом Шеломовом из села Заречје удаљеном од Поминова три километра. Убрзо су заједно отишли у Петроград. Тек у другој половини 30-их добили су двоје деце, девојчицу и дечака, који нису преживели блокаду. Треће дете – актуелни председник Русије – родио се тек 1952.

Путинов отац умро је 2. августа 1999. – недељу дана пре него што је Јељцин именовао његовог сина за премијера и прогласио за свог наследника

ТО ШТО председник РФ Владимир Путин све чешће говори о конзервативизму и традиционалним вредностима изазива подсмех и неразумевање космополита-либерала. Међутим, само порекло руског лидера предодређује његове погледе и уверења.

О пореклу Путинових говори се у управо објављеној књизи Александра Путина „Лоза председника В. В. Путина“ која је представљена у једном од московских архива.

У лози Путинових су тверски сељаци који су живели у истом месту најмање четири века. А памћење и традиција лозе за руске људе нису празне речи, независно од тога на каквом су положају.

Путин је имао среће у томе што су његово родословље пронашли из периода пре почетка 17. века. А уопште није зато што је он председник Русије – за потомка рода који није био привилегован (односно, није потомак племства и свештенства), за представника обичне сеоске породице, то је веома компликовано да се уради.

Три генерације Путинових код дедине куће у Иљинском. Слева надесно 1964.: Спиридон Иванович, Волођа, Владимир Спиридонович, Оља, Игор (Александрова деца)

Људи су прелазили у друге крајеве огромне земље, губили своје корене, ратови и пожари уништавали су архиве и добро је ако по имену знамо наше прапрадеде. А Путнови отац и мајка рођени су у суседним селима где је живело много генерација њихових предака. Било је среће и у томе што само село – Поминово у Тургинском реону Тверске области, одакле потиче лоза Путинових – није изгорело, потпуно изумрло и нестало као десетине хиљада руских села током последњих сто година.

Сада у том селу зими живи укупно 19 људи, али лети долазе власници викендинца, углавном из Москве, око 120 километара од главног града (наравно, ако се добије дозвола за пролазак директно кроз национални парк Завидово, на чијој територији се и налази село). Долазе и из Петербурга и Твери. Али, жив је реонски центар, село Туриново, где су крстили, венчавали и отпевали генерације Путинових, а које, ако и не просперира, не може ни да се пожали на недостатак пажње.

Протојереј Покровског храма, отац Андреј (Миљајев) каже да су му још 2004. телефонирали из председникове администрације и питали га да ли може да потврди да су управо у његовом храму крштени председникови родитељи. Међутим, показивање великог интересовања према Тургинову почело је после 2011. када је на Божићну службу у Покровски храм допутовао Владимир Путин.

Отац Анреј каже да је сада храм украшен сликама и да се у непосредној близини подижу нови објекти.

Сада је разумљиво интересовање за породицу Путинових, али веома је важно да сами Путинови нису губили везу са својом „малом отаџбином“ (завичајем).

Захваљујући интересовању једног од њих, Александру, могло се утврдити родословно стабло, а при том, он је почео да се бави генеалогијом онда када су за Путинове знали само њихови рођаци и комшије.

Александар Михаилович почео је да сакупља материјал још 1986., шест година касније послао је молбу у тверски архив, а крајем 90-их месни архивисти стигли су и до московских архива – Руског државног архива древних документа (РГАДА).

На крају су успели да допру до 12 генерација – безмало до почетка 17. века. Даље више није било могуће ићи јер није било докумената. Практично није могуће ући у родослов сељака пре Смутног времена – прве сачуване књиге писара су из 30-их година 17. века (оне се тичу знатног дела тадашње руске територије), а локалне црквене архиве гореле су заједно са дрвеним црквама.

Уопште, читаво становништво Русије бележено је према двема категоријама – као порески обвезници и као православни. Порески подаци уношени су у среске писарске књиге, а црквена евиденција водила се у матичним и црквеним књигама парохије.

У реконструкцији историје рода Путинових углавном су помогла пописивања становништва – морало је да се ради и у државном архиву Твреске области.

У другом архиву главног града, Руском државном архиву социјално-политичке историје (РГАПИ) – у бившем централном архиву – прошле среде Александар Путин представио је своју књигу „Лоза председника В. В. Путина“, за коју је више од 20 година прикупљао материјал.

То није председниково генеалошко стабло, него историја једне лозе – систематизовани су подаци о пореклу презимена, о расељавању по територији земље, о регионалној етнографији. Издање је доста илустровано архивским и личним документима, шемама, картама, изворним фотографијама. Наведени су оригинални искази генерација родитеља, деда, прадеда, такође и породично предање о последицама куге 1771.

 

Посебан значај рада је у томе што су генеалошка истраживања лозе сељака изузетно ретка, тим пре, у толиком обиму по дубини и урањању у време.

Путину је, заправо, посвећено веома мало страница – зато што је за аутора било главно да пренесе континуитет генерација лозе, да стигне до корена, да покаже да је и после разарања и губитака током последњих сто година могуће реконструисати историју обичне сеоске породице, да се пронађе сећање на претке – и то такво да оно може да се пренесе потомцима и да се покаже људима.

Људима – не зато што је Путин, него зато што је сеоски род – основа руске цивилизације јер су се у таквим родовима хиљадама година формирале све главне особине и карактер руског народа. Многи желе да сазнају свој родослов, али веома мало њих као Александар Путин сакупља и на крају реконструише историју своје лозе. Тежња да упозна порекло својих предака појавила се код Александра Михаиловича после очеве смрти и новог брака мајке после чега је она променила своје презиме.

„Испоставило се да сам ја био у породици једини носилац презимена своје породице. У школи то није остало непримећено. У ђачком дневнику било је једно презиме ученика, а његових родитеља на списку, на крају дневника – друго. То је у моју младост унело извесну напетост. Касније ме је то окренуло према мом роду, према људима мог презимена. Волео сам да слушам о давној прошлости, много тога сам запамтио. Ја припадам оној генерацији која је преко генерације деда сачувала у сећању, у васпитању, у језику, у култури повезаност са Русијом пре револуције. Духовна повезаност унука са дедама није мање значајна од оне са очевима.

Који је циљ човековог живота? Деца, продужетак и повећање свог рода. То је у природи биолошки, а у друштву социјални закон. То је основни задатак мушкараца, жена и државе у целини. Људи овладавају професионалним умећем и стичу углед, контактирају с другим људима и задобијају поштовање. На почетку животног пута раде за углед, за задовољавање материјалних потреба: приход, становање, кола. Пред крај активног периода живота деца су одрасла, унучад расту, а нема задовољства. Настаје питање: шта сам у овом животу оставио о себи, сем деце? Какво сећање на себе? Шта сам донео свету?

Спиридон Иванович Путин, деда руског председника, био је кувар. До 1917. радио је у престижном ресторану „Асторија“ на почетку улице Горохова, поред Адмиралитета. У периоду од 1920-40-их година трпезарије партијских структура нису узимале свакога на посао, чак ни висококвалификоване стручњаке. Изгледало је да се успело у животу. Али, Спиридон је говорио: „какав је мој посао? Лош посао. Настојим да ставим на сто најбоље. Дођу, све поједу, а мени ни хвала увек не кажу. Шта сам радио, шта нисам, није остало никаквог трага. Александар Николајевич, мој деда, сашије лепо одело, носе га много година и сећају се са захвалношћу. Деда је радио у дамском кројачком атељеу у истој улици, Горохова, број 58“.

Спиридон и Александар били су браћа од стричева. После аграрне реформе 1861. многи сељаци су се повукли да би обезбедили откуп земље. Из Поминова су такође одлазили у престоницу да зараде, углавном у Санкт Петербург, али пред крај 19. века често су одлазили не више само сезонски, него и на дужи низ година.

Тверско удружење земљака у Петербургу било је једно од најпознатијих и највећих – 11% становника престонице било је пореклом из Тверске губерније. Један од тих „петрограђана“ био је Николај Путин, Александров отац, који је радио као кројач у дамском атељеу у улици Горохова, затим је ради школовања код њега дошао син. Код стрица се упутио и Спиридон и запослио се у „Асторији, будући да се још у Тверу школовао за кувара тако да је временом постао један од најбољих кувара.

У познатом ресторану Спиридон је радио скоро двадесет година, у Петербургу се родио његов син, Владимир (председников отац), али није прекидао везе са својим Поминовом, где је била и његова свадба и где се родило неколико деце. Иначе, презиме Путин први пут се сусреће у документима тек 1905. у белешци матичне књиге Покровског храма у Тургину о склапању првог брака Александра Путина и Наталије Рошкове. До реформе 1861. г. презимена кметских сељака нису регистрована у документима – постојало је родовско име: „Ја сам Николај, Иванов син из Поминова. А ти, чији си? Ми смо од Путинових“.

Наравно, Путин, потиче од пута. Међутим, пут рода до Смутног времена не може се реконструисати – много, не само архива, него и тверских села, није преживело времена пољске интервенције. А у Тургинској сеоској општини сва села су престала да постоје.

У 16. веку тургинске земље (сеоска општина Захожје) биле су дворске, дате кнезу С. И. Глинском. У 17. веку те земље су биле баштина Никите Захарина-Јурјева – деде првог цара из династије Романових. После смрти његовог сина Ивана, имање је преписано на цара.

Кућа Путина С. И. после ремонта и рестаурације 2009

Године 1682. цар Фјодор Алексејевич поклонио је имање својој ташти, Домни Апроксиној. Према првој ревизији 1719. Захошки округ унет је у састав поседа А. М. Апраксинових. Према уговору о куповини из 1766. поседи су припали племићу В. Н. Самарину. Његова ћерка се удала за члана Државног Савета И. Н. Непљујева. Последњи власник земље био је њихов син И. И. Непљујев. У селу Тургинову остао је све до данас очуван парк на њиховом имању.

Лоза Путинових на селу била је веома бројна и у почетку је живела у селу Бордино. У село Поминово преселио је само један потомак, Семјон Фјодорович, (1723.-1795.).

Пресељавања по Русији, која су уследила у време куге 1771. остала су један од нерешених задатака истраживања. Још пре рата 1914. г. „петрограђанин“ Спиридон је уз помоћ оца и таста саградио у Поминову нову кућу. После револуције она му је добро дошла – Путинови су се са четворо деце вратили у ту кућу. Али, већ 1918. Спиридона су позвали на посао у државни ресторан у Москви, и пошто је пре револуције хранио Распутина, убрзо је почео да кува за народне комесаре.

Породицу је оставио у Поминову (сем тога није био сигуран у стабилност власти) и тек почетком 30.-их код њега су дошли жена и млађа деца. Тада је средњи син, Владимир, већ био ожењен Маријом Шеломовом из села Заречје удаљеном од Поминова три километра, када су и заједно отишли у Петроград. Тек у другој половини 30.-их добили су двоје деце, девојчицу и дечака, који нису преживели блокаду. Треће дете – председник – родио се тек 1952. Рат је однео животе и два брата Владимира Спиридоновича – старијег, Михаила и средњег, Алексеја, а он је остао инвалид.

Председников отац умро је 2. августа 1999. – недељу дана пре него што је Јељцин именовао његовог сина за премијера и прогласио за свог наследника.

У детињству је становник града, Путин, долазио у Поминово. Али, Путин је почео активно да се интересује за историју лозе, највероватније, после смрти родитеља, а 2002. Александар му је поклонио прво издање књиге „Лоза Путинових“, коју је објавио у Сиктивкару, где је радио у компанији која се бавила бушотинама нафте у Коми. У књизи нема никаквог ласкања човеку који је у то време постао шеф државе. Постоји само оцена са којом се Александар Михаилович и сада слаже: „то је човек земљорадничког кова – орач“.

Те исте године Путин је на великој прес конференцији испричао да се са задовољством упознао са истраживањем свог родословља и да га је изненадило и обрадовало „да су сви моји рођаци од почетка 17. века живели у Твреској губернији, у истом селу и ишли у исту цркву. Како је било стабилно руско друштво!“ Уистину, после догађаја 20. века нама је тешко да то, чак и замислимо.

У самом Поминову причају о догађају чију аутентичност може да потврди само председник. Почетком 2000.-их он је, наводно, дошао у село моторним санкама директно преко реке Шоше из председничке резиденције у Завидову, која се налази на око 20 километара источно (тамо су била царска ловишта у која је долазио Лењин, а почетком 60.-их често их је посећивао и Брежњев). Пришао је рибарима и поздравио се са њима и у томе нема ничег чудног. Да ли је он тада посетио дом свог деде није познато, али је убрзо стара кућа откупљена и реновирана. Извесно време у њој је био етнографски музеј.

За разлику од Џорџа Буша, Путин није, хвала Богу, рођак енглеске краљице. И у његовој лози нема великих људи, али њему није ни потребно да измишља своје познате претке (како су већ покушали да ураде уместо њега досетљивци повезујући га са кнежевима Путјатинових). Зато што руски сељак и јесте оно најважније што је утемељено у руским људима.

Ми смо већ превазишли покушај да нам се наметне одрицање од своје прошлости, чак и стид због ње – сада треба вратити изгубљено знање о прошлости, вратити имена оним нашим прецима које смо заборавили током дугог 20. века када се све преокренуло.

„Док су раније сви тражили племићке корене, последњих година људи само траже своје претке, једноставно, то је експлозија питања о сеоским породицама – каже Јевгенија Ликова, заменик директора Руског државног архива древних докумената. Код нас годишње долази око пола милиона људи“.

Ускоро ће сви пописи 18. века бити дигитализовани и објављени на сајту архива тако да ће упућени аматери моћи сами да траже своје корене. Иако је за то потребно, не само познавање извора и искуство, главно је да се зна одакле је порекло. Ко су преци, кад су се родили, венчали, где су умрли, у које цркве су ишли у шта су веровали и како су живели. И да би се сопствени живот градио као наставак националне традиције и оних вредности које су преношене из генерације у генерацију, да се не издају и не заборављају, него познају и осећају као своје, крвно сродство.

То и јесте прави традиционализам. То је и путиновски конзервативизам.

Превела Ксенија Трајковић

Факти

Оцените текст

0 / 5

Your page rank:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

Back to top button

Детектовали смо Адблокер!

Поштовани, рекламе су једини начин финансирања нашег сајта те вас молимо да угасите адблокер на нашем сајту како би нам тако помогли да наставимо да објављујемо још боље и квалитетније вести без цензуре и длаке на језику. Хвала на разумевању!