Зашто овакав наслов? Зато што желим говорити о једном страдалничком селу у суровом херцеговачком кршу. Пребиловци, село у долини Неретве, 5 км источно од Чапљине у брдима, страдало је неколико пута у 20-том вијеку од истих душмана. Легендарно село на ушћу Брегаве у Неретву је највеће по пространству не само у чапљинској општини већ и у Херцеговини. Као чисто српско село, било је трн у оку екстремном католичком клеру и муслиманским фанатицима кроз вијекове. Своју српску хомогеност Пребиловци дугују својој изолованости од главних путних комуникација, што се нису мијешали са околним хрватским и муслиманским становништвом. Увијек су пркосили.
Пребиловце сам упознао преко бабе Радојке Михић рођене Булут. Рођена је у Булутовој махали далеке 1912. године на Богојављење. Своје дјетињство сам провео поред ње и на причама о страдању сељана током Другог свјетског рата. До краја живота није могла да прежали својих 42 Булута који су страдали на Шурманачкој јами само из разлога што су били Срби и православне вјероисповјести. Сви су живи побацани у јаму у једном дану. То је рана која никада није зарасла. Још као дијете баба мене је завјетовала ријечима: „Сине, стара сам и болесна. Отиђи једног дана у Пребиловце да видиш гдје сам рођена и оклен ти је прађед чије име носиш. Запамти једно. Немој никада вјеровати Латину и Турчину“. Тада сам био дијете, нисам баш схватао њене ријечи. Било је то вријеме када су се надвијали црни облаци рата над селом и када су се оштриле каме и ножеви као прије пола вијека. Њене ријечи сам схватио тек када сам одрастао. Био сам свјестан да завјет морам испунити. То сам учинио 07.08.2008. године. Послије 31 године чекања сам закорачио на моју прађедовину. Сви су ме одвраћали од тог пута говорећи ми да немам шта тамо видјети осим суровог крша, драча и рушевина. Никога нисам послушао већ сам се спаковао и отишао јер сам био свјестан шта ме чека доље у кршу. Можда нисам рођен у камену али камен проговара из мене.
Пребиловце је задесила велика трагедија у Другом свјетском рату и одмах су иза Лидица по броју страдалих. Постали су симбол страдања српског народа у Херцеговини. Као чисто српско село и најбогатије село у чапљинском срезу, били су трн у оку локалним усташким властима. План о уништењу села је израђен у усташком стану у Чапљини уз духовну подршку католичког свјештенства. Многи свјештеници су окрвавили руке не до лаката већ до рамена. Најпознатији свјештеник по злу је био дон Илија Томас, жупник у сусједним Клепцима. Њега су Срби звали поп Думилија. Ово свјештеничко чудовиште је послало у јаму на Бивољу Брду Србе Клепаца, Тасовчића, Дубрава. У освит Илиндана је кренула хајка на пребиловачке Србе. Више од 3.000 крволока са пушкама и ножевима у рукама креће у опкољавање села због великог пространства. У источном дијелу атара су закаснили са затварањем обруча па је преко 100 одраслих људи и дјечака способних за пушку преживјело и остало живо. Свакакве оргије су се дешавале у Пребиловцима које нису ни Турци радили за 5 вијекова владавине. Звјери у људском облику су убијале бебе и малу дјецу ударцима главе о зид школе, силовали су жене, дјевојке и дјевојчице, клале старе и непокретне људе. У свијест Пребиловчана је остала трајно урезана страшна смрт Милеве Медан која је тада била пред порођајем. Усташке звјери су упале у кућу, ножем отвориле стомак, извадиле мушко дијете, проболе га ножем и мртвој мајци вратиле у стомак. Ово могу радити само људи помрачена ума, сатанисти. Преко 500 жене, дјеце и нејачи су одвезле дијелом у Силос више Тасовчића а већином на жељезничку станицу у Чапљину. Пребиловачки мученици су провели цијели дан у вагонима по припеци каква може бити само у херцеговачком кршу да би рано ујутру 06.08.1941. били поведени на пут без повратка на сјеверу. Све мученике су истјерале у Шурманцима и повеле их према Црмници. Нико не може рећи шта се догађало на јами. Нема преживјелих. Задња жртва која је бачена у јаму је Наста Михић (76), моја чукунаба и мајка прађеда Милана Булута. Чукунбаба се тешко кретала а усташке звјери су чекале док није дошла до јаме у коју је бачена. Ово сам чуо од старијих мјештана Пребиловаца и сузе су саме кренуле. Коме не би кренуле? Од 1.000 предратних становника, из Пребиловаца је страдало 823 људи што на Шурманачкој јами што у селу. Тако каже извјештај усташке постаје у Метковићима. Неколико дана након страдања нејачи на јами, пријавило се 50 мушкараца који су сви заклани у Морину отоку поред моста на Брегави. Због овакве бестијалности, окрутности и свирепости, Италијани су извршили реокупацију цијеле Херцеговине, затворили све логоре а усташе разјурили. Пребиловци се нису никада опоравили од оваквог губитка до данашњег дана.
Послијератна власт у Чапљини није дала мира Пребиловцима. Комунистичке (усташке) власти су прогањале мјештане, застрашивале, отпуштале са посла. За злочин на јами и самим Пребиловцима нико није одговарао одмах послије рата иако је тадашња ОЗНА и те како добро знала ко су биле коловође. Плашећи се побуне ширих размјера, комунисти су пред лице „правде“ у суду у Мостару тек 1957. године извели свега 15-так злочинаца иако се зна да је неколико стотина усташа било у Шурманцима тог кобног 06.08.1941. На смртну казну је осуђено свега 6 главних јамара док су остали осуђени на временске казне које су благо рећи смијешне или су злочинци ослобођени. То је изазвало не мало огорчење међу преживјелим Пребиловчанима. Нешто нисам увјерен да ОЗНА није знала гдје се налазио главар Шурманаца Иван Јовановић Црни и остали злочинци. За њега се не би никада ни сазнало да није дошло до њиховог међусобног обрачуна. Неко је дојавио властима да се Јовановић крије у Суботици код породице Дулић па су га ухапсили, довели у Мостар, осудили и објесили. Комунистичке власти су забетонирале све јаме и строго забраниле да се одлази на исте. Строго се забрањивало именовање усташких злочинаца из рата којих није било мало, помињање злочина над Србима да се не би урушавало наводно братство и јединство са муслиманима и Хрватима. Хтјели су властодршци по сваку цијену да се злочини прекрију плаштом заборава, да се онемогући живот у Пребиловцима. Ништа није сломило дух Пребиловчана који су се поново женили у позним годинама и подизали потомство. Живот се настављао даље.
Црни облаци над Пребиловцима и Херцеговином су се надвили почетком 90-тих година. Однос становника Пребиловаца и чапљинских власти нагло се погоршао када је затражено отварање јама да се поваде кости српских мученика и достојно сахране у мјестима оклен су одведени на губилишта. Негативан одговор је довео до усијања и за мало је избјегнут физички обрачун. Да не би дошло до побуне српског народа, усташке власти у Чапљини су дале дозволу за отварање јама. Убрзана је изградња спомен костурнице у Пребиловцима у којима би се сахраниле кости мученика. На пола вијека од страдања пребиловачке нејачи 06.08.1991. године, сјатила се цијела Херцеговина да се поклоним сјенима невино страдалих и да присуствују опелу за којим се дуго чекало и вапило. Тадашњи патријарх господин Павле је одржао свету архијерејску литургију за све страдалнике из 13 јама. Оплакивање мртвих је трајало цијелог дана и никада неће престати. Језиво је било гледати смркнута и уплакана лица људи са свијећама у рукама који су стајали над плавим и црним сандуцима са костима српских страдалника. Неко је од присутних рекао да је то била изложбе страве и ужаса. Док је трајало читање имена бачене пребиловачке нејачи у јаму, Краварицом се разлијегао болан плач, лелек преживјелих, потомака и породица страдалих. Није било присутног бића на опелу које није горко заплакало над страшном и злом судбином Пребиловаца. Док се нису смирили духови мртвих из јама у Дому културе, облаци над селом су били сиви, тмурни и као олово тешки и киша је падала цијело вријеме. Анђели су тада плакали са небом и свака њихова исплакана суза представља кап невино проливене крви. Послије опела и смјештања костију у Дом културе, оловни облаци су нестали и сунце је обасјало Пребиловце. Нажалост, у то вријеме су почела прва комшијска пушкарања око Пребиловаца. Десна обала Неретве је тада већ била пуна припадника ХОС-а и регуларне хрватске војске плус локално хрватско становништво. Браниоци из села око Пребиловаца и Пребиловаца су одолијевали нападима усташких одреда из западне Херцеговине док је ЈНА била у Чапљини и околини. ХОС су чинили Хрвати из околних села, потомци усташких крволока из Другог свјетског рата од којих се нису много разликовали по бруталности и крволочности. Послије издаје и повлачења ЈНА, комплетна долина Неретва пада без испаљена метка, Пребиловци, Клепца и Тасовчићи су други пут доживјели трагичну судбину. Хрватима је стало да освоје Пребиловце јер су га увијек сматрали четничким уточиштем. Колики је био страх од Пребиловаца, говори чињеница да су Хрвати ушли у село тек 2 дана пошто су сви побјегли. Чим су ушли у село, некима се чинило да их прогањају духови мртвих из јама, неки су скренули памећу, дешавале су се саобраћајне несреће на мјестима на којима су убијани Пребиловчани. Село је детаљно опљачкано, минирано и спаљено, спомен костурница сравњена са земљом. Пребиловце су данима потресале језиве експлозије и остали су пусти 10-так година. Све је било зарасло у драчу и коров а гробље на Краварици оскрнављено. Ништа њима није свијето.
Пребиловци су почели да се опет обнављају и дижу као феникс из пепела. Све више се кућа обнавља али је свега 60 сталних становника од предратних 200 и нешто. Напросто оживе током љета када дође вријеме парастоса у августу мјесецу. Врата домова свих Пребиловчана су тада отворена за госте и путнике намјернике. Када сам кренуо да испуним бабин завјет 2008. године, питао сам се како ћу бити примљен код мјештана с обзиром да никад прије нисам био у селу. Када сам изговорио прве ријечи, рекао ко сам, шта сам и оклен долазим, сви су ме питали гдје сам у Херцеговини рођен. Нису могли вјеровати да знам толико о Пребиловцима и Херцеговини уопште. Питали су ме за своје рођаке у мом селу које наравно све познајем. Ране из 1941. и 1992. године још крваре, никада незалијечене и свјежа су сјећања. Пребиловци опомињу на мртве. Док ходам свијетим пребиловачким тлом, често помислим да ли ме баба Радојка гледа са неба. Многи ме питају шта вриједно налазим у Пребиловцима. Налазим све. Мир, мјесто за опуштање, волим народ, менталитет, дијалекат, храну. Мало се зна о Пребиловцима уопште а најмање о страдањима током ратова у прошлом вијеку. Са магистрале код Чапљине не постоји никакав путоказ према селу, власт у Чапљини омета повратак Срба на своје предратне адресе и даље да не набрајам. Али ништа неће сломити Пребиловчане. Увијек су били и остали рана болна и непреболна.
За Принцип
Пише: Милан С. Грујић
Јавља вам се аутор овог текста 🙂