Ни после оволико година од НАТО агресије није донета правоснажна пресуда против ратних злочиница одговорних за смрт око 3000 грађана СР Југославије. После укидања првобитне пресуде од стране Врховног суда, обустављањем поступка од стране Окружног суда и након укидања Војних судова нејасно је да ли се и пред којим судом у Србији води поступак против НАТО злочинаца. У Складу са Законом о преузимању надлежности Војних судова предмет је 2004. године требао да се врати на Окружни суд Београду.
Како кривично дело ратног злочна никад не застарева, а већина оптужених се више не налази на важним државним функцијама у својим земљама у циљу је правде и одговорности према жртвама да се отвори питање њихове кривичне одговорности.
– 21. септембра 2000. године 14 тадашњих челника западних земаља у одсуству је осуђено на по 20 година затвора због бомбардовања Србије, Вилијем Клинтон, Медлин Олбрајт, Хавијер Солана, Тони Блер, Вилијем Коен, Робин Кук, Џорџ Робертсон, Жак Ширак, Ибер Ведрин, Ален Ришар, Герхард Шредер, Јосеф Фишер, Рудолф Шарпинг и Весли Кларк.
– 19. јуна 2001. Врховни суд Србије је укинуо пресуду и вратио предмет Окружном у Београду.
– 17. септембра Окружни суд у Београду обуставио је кривични поступак против челника западних земаља и НАТО због агресије на Југославију 1999., а поступак је пребачен Војним судовима.
– 31. децембра 2004. године укинути су Војни судови, а у складу са Законом о преузимању надлежности Војних судова предмет је требао да се врати на Окружни суд.
Такође, како ова тешка кривична дела никада не могу застарити, што значи да се њихови извршиоци и данас могу ухапсити и привести правди, како то да власти Србије, односно тужилаштво за ратне злочине нису ухапсиле извршиоце и то бар оне који су крочили на њену територију, а као што су Хавијер Солана и Медлин Олбрајт. Закључујемо да правосудни органи не поштују сопствене одлуке и крше законе из области кривичног и кривично-процесног права Републике Србије.
Какав је то парадокс?
Сопствену пресуду за злочине над србским становништвом, државом и имовином од стране “тада” непријатеља, држава Србија не жели или не смије да процесуира. Ако смо могли милион пута чути изјаве да је србско правосуђе одрадило тако тежак и обавезујући “посао” у вези хапшења хашких оптуженика, шта можемо рећи за пресуду која чека своје извршење, а која се тиче око 3000 жртава становника СР Југославије, а о материјалној штети да и не говоримо?
мојеновости.цом
