ТЕК сваки десети радник који је био запослен у неком од гиганата деведесетих година у Београду и данас има посао. Тада су само две фабрике, Индустрија мотора Раковица и Индустрија мотора и трактора, ангажовале око 18.000 људи, а данас их у свим погонима у престоници нема више од 13.000! Економисти и синдикати слажу се с чињеницом да се приватизација у Србији сломила преко леђа радника. У протеклим деценијама, донела је пад производње, многобројне малверзације током промене власничке структуре, корупцију, сиромаштво и – армију незапослених.
Професор Економског факултета у Београду Љубодраг Савић, подсећа да је пре двадесет година у Србији у индустрији било ангажовано 1,1 милион људи и напомиње да их данас има једва 275.000. Без посла је, дакле, током приватизације остало више од 800.000 радника!
– Најтеже су погођене средине у којима је постојала по једна фабрика од које је живео читав град, а са њиховим гашењем су та места опустела и „умрла“ – прича Савић. – Сада је неуспех приватизације довео до великих разлика међу регионима, а најгоре је у пограничним подручјима, јужној и источној Србији, Куршумлији, Прокупљу, Врању, Пироту. У Нишу је било више од пет гиганата, а данас не постоје ни машинска индустрија ни електроиндустрија у овом граду.
И др Нада Новаковић, стручни сарадник у Институту друштвених наука у Београду сматра да су радници или „плаве крагне“ највећи губитници српске транзиције.
– Оптужени су као „бивши самоуправљачи“, а све што су раније генерације и они стварали је продато – напомиње др Новаковић. – Укинуто им је право на рад, али и на лечење и сигурност за време тражења новог посла. Радници су разједињени, осиромашени и сукобљени, а то је повољно тле на коме се увећава интерес капитала, а офанзива предузетника против радника се захуктава. Транзиција је радницима донела материјалну и другу несигурност, од губитка посла до немогућности задовољавања основних животних потреба.
РЕЗУЛТАТИ КОНАЧАН резултат приватизације у Србији су уништена привреда, индустрија и пољопривреда, као и вишедеценијска технолошка заосталост за развијеним земљама и уништена радничка класа – сматра Нада Новаковић. – Последица лоших продаја предузећа су и паралелна или „сива“ економија, монополи на тржишту, привреда без сталних и домаћих извора финансирања, немогућност враћања дугова и покретања новог производног циклуса. Србија је постала полигон на којем интересе остварују страни и домаћи капиталисти, а цену плаћају запослени и остали грађани.
Наша саговорница подсећа да је Србији 2001. године понуђен кредит за свеобухватан социјални програм, али да га је тадашња владајућа екипа одбила.
– Одлучили су се за стратегију „од случаја до случаја“, односно социјални програм је био тамо где је држава то одредила – објашњава стручни сарадник Института друштвених наука. – Нови власник га је исплаћивао у зависности од прилика и блискости са властима. Социјални програми су додатно раслојили радништво и сукобили њихове интересе. Више од 90 одсто новца отишло је у потрошњу и није могло битније да повећа запосленост. Најбројнију и најугроженију групу радника чине они који уопште нису добијали средства за отпремнине, попут текстилаца и кожара. Посебно тешко су до свог социјалног програма дошли радници ТК „Рашка“ из Новог Пазара. Раднице су протестовале 57 дана, чак су и штрајковале глађу, да би држава пронашла „изгубљена“ средства социјалног програма.
Од оних који су добили отказе, нису много боље прошли ни радници који су наставили да раде у приватизованим предузећима, јер многи не примају плате по више месеци, чак и година, а зараде им се исплаћују „на руке“ без уплате доприноса. Професор Савић истиче да је било и много малверзација и злоупотреба власника, који су „извлачењем“ капитала умањивали вредност акција запослених и фирме постепено уводили у стечај.
– Осим изгубљених радних места, нашу приватизацију сврставају у ред најлошије спроведених и због уништене индустрије и производње која није ни близу предтранзиционом периоду – истиче професор Савић.
ИЗНЕВЕРЕНА ОЧЕКИВАЊА ПРОБЛЕМ је у томе што је промена власништва била сама себи циљ – сматра професор Савић. – Веровало се да ће то преко ноћи решити већину дуготрајних проблема. Тако је приватизација искоришћена да се годинама гомилано друштвено богатство у кратком периоду трансферише у посед људима блиским власти, али и онима са сумњивим капиталом, чак и криминалцима. То је додатно разорило иначе лош привредни амбијент. Озбиљан капитал дошао је само у неколико фирми, попут дуванске индустрије, цементара. У већини осталих случајева, ниједан од прокламованих циљева тог процеса није остварен.
– Учешће индустрије у БДП-у је на крају распада бивше Југославије било 44 одсто, а сада је свега 18,1 одсто. Штету због лоше приватизације ћемо плаћати и у наредном периоду. Биће нам потребно бар 20 година да се „вратимо“ на ниво на којем смо били 1990. године.
Стручњаци наводе да је коначан резултат приватизације поражавајући – од фијаска због ниске цене за коју смо продали наше фабрике до сумњивих пословних аранжмана чије ћемо последице трпети и у наредним годинама.
– Поражавајући је податак да је скоро све распродато и да за све то, у периоду од 2001. до 2012. године Србија није добила више од 2,8 милијарди евра – истиче Нада Новаковић.
– У међувремену су јавни и остали дугови вишеструко увећани, у земљу је ушла 71 милијарда (кредити, донације, депозити грађана), а илегално је изнето 50 милијарди евра!
Резултат свега је да нема капитала за покретање привреде нити за санирање насталог сиромаштва грађана.
И професор Љубодраг Савић сматра да смо наше фабрике продали за багателу.
– Само једна румунска банка је продата за 3,6 милијарди долара – наводи професор Савић. – Значи да је цела српска привреда вредна скоро као једна румунска банка!
Новости
