Тешко је разумети толики ниво неодговорности и незрелост владајуће политичке елите у процесу приватизације преосталог дела стратешких ресурса Србије а све под изговором спаса народа од „вајних губиташа“. Ти наши „губиташи“ постају наједанпут добри у рукама појединих страних компанија. Такву мантру народ је већ видео и она је заиста истрошена. Сада је на ред дошла распродаја преосталих стратешких ресурса које ни бивше власти нису смеле да отуђе.
По препорукама ММФ-а треба распродати све што је остало, иако се не ради о обичним предузећима. Забрињава толика сервилност Владе у испуњавањау налога ММФ-а, јер се директно таквим сервилним односом угрожава будућност наредних поколења. ПКБ корпорацију стварале су прошле генерације, након Другог светског рата, развијале и љубоморно чувале за своје потомство. Нажалост, данас су неке скоројевићке генерације потомака дошле у позицију да распродају оно што је „власништво поколења“, оно што је природно да се остави за потомство.
Зар ПКБ корпорација, који храни пола Србије, неће бити српско власништво? Човек се запита да ли је то ружан сан и да ли стварно има толико политичке и безбедносне неодговорности и неосећајности за националне интересе Србије.
Чим је упућен позив за приватизацију, у медијима и политичким круговима је почело да се разговара о стратешком партнеру из УА Емирата. Није далеко помисао да се ради о невероватнеом сценарију – а не о случајности – да нам у наредним годинама неконтролисано и у огромном броју долазе мигранти, а да се омогућава распродаја стратешких ресурса па и пољопривредног земљишта странцима.
Ти јадни Срби, потомци, живеће у Србији где ништа њихово бити неће. Њима ће Србија бити виртуелна категорија ако остану без стратешких ресурса.
Најспособнији и школовани и даље ће због оваквог односа ићи у свет са картом у једном смеру, а остали који остану на селу радиће као најамна радна снага у немачким и арапским пољопривредним комбинатима и корпорацијама, за мизерне зараде, као робови. Сигурно је да народ такву Србију неће и време је да се стане са пљачкашком приватизацијом преосталих стратешких ресурса. У противном ће народ једног дана бити принуђен да поврати власништво над својом имовином која је продата мимо његове воље.
СТОП ПРОДАЈИ ПКБ-а, Телекома, Електропривреде, пољопривредног земљишта, РМК Бор, рудника, извора пијаће воде и предузећа одбрамбене индустрије. Народ није дао мандат да се распрода преостали део стратешких ресурса под плаштом лажног развоја, реформи, демократизације…
Оно што својевремено није пошло за руком Млађану Динкићу и владама у којима је био, данас то покушава да доврши актуелна власт. Београд је сачувао ПКБ за своје потребе и газдовао тим предузећем од стратегијског интереса, јер је то фабрика јефтине и здраве хране за Београђане. Грађани су били сигурни у квалитет хране и да се ради о здравој храни. Ако се ПКБ прода онда ће страни власник имати профит као врховну вредност а не подношљиве цене и здравље Београђана. Није искључено да ће се промет и узгајање ГМО постепено озаконити и да би то постала основна храна за Београђане. Да ли се за такву будућност залаже српски народ?
Скоро три године реализују се тихо припреме за продају ПКБ-а. У том смислу промењен је власнички однос и надлежност у вези газдовања овим стратешким предузећем. Тако су се стекли услови да Министарство привреде Србије објави јавни позив за прикупљање писама инвеститора заинтересованих за учешће у поступку приватизације Пољопривреде корпорације Београд (ПКБ) и четири зависна предузећа – Пољопривредна авијација ПКБ, ЕКО – ЛАБ, ПКБ Агроекономик и Ветеринарска станица ПКБ.
Рок за достављање писама је 17. фебруар 2017. године, а заинтересовани инвеститори треба да предложе цену, модел приватизације, инвестициони програм, оквирни план пословања и број запослених. ПКБ има 1.622 радника, а вредност капитала тог предузећа је око 51,2 милијарде динара. По писању медија, за куповину ПКБ заинтересована је компанија Ал Дахра из Уједињених Арапских Емирата са чијим руководством је у Давосу разговарао председник Владе Србије Александар Вучић.
ПКБ Корпорација, основана 27.12.1945.године у Панчевачком риту, једна је од водећих компанија у земљи у области примарне биљно-сточарске производње. Тржишно је оријентисана и зато у својој друштвеној одговорности види успешно пословање. Такво пословање подразумева примену највиших стандарда у свим аспектима пословања.
ПКБ производи и сточну храну, углавном за сопствене потребе и део за екстерну продају, као и семенску робу (пшеница, јечам, кукуруз, соја и сунцокрет) коју дорађује у сопственом дорадном центру, како за интерну употребу, тако и за екстерну продају. Од скромних почетака, ПКБ је израстао у највећи систем агробизниса на Балкану. Основу система чинила је примарна пољопривредна производња, ратарство и сточарство, а изграђени су прерадни капацитети са основним производним линијама: прерада млека, прерада меса, производња концентроване сточне хране, прерада воћа и поврћа, прерада житарица и других производа. Упоредо са развојем прерадних капацитета, развијена је сопствена мрежа трговинских и туристичко угоститељских објеката, чиме је заокружен систем производње, прераде и пласмана производа исхране из програма ПКБ-а. Поред реализације развојних програма, ПКБ је био носилац консалтинга и инжењеринга услуга, које је ПКБ пружао у земљи и у низу земаља у развоју у Африци, Блиском Истоку, Јужној Америци, земљама бившег СССР.
ПКБ Корпорација располаже са 30.500 ха земљишта од чега је:
земљиште у државној својини – 23.000 ха
земљиште у својини друштва – 7.500 ха
у ратарству 20.500 ха обрадивих површина.
ПКБ Корпорација има погон за производњу индустријске робе за потребе прехрамбене индустрије у индустријској зони. Такође, ПКБ има значајну пољопривредну механизацију и транспортна средства ПКБ-а:
трактори свих категорија 295 комада
комбајни за убирање усева 33 комада
утоварних машина 17 комада
линије за балирање сена 12 комада
преко 1.000 свих врста прикључних машина
Поред производних, ПКБ Корпорација покрива и витални део комуналних функција у насељима и индустријској зони у Панчевачком Риту. ПКБ Корпорација је важан пољопривредни ресурс. Продаја корпорације би представљала велику штету за државу и треба се зауставити јер директно угрожава безбедност хране и здравље потомака. То није обична фабрика или корпорација.
Јасна стратегија и политика управљања природним ресурсима од пресудне су важности за одрживо управљање пољопривредом, али и за здравље и будућност поколења. Одговарајући политички оквир и подстицајни програми треба да доприносу већој одговорности и рационалнијој употреби природних ресурса, као и активнијем учешћу у спровођењу активности везаних за проблеме пољопривреде и развоја села. Све горе напред наведено јасно указује да циљ треба да буде подстицање домаће производње, а не продаја стратешких ресурса! Треба нам развијено српско село а не немачке и арапске пољопривредне корпорације и комбинати који ће хранити српске градове, извозити за Русију и који ће уништити остатак српских села.
Неразумно је слепило и доношење погрешних стратешких одлука које у демографском и безбедносном погледу разарају суштину бића српског народа у будућности. Проблем је утолико већи што је тешко или скоро немогуће те стратешке промашаје поправити.
Продаји стратешких ресурса се противе сви национално и безбедносно одговорни људи који нису оптерећени глобализацијом и идеологијом либералног капитализма. Један од основних аргумената експерата који се противе приватизацији је да то предузеће остварује добре пословне резултате. На пример, ПКБ је у 2014. години остварио значајан раст прихода, односно осам одсто више у односу на претходну годину, или укупно 54 милиона евра. Производња млека је у 2014. години износила 65,4 милиона литара, што је за пет одсто више него у 2013. години. Примера ради, чак и у Сједињеним Америчким Државама постоје великe пољопривреднe површине које су у власништву државе. Само у Србији „ништа не сме остати државно“, јер све треба да прогута чудовиште „неолибералног капитализма“.
Медијски је блокирана шира друштвена и експертска расправа око распродаје стратешких ресурса Србије, тако да се све дешава нечујно. Такви поступци се правдају као спасоносни за поједине регионе, јер се „чувају радна места“ и држава се решава „губиташа“, којима су дотирана буџетска средства. Најчешће истина није таква, него се менаџерски погрешним а често и намерним одлукама предузећа доводе у формално стање губиташа, које се веома брзо промени у позитивно пословање након приватизације. На тај начин се управља расположењем јавног мнења и отупљује било каква оштрица противљења таквом штеточинском и национално неодговорном понашању. Време је да се стане са распродајом преосталих стратешких ресурса Србије!
ЛИТЕРАТУРА:
Курир,19.01.2017.
Зајечар ОН ЛАЈН, 04.08.2015.
Данас, 02.08.2016.
www.pkb.rs/
Митар Ковач, Фонд стратешке културе
Kao prvo, dosta podataka su netacni. Grad Beograd je najvise unazadio PKB, kako je preduzece preuzeo grad na upravljanje tako su i dugovi preduzeca rasli i dosli na trenutnih oko 70 miliona evra duga. Tadasnja vlast u drzavi i gradu (DS) je muzla PKB izvlaceci sve iz njega a nije nista ulagala. Grad je uzeo PKB pod svoj guber, nije ulagao ni dinar u njega a poreze je ubirao. Radnici PKB-a su svojim radom i zalaganjem uspevali da zarade plate i sve ostalo, dok su ostala Javna preduzeca grada dobijali od grada pare za svoje funkcionisanje i plate radnika (GSP, Gradska cistoca, Gradsko zelenilo, JKP,…). Mi radnici smo se borili protiv preuzimanja preduzeca od strane grada. Ali gradu je trebalo da uzme preduzece kako bi zemlju dobio besplatno koja im je trebala zbog izgradnje PUPINOVOG mosta i saobracajnca u njegovom okruzenju. Uzimali smo po nalogu grada nepovoljne kredita za koje je garant bio grad zauzvrat pomenute zemlje. Ti krediti su bili finansirani iz banaka rodbine i prijatelja tadasnje aktuelne drzavne vlasti. A na sve to sto sam nabrojao imali smo i naredbu da nase akcije, koje smo mogli da dobijemo pre pomenutog preuzimanja od strane grada, poklonimo gradu kako bi oni bili 100%-tni vlasnici preduzeca. Te akcije smo izgubili, tako da smo mi radnici ovog preduzeca jedini koji nismo dobili nijednu akciju u Srbiji, nasamareni.