Пре сто година у Француској обучавани наши авијатичари, а први авион купљен прилозима сакупљеним у Русији
Док се над Балканом, тачно пре сто година, надвијала могућност ратних сукоба, српска војска послала је прве пилоте на обуку у Етамп код Париза. Они ће у зиму 1912, 1913. бити спремни и учествовати у Првом балканском рату који су Србија, Црна Гора, Бугарска и Грчка водиле против Турске. О тим догађајима, а у знак сећања на њих у Србији се ове године обележава сто година војног ваздухопловства, постоји прилично докумената и фотографија, али ниједан авион, или бар неки његов део, није сачуван.
– Тих година Ниш је био средиште настајућег српског ваздухопловства. На Трупалском пољу био је аеродром са хангарима за авионе, балони су пуњени водоником, а долазили су и ваздухопловци из иностранства – каже Чедомир Јанић, историчар ваздухопловства и бивши директор Музеја југословенског ваздухопловства.
Авиони у оружаним снагама у време Првог балканског рата били су новост, пре тога су их у борбеним дејствима употребили само Италијани и то током сукоба у Либији 1911. године. Крајем октобра 1912. године, непосредно по избијању балканског рата, бугарски пилоти и руски добровољци почели су са извиђањем турских утврђења код Једрена. Нешто касније су и грчки пилоти надлетали турску флоту у Дарданелима.
Први авион у српској војсци био је „дукс” руске производње, купљен прилозима које су у Русији, по подацима Јанића, сакупили представници СПЦ и читаоци петроградског листа „Ново време”. У новембру у Македонији су обављене припреме за употребу српског авиона којим су управљали руски пилоти, али до тога није дошло због брзог продора српске војске и метеоролошких услова.
Главна група српских ваздухопловаца стигла је, међутим, са закашњењем на ратиште, када је већ склопљено примирје са Турском, јер је Аустроугарска забранила транспорт авиона купљених у Француској преко своје територије, па је то морало бити обављено преко Италије и Солуна. У Ниш, где је 24. децембра 1912. године формирана ваздухопловна команда, стигло је укупно 11 авиона типа „блерио 11”, „фарман 20”, „депердисен” и РЕП, док је помињани „дукс” враћен из Македоније. Почетком 1913. године, када је прекинуто примирје са Турском, Србија је одлучила да помогне Црној Гори у заузимању утврђеног Скадра, па је на тај задатак послато и ваздухопловство.
Пробни летови обављени су 20. марта 1913. око импровизованог аеродрома код села Барбалуши. Наредник Михајло Петровић, пилот, одлучио је да крене на извиђање турског утврђења, што је и обавио са висине од око 1.500 метара. Када се вратио над аеродром, у понирућој спирали пошао је на слетање. У једном тренутку авион „фарман” је улетео у термичку струју, пропео се а затим нагло „потонуо”. Прилично несигурни појасеви којим је Петровић био везан, попустили су и пилот је испао из авиона, а у то време падобрани се нису користили. Тело прве жртве из редова српског ваздухопловства пронађено је у близини аеродрома.
– Музеј југословенског ваздухопловства поседује квалитетну збирку везану за Михајла Петровића. Између осталог, његов сат и капу, које је носио у тренутку погибије – каже Јанић.
Летови над Скадром су настављени, а појава авиона изазвала је пометњу међу турском војском и становништвом. Појава авијације охрабрила је црногорску и српску војску, а репортер „Политике” је написао да њиховом „клицању није било краја када у висини угледаше авион, чија су крила била превучена бојама наше тробојке”. Употреба авијације у војне сврхе привукла је пажњу, па су неке летове над Скадром и околином посматрали војни изасланици веома заинтересовани за та искуства, укључујући и војног аташеа САД.
Политика
