Пут у пропаст, у два правца: Коридори Србије – зашто пројекти (Коридор 10 и 11) стварно касне и колико нас то кошта?

Сврха овог текста је анализа реализације пројеката на Коридору 10 и усмерење ка закључку зашто пројекти стварно касне и колико то државу (грађане) кошта. Јавност у Србији углавном живи у незнању шта се дешава са њиховом државом (не само по овом питању). Претпоставка је да се такве ствари дешавају и са другим јавним предузећима, па се држави Србији ствара непотребан терет којег ће сносити њени грађани, а корист ће извући појединци – као и увек. Очигледно је да је у Србији жеља за влашћу искључиво жеља за личном користи а не за добробити државе и грађана.

У октобру месецу 2012. године, на чело Јавног предузећа Коридора Србије д.о.о постављен је функционер Српске напредне странке, Дмитар Ђуровић, до тада мало познат јавности, мада је у питању један од најмоћнијих људи у странци, међу такозваним “финансијерима”.

Прегледом биографије господина Ђуровића, може се утврдити да је рођен 1962. године, и да је дипломирани менаџер индустријско економског смера (Факултет за индустријски менаџмент Нови Сад). Био је власник предузећа Форекс и Магма која су оба угашена и која су пословала са губицима а чији је директор био садашњи министар привреде, господин Жељко Сертић. Господин Ђуровић је, иначе, у веома добрим пословним и приватним односима са Небојшом Стефановићем, министром полиције – што знају и сви водећи људи у странци.

Пре постављења на чело Коридора Србије, Ђуровић је био познат и по изградњи зграде која се градила као епски Скадар на Бојани, годинама, а налази се преко пута храма Светог Саве у Београду. Зграда је тек недавно завршена (и неуобичајено одудара од околине!) припада Ђуровићу и он сам је то потврдио више пута.

Поставља се питање зашто је такав човек постављен да води инвестиције изградње Коридора 10 и Коридора 11 вредне 1,2 милијарди евра (према неким додатним информацијама та је вредност и већа)?

Због такве одлуке, дошло је до пробијања рокова у изградњи Коридора 10 и 11, што је директна последица постављања нестручног кадра на чело Коридора Србије, укључујући Ђуровића и његове најближе сараднике, који су без икаквог искуства учествовали изградњи инфраструктурних објеката од државног значаја. На жалост, они који и имају неког искуства су се углавном бавили зидањем зграда. Последица овакве политике је недовољан напредак остварен на изградњи деоница Коридора 10 и 11 где су сви рокови пробијени негде.

Наметнути тутори

Поред прекорачења рокова (које се мери у годинама) прекорачене су и очекиване вредности свих уговора, у неким случајевима и 50% уговорне цене, што резултује додатним задужењем државе. Са друге стране, и поред изузетних кашњења у реализацији, ни од једног извођача нису наплаћени пенали за кашњење, што би значајно умањило задужење државе Србије.

Такве околности на реализацији толиког броја пројеката су практично немогуће – да су сви извођачи на свим пројектима ослобођени било које одговорности за кашњење пројеката где се кашњења мере у годинама тј. да је одговорност за целокупно кашњење у одговорности Инвеститора. (одговорност за кашњење је у сваком случају подељена).

Да ли је све то тако морало да буде и зашто се грађани Србије задужују преко сваке мере и у чијем је то интересу? Изградња путне инфраструктуре је изузетно занимљива, јер су средства финансирања изградње практично једина која из иностранства стижу у Србију. Сведоци смо да и сам господин премијер потенцира грађевинарство-инфраструктуру у својим наступима.

Познато је и да је у развијеном свету грађевинарство једна од основних легалних делатности мафије (а имамо примере и у самој Србији – Буха, Мишковић, Ђурашковић, Миљковић и многи други).

Корупција и прање новца су данас неодвојив део грађевинарства јер је за било какву контролу добро развијених механизама незаконитих радњи потребан висок ниво стручности. Имајући све ово у виду, послови руковођења јавним предузећима која су укључена у изградњу пројеката инфраструктуре су изузетно привлачни за политичке партије чији кадрови управљају тим предузећима.

Да ли је господин Вучић случајно заборавио да Коридорима Србије управља кадар СНС приликом давања недавне изјаве о томе да јавним предузећима не управљају страначки функционери – или Коридоре Србије сматра приватном фирмом?

Судећи по понашању господина Ђуровића, а и заштити коју он ужива у својој партији по свему судећи СНС сматра Коридоре својом фирмом. Механизми окоришћавања који се том приликом користе су познати у свету грађевинарства.

Први метод је преко незваничних листа преферираних подизвођача и добављача које се намећу изабраним, најчешће страним извођачима радова. Имена подизвођача/добављача која се спомињу су “Соко група”, “Фербилд” , “Еурополис”, “Банковић градња”.

Сви подизвођачи које предложе извођачи су подложни одобравању од стране Коридора Србије иначе не могу бити ангажовани. Коридори су чак у овом процесу одузели права надзорним службама која су ове имале према уговорима о изградњи (одобравање подизвођачких уговора вредности до 50.000 евра). Страни извођачи немају много опција – или да прихвате “препоручене” или да им реализација пројеката постане значајно отежана.

Како би се успоставила потпуна контрола над ситуацијом, извођачима се намеће и кадар, од стране директних руководилаца изградње, до такозваних консултаната тј. људи који циркулишу у оквиру Коридора Србије, а који су познати у српском грађевинарству по својим “способностима”. Који је интерес извођача да се повинују сличним притисцима?

Једноставно, уговорене цене радова су изузетно ниске, проблеми на градилиштима су многобројни и помоћ од стране инвеститора (Коридора Србије – Ђуровића) могу да очекују само послушни. Непослушни могу да очекују репресију и отежавање реализације послова која је ионако тешка. Помоћ Коридора се огледа у убрзаним исплатама привремених ситуација, притисцима на надзорне органе у случају њихових покушаја да исправно раде свој посао а супротно жељама извођача, одобравању накнадних радова, промена постојеће и одобрене пројектне документације по жељама извођача (за овакве промене пројектне документације није закључен ниједан анекс уговора, а најчешће је извођачима препуштено да сами креирају промене без јасно постављених смерница од стране Инвеститора) – све ово резултује увећањима уговорених цена и одобравањима захтева за продужетак рокова изградње.

Такође део помоћи се огледа у нерешавању проблема који објективно постоје тј. њиховом потенцирању, како би Извођачи могли да наплате последице таквог одуговлачења.

У том одуговлачењу Коридори Србије су изговор нашли у чињеници да је пројектна документација била наручена и припремљена од стране Путева Србије, као и да је решавање експропријације остало у надлежности Путева Србије, мада Коридори Србије имају и своју службу за експропријацију.

У овом моменту је посебно интензивирана кампања против Путева Србије који су окривљени за све проблеме у реализацији пројеката. У питању је, заправо, кампања везана за процес спајања Коридора Србије и Путева Србије, као и за “прање” од одговорности за пробијање рокова и увећане трошкове изградње. Чињеница је са друге стране да се само радило о проблемима који су уобичајени у грађевинарству (мада је обим проблема већи него што је то уобичајено) али је већи део проблема настао у њиховом нерешавању на адекватан начин – због намере за стицањем личне и партијске користи а и због нестручности руководства Коридора (која се може утврдити и провером профила руководећег кадра).

Постоје случајеви одређених, нарочито привилегованих извођача (на пример, грчки Актор), где су се и поред никаквог напретка у изградњи, одобравали додатни аванси (ван одредби првобитних уговора, дакле путем анекса уговора) у не малим износима. Резултат тога је да је износ уплаћених аванса по уговору и додатних аванса у значајној диспропорцији са изведеним радовима (проценат правдања примљених аванса изузетно низак).

Такође су им одобравани захтеви за плаћањем накнаде штете због наводне немогућности да исти реализују пројекте успешно (тренутно су одобрени износи од око осам милиона евра, и у процесу су исплате).

Међутим, намеће се једно питање – зашто су на пројектима где постоје толики многобројни проблеми који су спречавали Актор да ради били одобравани додатни аванси (који и кад се дају за интензивирање активности) је питање на које се тешко може одговорити. Најлошији извођач је био највише стимулисан! Наравно, без позитивног ефекта.

Да ли је тај новац уопште остао за пројекте за које је додељен или је нестао на рачунима фирме која је очигледно у великим проблемима не само у Србији није познато али се може претпоставити. Исти извођач је у земљама у окружењу (Бугарска) одавно отеран и сви уговори са њима раскинути јер су се показали као јако лоши извођачи, али су у Србији нашли поуздане партнере за успешну сарадњу на обострано задовољство, а на штету грађана Србије.

Слични принципи се примењују и на фирме консултанте/надзорне органе, изабране на међународним конкурсима, који новац добијају након овера рачуна од стране Коридора Србије, па им тако време исплате и финансијски опстанак зависе од господина Ђуровића.

И њихов кадар у највећој мери индиректно бира господин Ђуровић (јер сваки надзорни органи мора да буде одобрен од стране Коридора Србије), при чему се служе убеђивањем и помагањем надзорним органима да схвате које су последице евентуалне непослушности.

Дмитар Ђуровић је поставио велики број својих људи да раде као запослени у консултантским надзорним службама (што је било могуће индиректним притисцима)одобравањем предложеног кадра. Посебно добри односи су успостављени између Коридора Србије и консултантске фирме Лоуис Бергер, која је иначе на црној листи Светске банке, због скандала са корупцијом, и мада су сви уговори са њима требали да буду раскинути, уз велико залагање Коридора Србије они су остали ангажовани на својим пројектима.

Ко су Ђуровићеви сарадници у акцији извлачења новца од учесника на пројектима

Душан Ђоковић који руководи изградњом Коридора 11; иначе брат од стрица власника компаније Фербилд – Радула Ђоковића; учешће компаније Фербилд у реализацији пројеката у оквиру Коридора Србије није ми познато до детаља (сигурно су ангажовани као подизвођачи на неколико пројеката), али је то податак који би вредело проверити. Да ли је компанија Фербилд која нема значајније (а можда и никакве) референце на изградњи аутопутева(укључујући мостове на аутопутевима) требала бити одобрена од стране Инвеститора? Да ли су проверени њихови капацитети том приликом, нарочито ако су одобрени да раде на више пројеката?

Милован Бекрић – пре постављења надзорни орган на изградњи горе поменуте зграде господина Ђуровића, као и на другим објектима које је Ђуровић градио у Раковици. Без ранијег искуства на великим инфраструктурним пројектима – изградњи аутопутева.

Миодраг Костић- без ранијег искуства на великим инфраструктурним пројектима, а врло могуће и без икаквог искуства у грађевинарству.

Зоран Костић – бивши руководилац ГП Рад и последњи директор српског дела аустријске Алпине (оба предузећа су у стечају). Он је наметнут у последњих неколико месеци као консултант свим извођачима радова, на око 20 пројеката (дакле привидно на супротној страни) како би се извукао додатни новац од извођача кроз исплате консултантских накнада (треба имати у виду и то да приходи оваквог консултанта значајно зависе од успешности тј. од наплате од инвеститора – који га је у овом случају и наметнуо), а у ствари извлачењем новца од инвеститора кроз наплату додатних потраживања где део тог новца на крају завршава у приватним џеповима оних који су га и наметнули. Фирма се зове Y менаџмент (или слично). Од његовог доласка се значајно интезивирало одобравање захтева Извођача за додатним плаћањима од стране Коридора Србије.

Бранислав Ивковић – професор грађевинског факултета и бивши члан Социјалистичке партије Србије, кадар који је тренутно ангажован као консултант испред Коридора Србије у прегледу одштетних захтева Извођача радова. Својевремено био ангажован од стране аустријске Алпине у припреми одштетних захтева ка Коридорима Србије. Дакле, Ивковић је радио за Зорана Костића. Раније су били на истој страни а сада на привидно различитим странама (Ивковић за Коридоре Србије а Зоран Костић за све извођаче радова).

Они који су непослушни у целом овом процесу, брзо бивају елиминисани, јер им се налазе било какви пропусти у раду и користе за уцењивање или уклањање са пројеката на којима су ангажовани, или се пребацују на друга радна места у оквиру Коридора Србије. Не треба заборавити да су Коридори Србије током 2013. и 2014. године запослили велики број људи, а њих двадесетак живи у непосредној близини самог господина Ђуровића (незванично – њих 17 живи у истој улици у Раковици!). Запошљавање је интензивирано у 2015. години.

Занимљив је податак и да је супруга господина Ивковића – Биљана, најближи сарадник Небојше Стефановића, што затвара круг “сарадника”. Са целом овом “комбинацијом” упознат је и Александар Вучић. Коначно, чињеница да је Дмитар Ђуровић, као потпуно неквалификован кадар, уопште постављен на место на којем је, додатно терети и Вучића и СНС.

 

Пише: Инсајдер К-2, Таблоид