Путевима Церске битке: “Сјајни су момци ови Срби“ (фото галерија)

0
(0)

Аранђеловац: Сећања на претке. Лазаревац: Деца знају „Марш на Дрину“. Коцељева: Шајкача уместо титовке. Драгиње: Стопама Степе. Текериш: Дела су бесмртна. Лешница: Ко да заборави страхоте

СЛОБОДА је у темељима Србије! То Србима који су се за њу страшно жртвовали у Великом рату, нико не може… Нико не сме… Нико нема право да оспори. Извојевана и победоносна Церска битка је део, те, величанствене српске историје. И, ја, обичан каплар Девете аустроугарске дивизије, потресен над њиховим жртвама, кажем: „Сјајни су момци ови Срби. Они знају да бране своју земљу.“

Егон Нервин Киш забележио је „ово“ 19. августа 1914. године. Готово истоветан запис оставио је француски новинар и писац Герхард Геземан, добровољац у српској војсци, пре читавог века.

Церска битка била је прва српска победа у Првом светском рату, који је Србији наметнут понижавајућим ултиматумом тадашњег немачко-аустроугарског табора, решеног да преуреди Балкан по сопственом моделу.

Колико је данас, после округле стогодишњице од почетка Великог рата, у нашем народу жива победоносна, Церска битка? Како се поштују жртве марша на Дрину? Знају ли ововремене генерације, да, док слушају корачницу узвишених, какви су им преци били?

Репортери „Новости“ кренули су делом пута церских ратника. Прва тачка – Аранђеловац.

На узвишици испред старог кестења – костурница. Вечни мир је овде удостојен за четири хиљаде душа. С леве стране – српски ратници. С десне – аустроугарски војници. У смрти – једнаки.

Бележимо запис са мраморне плоче, између две стране: „У миру нашем и једне и друге састави у једно, и разруши преграду која их је растављала. Без прекора људског, уз опроштај Божији, у миру да почивају.“
Светлана Филиповић и Милена Митић живе надомак ове костурнице подигнуте на путу шумадијских ратника према Церу. Свака од ових жена стасавала је на причама о великој Церској бици коју су извојевали и њихови преци.

– Нема села у околини Аранђеловца које није имало жртава: Калањевци, Трбушница, Брајковићи, Крушево, Белановица… Не смета ми што су кости мога деде и аустријских војника на истом месту – говори Светлана. – Вечни мир је за све…

Сазнајемо, овде, да је аустријска амбасада помогла да се уреди прилаз костурници. Сазнајемо такође, да костурницу посећују ђаци. Слушамо причу да професори историје посвећено говоре деци о путу церских ратника и победи над Аустроугарском.

– Долазе и свештеници и „Вечнују памјат“ певају свим жртвама – каже Светлана Филиповић.

Пут према Лазаревцу. Заустављамо се у лазаревачкој цркви Светог Димитрија. Овде је, уз белег Колубарској бици, обележје и церским ратницима.

Нема венчања, Госпојин је пост, али има деце. Безброј лазаревачке деце коју затичемо у порти. Они знају све о Церу. О славном војводи Степи Степановићу. Они су, у дану наше посете, били дирљиви водичи кроз маузолеј у крипти, у којој значајно место, уз Колубарце, имају церски јунаци.

– Мени је причао тата… А мени, учитељица… Знам где је Цер… Ми ћемо све овде да вам покажемо – говоре деца која нас воде дубоко испод светиње. – Ово вам је војвода Степа. Ово је карта Церске битке. Овим путем су пролазили наши ратници.

Испод мапе – венци. Заденут цвет испод фотографије славног војводе Степе. Недогорела свећа. Грумени земље са острва Видо, на коме су, после извојеваних битака и албанске голготе, Степини ратници на острву умрлих оставили кости.
Пут Лазаревац – Ваљево – Коцељева. У Коцељеви, у хладу вишевековне липе одмарају се старине Владимир Радовановић (83), син Миљанов. Син ратника са Цера. И Стојадин Пантелић (83), унук Николе, солунског борца. Оба у шајкачама.

– Вратили смо шајкаче, а неки су хтели да до смрти носимо титовке – кажу старине. – Наши су дедови и прадедови вазда носили шајкаче. Вазда, у овом делу наше лепе Србије. И ми ћемо да их носимо. До смрти.

Бранислав Пајић, унук Александра Анђелића, ратника са Цера, прича нам у Коцељеви:

– Био сам мали када је деда сведочио о Церској бици. А, знате за чим сада жалим? За тим, што нисам све то прибележио. Али, срећа је што имамо таквих људи који су записивали. Наш Драган Ђермовић. Хвала му што нас опомиње. Он је потомак ратника на Церу.

Са Гораном Јефтићем идемо до куће Ђермовића. Али, Драган је већ на путу према Церу. Маршира са потомцима церских ратника. Од Шапца до Текериша, пешаче 38 километара. У маршу су млади из свих крајева Србије. Лепа младост Србије, у колони од око две хиљаде људи.

Ми, с Гораном идемо до Драгиња, места одакле је Степа Степановић командовао церском групом. И, као да смо знали, а нисмо, на Водицама, још живом извору који је појио српске церске јунаке, затичемо готово цело Драгиње. Окупили их Бајићи, потомци Љубинка Бајића, курира војводе Степе. С народом су и млади војници из редовног састава Војске Србије у гарнизону Ваљево. Њих четворица, како нам се само случајношћу све подударило… у униформама српске војске Великог рата. Под оружјем с којим је извојевана Церска битка. Сава Андрић из Лознице. Никола Стајић, Нишка Бања. Ненад Павловић из Прокупља. И, Стефан Ћурин из Београда.

Српска застава на Водицама, упекла звезда, војницима не смета стара војничка униформа. Задужили су је у позоришту. На чесми посвета: „Палим синовима Србије подижу овај белег благодарни другови, војници Седмог пука краља Петра… Чесму обновио Петар Куновчић, 8. септембра, 1915. године.“
– Одавде је Степа командовао ударном групом према Текеришу – показује према врху Цера потомак Љубинка Бајића, унук Жарко, а син Томислава Бајића (85).

Његов отац, чича Томислав, добро се држи. Ни године, ни време које није штедело најближе потомке ратника, нису га оборили.

– Ко има сећање на такве ратнике има зашто и да живи – каже нам чича Тома.

Окупио се народ Драгиња. Данас ће, најпре овде, а потом на Текеришу да обележе стогодишњицу славне Церске битке. Кажу да с радошћу чекају госте из престонице.

Враћамо сећање: „После врелих августовских дана, уследиле су кише. Ми идемо напред, а каљуга нас вуче назад. Гурамо према Текеришу и Косанином врху. У ноћи између 15. и 16. августа долази до стравичног судара са Аустроугарима. Нема посустајања. Степа Степановић се обратио војницима: Јунаци, напред! То не наређујем ја. Не наређује врховна команда. То наређује Србија. Србија у праскозорје мора бити на Церу. И ми јуришамо. Погибељ је велика. У срцима нам је наша нејач. Наша отаџбина. Наша огњишта.“

Текериш, који сат после Драгиња…

Узвисила се спомен-костурница где је поражена аустроугарска војска. Одзвања порука са споменика: „Ваша су дела бесмртна“. Стижу млади из церског марша. Стиже икона пећке Богородице.

Ђорђе Ивановић, студент историје из Новог Сада, препешачио је од Шапца. Из Боговађе допутовали Илија Лончар, апсолвент права и Милан Обрадовић, на завршној години Рударско-геолошког факултета у Београду. Младићи донели венац свежег цвећа. Полажу га на споменик.

– Немамо претке који су животе дали у Великом рату – кажу. – Али имамо поштовање. Заправо: велику захвалност за све који су се жртвовали за слободу. Они су преци свих нас. А Цер? Цер је увек будан и траје као вечна опомена.

На крају дела пута церских ратника, ево нас у Лешници. Оном месту, надомак Дрине, одакле о зверствима непријатеља у повлачењу сведоче потресне фотографије вешања српских цивила:

– Ко има право да заборави та зверства – пита се Мирко Ђорђевић. – Да опрости… може. Да заборави… не сме. Ја, и не заборављам, и не опраштам.

 

Милена МАРКОВИЋ, Новости

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

Дачићева жабокречина на светоме месту битке

0 (0) Данас је на Церу обележено деведесeт девет година од победе србијанске војске над …

Данас се обележева 99. годишњица Церске битке

0 (0) У оквиру спомен-комплекса „Церска битка“ у Текеришу код Лознице данас ће бити обележена …

2 Коментара

  1. STA VREDI KAD SMO IH OBRUKALI I IZDALI SAD SE PLASIMO I SVE PODPISUJEMO

  2. STA VREDI KAD SMO IH OBRUKALI I IZDALI SAD SE PLASIMO I SVE PODPISUJEMO

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *