Став

Режим у Београду се тресе од страха хоће ли угодити Стамболу који се зове Вашингтон

Властодршци прете Северу Космета, отписују га, руже хероје непристајања, уцењују – и, опет и опет, пројављују се хероји Косовског завета. Не са пушком у руци, али са Обилићем у срцу

Такав предак им је био славни учитељ, четник Лазар Кујунџић, који, од Арбанаса преварен на бесу, би убијен, после дуге и херојске борбе, са својим друговима, у кули у Великој Хочи 1905. године

Такав је, у рату 1999. године, био Милош Ћирковић из Белог Поља у Метохији – једини српски војник у униформи на Косову и Метохији после повлачења јуна 1999. Године. Веле да је у својој јуначкој одбрани убио више од 18 терориста који су га држали под опсадом и јуришали на њега даноноћно

И шта сад вреди Николићу, Дачићу и Вучићу да прете онима који су пљунули на НАТО и Тачија кад они, Николић, Дачић и Вучић, више не постоје? Живе, биолошки, али не постоје као људи

А Лазар Кујунџић и Милош Ћирковић постоје у Богу и у срцима витешког народа нашег на Косову и Метохији. И постојаће док је Небеске Србије. Дакле – вечно

ДОК се властодршци у Београду тресу од страха хоће ли угодити Стамболу (који се данас зове Вашингтон), Север Космета јуначки чека сунце слободе.

Властодршци му прете, отписују га, руже хероје непристајања, уцењују – и, опет и опет, пројављују се хероји Косовског завета. Не са пушком у руци, али са Обилићем у срцу. Доказују да су верни својим прецима, и старих и нових времена.

Такав предак им је био славни учитељ, четник Лазар Кујунџић, који, од Арбанаса преварен на бесу, би убијен, после дуге и херојске борбе, са својим друговима, у кули у Великој Хочи 1905. године; таква бејаше и његова мајка, коју Арнаути доведоше да препозна тело сина, али она, стегавши срце, рече да га не познаје, да злотвори не би попалили Кујунџићев крај и многе мајке завили у црно.

У ослобођеном Призрену, осам година после Кујунџићеве херојске погибије, славна србска сликарка, Надежда Петровић, која му је 1903. дала новце да скупи комитску чету и крене у Стару Србију, записала је: „Ја, ево овде, у твоме суседству, војводо Лазаре, према твојој хумци у Хочи седим у твоме Призрену, где ме је ослободилачки рат довео, и негујем јуначке и витешке рањенике, ослободиоце и победиоце. И са прозора мојих болничких соба често посматрам твоју хумку која још и сад тамо стоји као царски престо. Осам година је како ти тамо лежиш чувајући Душанов Призрен. И сачувао си га, и предао народу своме слободна. /…/Ти ниси мртав, Лазаре“ ( 1,185-186).

Такав је, у рату 1999. године, био Милош Ћирковић из Белог Поља у Метохији.

О њему је митрополит Амфилохије оставио запис:“Дознајемо од Италијана и ово: у селу у своме дому остао је сам Милош Ћирковић, шумар од својих 38 година, у рату водич српских специјалаца, који је „одлично познавао свако дрво, сваки крш“. Остао да брани село. Шаљем оца Радомира Никчевића са једним младићем из куће Стошића да га поздрави и замоли у моје име да пређе к нама у Патријаршију. О. Радомир га затиче наоружаног и обученог у војничку униформу. Не жели да је скине. Једини српски војник у униформи на Косову и Метохији послије повлачења јуна 1999. О. Радомир му преноси поздрав и поруку. Моли га, куми Богом, убјеђује упорно да крене са нама. Моли га и млади Стошић. А он ће, неземаљски одлучан и земаљски опор: „Ти ћути, да те не убијем! Срам вас било, сви сте ви издали!…Идите, ја остајем!“

Посљедњи бранич Цркве и народа у овом погрому, спреман да погине за „краља и отачаство“, прича нам о. Радомир, по повратку.

„Сва му је кућа изрешетана. Он забарикадиран у мртвом бетонском углу приземља са гомилом муниције унаоколо. Ријешен да брани свој кућни праг до смрти. Захваљује на бризи и поздраву, али одлучно одбија да напусти свој дом, одрешито прекидајући свако даље наговарање…Потресен одлучношћу усамљеног ратника, отац Радомир га на растанку благосиља на посљедњи подвиг ријечима: „Добар си дио изабрао, Милоше срца обилићевскога! Бог те благословио на добар подвиг, Милоше Ћирковићу!“(2,79).

Овај витез је погинуо као херој последње одбране. Митрополит Амфилохије бележи: „Посјетисмо и његову кућу у Белом Пољу. Нађосмо је спаљену. Зјапи и дими рупа од старог подрума. Новији предњи дио куће бетонски грађен стоји без крова. Тамо гдје је била кухиња, нађосмо мецима, бомбама и пожарима потпуно неоштећену славску икону Милошеву Светог Алимпија Столпника, Св. Писмо, неколико породичних слика и других предмета, међу којима и гусларску касету о смрти косовског витеза Јована Милачића (полицајац погинуо у селу Преказе), као и неколико видео касета. /…/ Нађосмо и Милошев молитвеник, црквене књиге. Све ово потврди да је заиста био човјек побожан, како су нам рекли.

Испред куће много испаљених чаура. Од Милоша ни трага ни гласа. Веле да је у својој јуначкој одбрани убио више од 18 терориста који су га држали под опсадом и јуришали на њега даноноћно. У каналу испред Милошеве куће отац Миљко и Раде Павловић, који су му односили храну, избројали су дванаест убијених арнаутских терориста, а пред школом су нађена два запаљена блиндирана возила која су са посадом изгорела. /…/ Да непријатељ никад не би био сигуран гдје је, стално је мјењао мјесто и прелазио из куће у кућу напуштеног села, накрцану оружјем и муницијом одбјегле војске. Отац Миљко и Раде Павловић односили су му храну, остављајући је час у новој, час у старој кући како је Милош чувао положај. Осмога дана, шумар није узео храну… Побјегао у шуму? Убијен, па склоњен? Вијест да се појавио у Андријевици, показала се нетачна. Једно је било сигурно: прије погибије скупо је наплатио своју јуначку главу/…/ Његову славску икону и нађене ствари похранисмо у Патријарховом конаку, на спрату“ (2,196).

Учитељ Кујунџић је био Лазар, шумар Ћирковић звао се Милош. Између њихових херојских погибија прошло је преко девет деценија, а као да је било у истом дану.

Великомученички кнез Хребељановић, по духу и врлини цар, и Обилић, који је стекао „свети гроб бесмртног живота“ (Његош) стално се рађају међу Србима.

И шта сад вреди Николићу, Дачићу и Вучићу да прете онима који су пљунули на НАТО и Тачија кад они, Николић, Дачић и Вучић, више не постоје?

Живе, биолошки, али не постоје као људи. А Лазар Кујунџић и Милош Ћирковић постоје у Богу и у срцима витешког народа нашег на Косову и Метохији.

И постојаће док је Небеске Србије.

Дакле, вечно.

УПУТНИЦЕ:

1. Јован Пејчић:Милан Ракић на Косову, Конрас, Београд, 2006.

2. Митрополит Амфилохије ( Радовић ): Љетопис новог косовског распећа/ Дневнички и другин записи, март – август 1999, Светигора, Београд, Београд – Цетиње, 2011.

 

Владимир Димитријевић

Факти

Оцените текст

0 / 5

Your page rank:

Један коментар

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Back to top button
Close

Детектовали смо Адблокер!

Поштовани, рекламе су једини начин финансирања нашег сајта те вас молимо да угасите адблокер на нашем сајту како би нам тако помогли да наставимо да објављујемо још боље и квалитетније вести без цензуре и длаке на језику. Хвала на разумевању!