Резултати избора су дијагноза Србије

Српски парламент чиниће искључиво проевропске странке, иако је најмање половина грађана против прикључења ЕУ. Шта ће Београд урадити са уставом, Војводином, Републиком Српском, „Јужним током“ и Србима у Црној Гори, знаће се одмах након што нови кабинет у Немањиној 11 буде представљен

За разлику од српске, која се уз таласе дивљења углавном бави постизборним бицепсима, трицепсима и трбушњацима победника, трезвена немачка и остала европска штампа посвећена је српској будућности. Разуме се, у контексту остварења интереса Европске уније. Аналитичаре по Европи, стога, ове недеље занима само једно: са ким ће се СНС удружити, како би из Устава Србије коначно била уклоњена АП Косово и Метохија.

И заиста, онога часа када нови кабинет у Немањиној 11 буде познат, а десиће се то за коју недељу, знаће се распоред и интензитет остварења онога што се само оправдано слути. За сада знамо да ће српски парламент чинити искључиво проевропске странке. Ту ништа не би било необично, да најмање половина грађана није против прикључења ЕУ.

Није никаква тајна да су прошлонедељни избору у Србији организовани у сврху промене устава. Званично, потреба за њима образложена је стицањем бољих могућности за наставак реформи. Али, за више од двадесет месеци ни једна коренита реформа у Србији, упркос дебелој већини у Народној скупштини, није спроведена.

Шта више, сам министар привреде поднео је оставку, а активности владе назвао је маркетингом. Капацитета за смеле резове и то не само оне економске је било, али су они изостали. Србија је, као прошли пут, поново у ситуацији да нашироко прича о економији и реформама, а да се у ствари уско бави Косовом и Метохијом.

Ипак, ствари нису тако једноставне. Евентуално брисање Косова и Метохије из Устава Србије, природно, повлачи за собом актуелизацију положаја северне покрајине. Занимљиво, нико од најпопуларнијих српских политичара, као што су својевремено били Слободан Милошевић или Војислав Коштуница, није смео да дирне у ту аутономију.

Иако је та неприродна уставна израслина нефункционално легло бирократије и трошкова, она је до данас остала недодирљива мека локалних политичких мешетара. Баш ме занима какав ће став нова влада у Београду заузети према таквом концепту аутономије, у тренутку када има отворена врата да са њом уради шта год хоће. При свему овоме треба знати и да свака промена устава повлачи за собом и нове изборе, што ће додатно утицати на распоред потеза новог премијера и његовог кабинета.

Друго велико питање будуће владе је однос према Републици Српској и Милораду Додику. Ако је веровати гласовима из Брисела, притисак на Београд да подржи уставно прекомпоновање Босне и Херцеговине на штету Бања Луке биће снажан. С обзиром да ни Бања Лука није оно што је била пре десет или пре двадесет година, а Милорад Додик је све само не наиван играч, Београд би лако могао да буде тег на тој ваги глобалног одмеравања снага.

Једина корист која се назире након ових избора, јесте могућност уласка српских странака у власт у Црној Гори, што би додатно релаксирало односе две државе, допринело смањењу притиска на Српску православну цркву и донело какву – такву равнотежу када је статус српског језика у питању.

Треће питање нове владе је „Јужни ток“. Упркос оријентацији Српске напредне странке ка Европској унији по цену уступка какав је Бриселски споразум, источна компонента још увек је снажан део Српске напредне странке. Велики број њених чланова и бирача био би разочаран не само брисањем Косова и Метохије из устава, већ и могућом опструкцијом изградње „Јужног тока“ у Србији. Опструкција свакако није прејака реч у овом случпају, имајућиу у виду активности досадашње министарке Зоране Михајловић, о којој сам већ неколико пута писао.

На зачељу овог текста су остала, небројена животна питања Србије: ребаланс буџета, пролонгиране рате међународних финансијских обавеза и њихова нова мајска доспећа, доношење закона о раду, приватизацији и стечају, враћање јавног дуга у законске оквире, реформа пензионог система, борба против криминала, демонтажа партитократског система, наставак или преусмеравање приватизације, одлука о великим државним системима као што су ЕПС и Телеком „Србија“, реформа пореског, здравственог и образовног система, привлачење инвеститора и шта све још не.

Изван будуће владе и странака које су ушле у Народну скупштину стоји огромна празнина у бирачком корпусу. Време је да овако снажна и следствено томе, надајмо се, одговорна Српска напредна странка добије противтег на политичкој сцени. То оваква Социјалистичка партија Србије, ДС и НДС нипошто нису.

Србији треба права алтернатива. Посматрао сам наступе и читао изјаве свих тих малих странака и покрета. Лоши наступи са пуно општих места допуњавали су њихово видно одсуство из „мејн стрим“ медија. Реторика као из деветнаестог века, патетична и пуна очигледних дијагноза без иједног преписаног лека. Част изузецима.

Неко озбиљан, ћириличан и пријемчив урбаном уху коначно треба јасно да каже да Србија има алтернативу. Због саме Србије, не због нове владе или немачких коментатора који већ одавно говоре о ономе о чему се у Србији с предумишљајем ћути.

 

Бранко Жујовић

Глас Русије