С неба сељаку стиже само невоља

Мирослав Павловић из села Блазнава код Тополе Крагујевачке откад зна за себе живи и ради на имању које су му у аманет оставили преци. Никада није радио у некој од државних или приватних фирми, нити је у животу имао сигурну плату која стиже сваког првог у месецу. Од државе никада није добио ни динар помоћи, а његов опстанак зависи искључиво од његовог рада.

Мирослав тврди да зато од његовог рада зарађују готово сви. Овај сељак, који гаји воће на 10 хектара земље и годишње испоручи око 30 вагона воћа, каже да на његовој једној јабуци зарађује бар шесторо њих, који немају никакве везе са његовим тешким радом.

Ко је све на грбачи сељака?
– Кад бих могао ја своју јабуку да продам без посредника, остајало би ми бар 10 динара више које бих уложио у обрт. Овако, гајба прође кроз бар шест руку. Сви они су, ни криви ни дужни, на мојој грбачи. Од ситних профитера, шверцера, препродаваца до тајкуна… Држава нам није омогућила гарантоване цене, а о субвенцијама нема ни говора. Ево, рецимо у Пољској, држава дотира произвођачу 10 центи за сваки килограм јабуке. Израчунајте сами, десет вагона јабука пута 10 динара колико узимају препродавци, То је сума коју могу ја да обрнем. Килограм јабуке прве класе, без иједне флеке, данас плаћају 40 динара.

Шта још мора да се улаже да би се живело од пољопривреде?
– Воћка мора да прође све живе инспекције и контроле да би задовољила стандарде ЕУ. Морате правилно да ђубрите, наводњавате, прихрањујете и штитите од болести и о томе води рачуна агроном који нас саветује. За обраду земље треба вам нафта, трактор, прскалица, ђубриво… Држава је сад сељаку наметнула да мора да има регистровано домаћинство. То значи да морам да имам и књиговођу кога плаћам.

Мислите ли да држава довољно брине о сељацима?
– Нико нас не зарезује два посто. Ево примера. Министарство је давало нека подстицајна средства. Конкурисао сам за наводњавање кап по кап за воћњак од девет хектара. За пројекат сам дао 2.000 евра да би ми одобрили 18.000 евра. Држава ме је у међувремену одбила, жалба се негде загубила и на крају ником ништа. За те паре које сам дао за пројекат могао сам да купим пумпу. Све што видите овде морао сам сам да зарадим.

Никад нисте узели чак ни кредит?
– Никада! У једном пожару изгореле су ми све пољопривредне машине. Тражио сам кредит за трактор, јер без њега не можете, али је одобрење стигло после шест месеци. Па сељак не може да чека толико дуго. Прође сезона док се они на шалтерима смилују.

Личи ли село на некадашња?
– Није то више као некада. Сеоско домаћинство данас се третира исто као и било која фирма. Зато данас у селу нема стоке, јер се не исплати. Ставите на папир колико крава поједе, а колико даје. Кад видите да сте у губитку, морате да почнете исплативији посао. У целом селу данас нема 20 крава.

Има ли бар профита?
– Зарада не пада одмах, него тек после треће и четврте године од почетка било које производње. И не пада с неба. Одатле може да падне само киша, мраз… Ове године смо имали поплаве, па нас је град докрајчио. Десетине хиљада евра је потребно да се над воћњацима поставе противградне мреже. Треба то зарадити.

Води се незванична кампања да би млади требало да се врате на село. Шта бисте ви поручили онима који о томе размишљају?
– Да се уздају у Бога или ако имају неког горе у Влади. А могу и да купе штрангу да се обесе! Па шта ће да ради на голој земљи. Рукама да је чепрка. За један осредњи трактор треба му бар 15.000 евра. Да би неко дошао сад на село, на напуштено имање, и почео производњу, мора да има трособан стан у центру Београда. Да га прода и све паре уложи. Мене више брине што је много младих отишло, не у наше градове, већ у иностранство. Неће имати ко да ради!

Дакле, ни на селу није баш лако?
– Сви мисле како сељак ужива! Ради кад хоће, колико и шта хоће. Није тако. Од ове земље и наше памети зависи опстанак целе породице. Мозак мора да ти ради триста на сат. Нама нема ко да помогне кад западнемо у беспарицу или кад род пропадне. Нема социјалних служби, устајање је у пет ујутру и ради се док год можеш. Без ичије помоћи успео сам да одржим имање свог чукундеде, унапредим га, изродили смо и одгајили троје деце супруга Љиљана и ја. Није мало!

Да је држава ваше имање, како бисте је водили?
– Морате да се одлучите за једну ствар која је најисплативија и то да терате до краја. Најгоре је кад се једно започне, па се пређе на друго, треће. Од таквог вођења имања, па и државе, нема хлеба. Оно што ти је остало после свих улагања, то је твоје и тиме располажеш. Ако трошиш оно што немаш, онда си надрљао.

Бавите ли се политиком?
– Немам времена да мислим о политици. То је више за доконе људе. Али знам да су сељаци најбоље живели за време Тита. Мало се радило, а било доста пара. Народ куповао, није питао. Сад је дошло неко лоше време. Много се ради, а пара нема. По томе видим да ли је политика у држави добра или не ваља. Више од 40 година сам држао тезгу на Цветковој пијаци у Београду. Прошле године сам морао да је откажем. Продаја слабо иде.

Да ли се кајете што сте остали на селу? Мислите да ли би вам било боље да сте имали посао у некој фирми?
– Ја лепо живим овде са својом породицом. Од малих ногу сам на селу, навикао сам. Кад би ме сад неко натерао да седим у канцеларији, полудео бих. Гледам ове службенике, немају они шта ту да развијају мозак. Кад водиш домаћинство, мораш да га укључиш, јер од тебе зависи опстанак целе породице. Ако не радиш како ваља, пропашћеш.

Ко је највећи непријатељ сељака?
– И пријатељ и непријатељ ти је небо. Јер, можеш све паметно да радиш, али од његове милости добрим делом зависиш. Сви знају да смо ове године имали поплаве. Мени је 400 стабала воћака уништено. Сличне си биле и 1964. и 1999. године. Пропадне ти цео труд и паре које си уложио.

 

Н. Ђорђевић – Вести

фото: Н. Ђорђевић