fbpx
Насловна / Став / С. СТОЈИЧЕВИЋ: Невладин сектор је постао „пета власт“ у Србији
С. СТОЈИЧЕВИЋ: Невладин сектор је постао „пета власт“ у Србији 1

С. СТОЈИЧЕВИЋ: Невладин сектор је постао „пета власт“ у Србији

Хаџи Слободан Стојичевић је специјалиста за спољну трговину, менаџер консултант за питања економске сарадње Србије и Русије, преводилац, новинар, публициста, аутор књиге Водич за извоз у Русију и Евроазијски царински савез. Од 2013. до 2015. био је аутор емисије „Руски сат“ на интернет радију „Снага народа“, а недавно је објавио књигу Мрежни рат против Срба, коју је на руски превео угледни Изборски клуб. То је био повод за овај разговор.

Пре било чега, морамо да дамо дефиницију мрежног и мрежноцентричног рата. О чему је реч?
 Ово је врло велика тема о којој се пише већ деценијама. Али у најкраћим цртама: мрежноцентрични рат је нова војна доктрина, настала 90-их година прошлог века, која се односи на развој нових комуникационих техника и примену тих технолошких новина у војној доктрини. Услед овог развоја и умрежавања разних емитера и корисника информација прелази се од хијерархијског (тзв. платформо-центричног) на мрежно повезивање. Конкретно само један од примера су нове униформе и нови шлемови за војнике који су налик шлемовима пилота борбених авиона и на визиру имају дисплеј са прегледом стања на бојном пољу и информацијама директно са сателита, из штаба, са радара… у исто време униформа сваког војника шаље у штаб његову геолокацију, пулс, здравствене параметре… Упрошћено: информација више не „путује“ по хијерархији нагоре према штабу и надоле према јединици и војнику већ се прелази на „умреженост“ или „свеканалност“.

Мрежни рат је примена истих ових војних принципа на цивилну, грађанску сферу. Нова доктрина коју је крајем 90-их предложила главна америчка „фабрика идеја“ (think tank) РАНД корпорација је да се невладине организације и „цивилни сектор“ посматрају не као обичне друштвене организације у некој држави већ као борбене јединице у нападаном друштву. Њихово повезивање више није хијерархијско већ (хоризонтално) мрежно и деловање више није једнострано само у делокругу који је прокламован већ умрежено, координисано и комплексно јер делују као „сложен адаптивни систем“, то јест као војна формација у којој сваки чинилац има своју намену и функцију у постизању крајњег циља.

То би било у најкраћим цртама, с тим што ја у књизи објашњавам и циљеве и идеологију, начине финансирања, путеве новца, систем командовања, организационе моделе… и све то на примеру економије, медија и Цркве у Србији.

Које су основне четири области у којима се воде мрежни и мрежноцентрични ратови?
 Основне области деловања су: физичка, информациона, социјално-културна и когнитивна. У пресеку ових области се реализују операције базиране на ефектима (ОБЕ) што је потпуно нови начин деловања. Основна идеја ових операција су комплексност и умреженост, то јест да се смисао неке активности или поступка може схватити само у контексту постизања одређеног друштвеног ефекта а не сама по себи. На пример нека ОБЕ може „почети“ као догађај у реалном свету (физичкој области), затим њу преузимају и користе медији који од ње стварају предложак за неку циљану медијску кампању (информациона област). Ова кампања производи ефекат и одређене последице у социјално-културној области да би се на крају главни циљани ефекат постигао у сасвим другој области – когнитивној – у главама људи, у свести појединаца и колективном несвесном већине грађана.

Очито је да је у свету створена неолиберална мрежа на светском нивоу, из чијег се језгра воде мрежни ратови. Како све то функционише на глобалном нивоу?
 Мрежа не функционише директно и платформоцентрично, већ на овим принципима ОБЕ у разним областима које сам напред описао. Зато нама људима данашњице и није очигледно ово деловање. Ако је раније нека страна обавештајна служба, на пример ЦИА, проналазила у страној држави неког агента и врбовала га за одређене своје потребе (да даје неке поверљиве информације или да врши неки утицај у друштву или на власти, тзв. „агент утицаја“) у замену за нешто (новац, привилегије, утицај, друштвено признање…), данас је, како сами Американци признају у својим извештајима, „све мање теренског обавештајног рада“.

Целе друштвене групе се преко мрежног организовања, финансирања, идеолошког манипулисања… инструментализују у функцији разарања кохезије циљаног друштва, утицаја на органе власти и политичку климу. На пример: пре неколико година америчка влада је донела одлуку да ће заступати права ЛГБТ особа у целом свету и у свим државама. Ово је на први поглед само једна одлука једне државе. Да кажемо у физичкој области, у реалном свету. Ова одлука је била сигнал (у старој војној доктрини би се рекло „наредба“ а у мрежној би се назвало „намера командира“ или „замисао командира“) свим „добротворним фондовима“ (типа Сорошевог фонда „Отворено друштво“ и хиљадама других) да крену са конкурсима за давање грантова невладиним организацијама које се боре за права ЛГБТ што је директни прекогранични финансијски утицај на „невладин сектор“ разних држава (социјално-културна област).

Ови грантови су организовали, ојачали и „оснажили“ (како воле да кажу), одређене друштвене групе које су сада не „маргиналне друштвене групе“ (испод два одсто) већ „агенти утицаја“. И то „агенти утицаја“ оних који их плаћају а то су међународни мрежни оператери. Ове финансијски јаке друштвене групе и њихове НВО постају и медијски „праћене“, експониране или „медијски изложене“ што је нова кованица из маркетинга.

ОБЕ је кренула из „физичке области“ у једној држави (САД), прешла у социјално-културну друге две државе (на пример грант из Норвешке у Србију), потом се прелила у медије што је информациона (у „медијима на српском“ како их назива Александар Вучић). Затим имамо организовање „парада поноса“ (што је опет у физичкој области), што је по броју учесника миноран догађај који се у медијима, то јест у информационој области појављује као сензација, или у култури изненада и неочекивано постаје „уметничка инспирација“ за снимање филмова типа „Парада“… и све се то полако прелива – даје пројектовани ефекат у когнитивној области – у свести људи који почињу да одбацију свој традиционални јудео-хришћански систем вредности и почињу да прихватају „сведозвољеност“. Ефекти у когнитивној сфери, у сфери људске свести и морала, су најважнији. Ефекти јер утичу на борбену готовост и на спремност људи да бране своју државу и своје друштво, своје вредности, своје наслеђе и свој поглед на свет.

Ту се „први круг ефеката“ завршава и креће нови: ово се полако опет рефлектује у социјално-културну област кроз измене законодавства, што опет изазива нове грантове, нове НВО, нове провокације неистомишљеника, мрачњака и конзервативаца… у разним областима. И неких 10-15 година је довољно да се у одређеном друштву стигне до циљаног ефекта: од потпуне маргинализације до председника Владе Србије.

Да пређем на Србију. Како све то изгледа код нас у области економије и медија?
 У области економије умрежавање се тако и званично зове: умрежавање или интернационализација српске привреде. Ово је, нажалост, званична економска политика која је наметнута у оквиру придруживања ЕУ. Она се спроводи на разне начине: и кроз стране инвестиције и кроз умрежавање српских предузећа у ланце добављача страних трговинских ланаца и кроз франшизе и кроз продају банака и осигуравајућих друштава и кроз платни промет и кроз приватизацију кључних привредних субјеката одређене гране привреде… и на многе друге начине. Ја у књизи наводим доста примера али да издвојимо само један: ланце добављача стране инвестиције.

Ко се иоле разуме у економију (не ко је професор, доктор економије који живи од апанаже за ангажман на „пројекту“) зна да стране инвестиције јесу добре за одређену националну привреду али не апсолутно и не у сваком случају и не у сваком обиму.

У чему је проблем са наизглед великим економским успехом привлачења страних инвестиција? Прво, проблем је што исти принцип дотација за запошљавање не важи за домаће предузетнике. Тако да се удео страних инвестиција и страних власника ненормално повећава. Већина привреде постаје само „пришипетља“ великих страних мултинационалних компанија. Ово конкретно значи да се гасе српски брендови, да се гаси српско предузетништво, српска иновативност и креативност. Дотиране стране инвестиције би биле добре да су само део развојне економске политике. А уколико постану основа развоја – онда се полако али сигурно смањује независност. Све дотиране стране инвестиције су у ствари само допунски производни капацитети за те стране фирме. Сутра, далеко било, у случају светске кризе, ми смо у опасности да прођемо као са Ју ес стилом и железаром Смедерево: ако страна фирма мора да бира између затварања неке од својих фабрика – онда ће изабрати да затвори „резервну“ фабрику коју је отворила за туђе (српске) паре.

Медији су још тужнија прича. Због недостатка простора довољно је навести само једну очигледну чињеницу: иако је велика већина грађана Србије данас против уласка у ЕУ – не постоји ниједан иоле већи електронски медиј који заступа ставове ове већине! Штампани медији који заступају ставове већине народа се могу побројати на прсте једне руке!

Шта је тајанствена линија буџетског финансирања 481, о којој пишете у књизи?
 Буџетска линија 481 је ознака за књижење дотација и грантова друштвеним организација у буџетима. Она се односи на грантове које држава и буџети самоуправа дају невладином сектору и још неким друштвеним организацијама и корисницима. И у томе у принципу нема ништа спорно. Али само у принципу. Овде је проблем што је смисао донација под утицајем невладиног сектора постао потпуно изврнут и деструктиван. Ова линија је постала легалан начин финансирања америчких мрежних утицаја у Србији. Одлуку ко ће бити дотиран доносе органи власти у страху од невладиног сектора који је постао практично „пета власт“ или нека врста реинкарнације „идеолошке управе“. Пре 10-15 година, грантови за „невладин сектор“ и његову деструктивну делатност су долазили само из иностранства док данас већ сама држава Србија практично финансира своју разградњу под идеолошком управом страних мрежа.

Ако на пример нека локална самоуправа треба да бира коме ће дати новац из буџета: удружењу добровољаца из ратова 90-их или лезбејско-феминистичкој НВО – а председница Владе, госпођица Брнабић, треба идућег месеца да одлучује о неком инфраструктурном пројекту у тој општини – шта мислите коме ће општина доделити грант?

Озбиљну пажњу сте посветили рушењу СПЦ. О чему је реч? Како се операција изводи?
 Нашу Цркву већ и генерали НАТО отворено називају проблемом у остваривању њихових планова на овим просторима. И велика средства улажу у нападе на јединство СПЦ а и у одвајање цркве од народа. Медији у њиховом власништву немилице нападају цркву већ годинама. Невладине организације финансиране са Запада сада већ отворено нападају и провоцирају Цркву. Сетимо се само недавних „перформанса“ испред Патријаршије са крвавим мантијама и са везивањем љубичасте кецеље на споменику блаженопочившем патријарху Павлу. И ове акције чак и саме учеснице називају буквално тако – провоцирањем!

Али све су то само видљиве акције које имају за циљ да скрену пажњу јавности са операција базираних на ефектима које су усмерене на јединство Цркве. Прави и рушилачки удари су далеко перфиднији и пажљиво планирани са фокусом на психолошку манипулацију унутар-црквеним групама.

У књизи, ја сам навео само неколико примера ових манипулација: бившим владиком Артемијем, ваљевско-грачаничарима, деканом и професорима Православног богословског факултета (ПБФ) који су били финансирани од стране Сорошеве фондације „Отворено друштво“, студентима ПБФ који добијају новац од немачких фондација за дружење са омладином ЛДП и ЛСВ, (звучи невероватно али је истинито да добијају по 100 евра месечно).

Али то ни изблиза није све. Тај малигни утицај Американаца се наставља. Амерички мрежни оператери су увелико пустили своје пипке према ПБФ, а највише их интересују управо студенткиње и професори и студенти који себе препознају као „модерни слободоумни богослови“. То су две уже групе за које је процењено да су најподложније утицају и да је могуће њима манипулисати. На пример, ја у књизи наводим чињеницу да већ постоје отворени грантови са Запада а преко грант-оператера из Хрватске за сваку теолошкињу из Србије која је спремна да ради на женским питањима. У Србији већ постоје пројекти „женско богословље“ и на тим пројектима су већ ангажовани православни богослови.

У овом тренутку најопаснији „фронт“ против СПЦ је „либерално православље“ што је већ идеолошки пројекат. Делимично отворено, а већим делом индиректно се „упумпавају“ средства у тај пројекат који по америчким плановима у будућности може довести до још једног раскола у СПЦ. Група владика и професора ПБФ је пре коју годину отворено изашла са петицијом за заштиту Дарвина и отворено изјавила да себе виде пре свега као „научнике“ а не као богослове. Практично је декларисала своју умреженост са „научном заједницом“, а припадност Цркви ставила тек на друго место (могло би се рећи као „научници који су моментално запослени на ПБФ“ а сутра могу радити и другде. Наравно, не мора се ни говорити какву подсмешљиву реакцију је ова самоспознаја и ово „самодекларисање“ „научника-богослова“ изазвала у самој научној заједници, а посебно код, на пример, техничких наука!). Медији координирано нападају једну групу владика а промовишу другу. Из ко зна којих и каквих извора се појављују средства за рад разних псеудоцрквених сајтова и медија који промовишу малигни утицај „христо-слободара“ како би се могла назвати ова богословска тенденција.

Мислим да ми обични мирјани, у нормалним околностима, не бисмо ни у ком случају требали да се мешамо у међусобне односе владика. Али такође мислим да овде није реч о неколико „богослова који имају кризу средњих година“ или су мало понесени титулама већ је реч о малигном мрежном утицају страног фактора на нашу Цркву. И мислим да је у овом конкретном случају дужност сваког од нас да на то скрене пажњу. Тим пре што највероватније да ови људи још увек нису у потпуности уплетени и преобраћени већ је то жеља да се буде медијски експониран и „у тренду“. Наша Црква је већ мајчински реаговала смењивањем неких од тих људи са професорских катедри да би се барем колико-толико смањио утицај тог погубног тренда на студенте ПБФ. Желим да верујем да ће и ово што пишемо о мрежним манипулацијама њима донекле отворити очи.

Који су начини борбе против глобалне свемоћи? Колико је могуће да се избавимо од насртаја коме смо изложени?
 Ма колико да нам се у овом тренутку чини да је неолиберална Империја свемоћна – ништа није готово. Нама се свакодневно путем медија сервирају холограми америчке свемоћи али реалност је потпуно другачија. Реално гледано цела конструкција светског неолиберализма је на ивици пропасти. И економски и финансијски и демографски и идеолошки она нема будућности. И зато нема никаквог смисла трчати за светом и јурити са променама. Најбоља заштита за нас у овом тренутку је избацити телевизор из куће, смањити коришћење Интернета, а посебно друштвених мрежа, и проводити више времена са породицом. И, наравно, пост, молитва, исповест и причешћивање Светим Даровима.

Аутор Владимир Димитријевић

standard.rs, Печат

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

Србија: Чувајте се друмских разбојника! 11

Србија: Чувајте се друмских разбојника!

Протеклих месеци аустријском ауто-мото клубу ОеАМТЦ пријављен је повећан број пријава превара возача на путевима …

ФИЛИМОНОВА Русија (из)губи(ла) подршку српског народа јер подржава издајнички режим Вучића 12

ФИЛИМОНОВА Русија (из)губи(ла) подршку српског народа јер подржава издајнички режим Вучића

Томе доприноси неприкосновена подршка Москве „режиму јадне издаје“ Александра Вучића. Према академику и професору Универзитета …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *