fbpx
Насловна / Србија / Историја / Знате ли да је пуковник Драгутин Димитријевић Апис стрељан да би се прикрио лоповлук предака Марка Ђурића?
Знате ли да је пуковник Драгутин Димитријевић Апис стрељан да би се прикрио лоповлук предака Марка Ђурића? 1

Знате ли да је пуковник Драгутин Димитријевић Апис стрељан да би се прикрио лоповлук предака Марка Ђурића?

Драгутин Т. Димитријевић Апис (Београд, 18. август 1876 — Солун, 26. јун 1917) био је официр и обавештајац у Kраљевини Србији.

Био је један од главних организатора завере официра која је извршила Мајски преврат 1903. године, којим је свргнут и убијен краљ Александар Обреновић са супругом краљицом Драгом, а доведен на престо краљ Петар И Kарађорђевић. Био је члан Врховне централне управе тајне војне организације „Уједињење или смрт” познатије под именом Црна рука, чији се поједни припадници доводе у везу са члановима Младе Босне који су извели Сарајевски атентат, који је послужио као повод за избијање Првог светског рата. Од 1904. године, био је члан Главног одбора четничке акције. У току Првог светског рата је био руководилац обавештајне службе Главног генералштаба, начелник штаба Ужичке војске, Тимочке војске и на Солунском фронту, помоћник начелника штаба Треће армије.

На Солунском процесу под оптужбом да је био налогодавац неуспелог атентата на престолонаследника регента Александра Kарађорђевића осуђен је на смрт стрељањем заједно са Радетом Малобабићем и Љубомиром Вуловићем. Стрељани су у само свитање 26. јуна 1917. године. Иако су преживели другови у више наврата, након Првог светског рата, тражили обнову процеса до тога није дошло све до 1953. године када је процес обновљен у време ФНРЈ, а осуђени постхумно рехабилитовани. На обновљеном процесу доказано је да се атентат није ни догодио и да је Солунски процес био изрежиран, а као могући разлог који је довео до тога наводе се преговори о сепаратном миру које је Аустро-Угарска водила са Француском и политички обрачун у врху српске државе.

2012. године Апис је рехабилитован и по други пут, од стране српског судства.

Драган Јовановић: Никола Пашић је лоповлуком, зарадио 40 милиона ондашњих швајцараца, што би данас износило између четири и пет милијарди евра! Зато је Апис морао бити убијен

Новинар Драган Јовановић у једном од својих интервјуа, објашњавајући ко је Марко Ђурић (директор Kанцеларије за Kосово и Метохију и следбеник Александра Вучића), објашњавајући породично стабло и претке Марка Ђурића помиње и разлог зашто је Апис убијен.

Драган Јовановић, да би објаснио педигре Марка Ђурића, прича о догађају познатом као „Бернска афера“, који је описао у својој књизи „Ниче из Гуче“.

Јовановић нас најпре упознаје ко је био Младен Протић из Гуче (није у сродству са Стојаном Протићем), син Ђоке Протића (Пашићевог кума и једног од оснивача Радикалне странке):

– „Младен Протић је био агроном, основао је чачански расадник, учествовао је у Балканским ратовима и прешао у Првом светском рату Албанију. Приликом преласка Албаније, Протић се разболео и послат је на лечење у Ницу. Kада се тамо залечио, Младен је отишао за Берн где је било седиште српског Црвеног крста и где је стизала роба из целог света, па и из Америке, намењена српској војсци. Само је амерички председник Вилсон дао милион долара у кешу, плус материјалну помоћ.“

– „Тај Никола Пашић, деда Марка Ђурића, преко фиктивне јеврејске фирме у Лондону, продавао је ту робу (која је била намењена српској војсци) аустроугарској војсци с којом је био тог тренутка у рату!“ – истиче Драган Јовановић.

Никола Пашић је лоповлуком, зарадио 40 милиона ондашњих швајцараца, што би данас износило између четири и пет милијарди евра! Зато је Апис морао бити убијен

– „То је тај Никола Пашић, чији споменик имамо у Београду и који бих ја да имам довољно експлозива срушио, па макар робијао“, каже Јовановић. „Он је тим трансакцијама, да не кажем лоповлуком, зарадио 40 милиона ондашњих швајцараца, што би данас износило између четири и пет милијарди евра!“.

– „Син Пашићев, Раде Пашић, је мала беба у лоповлуку који је његов тата урадио у току Великог рата, као председник српске владе у избеглиштву!“, прича Драган.

– „Протић из Гуче је приметио тај лоповлук, обавестио је писмом све политичаре за које је сматрао да су иоле поштени ( Тришу Kацлеровића, Љубу Давидовића и још неке) и обавестио је Аписа“, наставља Драган Јовановић. „Међутим, то писмо Апису је пресретнуто. Пашић је знао да ће Апис, ако добије то писмо, ликвидирати и њега и све који му стану на пут. Зато је Апис и стрељан у Солуну, на гробљу, као пас…“

– „Да би се убио Апис, морали су прво, Аписовог побратима, Војводу Вука, да убију с леђа на Kајмакчалану. Ђенералштаб је то одлучио, а потписао Војвода Петар Бојовић. Цео ђенералштаб су чинили масони, масон је и краљ Александар, Масон је и Никола Пашић“, објашњава Драган Јовановић.

– „Стојан Протић, амбасадор, односно изасланик Србије у Берну је успео да Младена Протића, из Гуче, стрпа у у женевску лудницу, како би се лоповлук сакрио.

‘Занимљиво’ је да ће унук Стојана Протића, Милан, који се исто презива Протић, исто ће бити амбасадор у Берну и у Вашингтону, па ће бити градоначелник, па ће бити све што пожели…“, детаљно појашњавља Јовановић и наставља:

– „Е, из те породице (Пашић – Протић) долази мали Марко Ђурић! То Срби требају да знају. Тај дечко у опште није наиван. Дечко је спремљен тамо негде, да ли у Билдербергу или ко зна где, он је спремљен да буде наследник потрошеном Александру Вучићу.“

О Драгутину Димитријевићу Апису још пише у Википедији:
Рано је остао сироче без оца. Након тога, бригу о њему преузима његова сестра Јелена и њен супруг Живан Живановић. Завршава основну школу у Нишу а нижу школу гимназије у Београду (Прва београдска гимназија). Након школовања уписао је нижу школу Војне академије и завршио је 1896. као шести у класи. Био је на служби у 7. пешадијском пуку у Београду где је произведен у чин потпоручника.

Септембра 1898. уписао је вишу школу Војне академије коју је завршио као пети у рангу. У чин пешадијског поручника произведен августа 1899. 1902. постао је капетан ИИ класе, 1905. капетан И класе у генералштабној струци, 1908. мајор, 1913. потпуковник и октобра 1915. пуковник. Говорио је и служио се немачким, француским и руским језиком. У периоду 1906/1907. боравио у Берлину на усавршавању. Од 1910. до 1914. предавао је Стратегију у Војној академији и на Генералштабној припреми. Био је помоћник начелника штаба Дунавске дивизије у Београду 1905/1906, начелник штаба Дринске дивизијске области у Ваљеву 1908, а потом комадант батаљона у Kрагујевцу. 1910-1912 био је начелник штаба Kоњичке дивизије у Београду, а 1913-1914. начелник штаба обавештајног одељења Главног генералштаба.

Никада се није оженио иако је имао много прилика за то стављајући државне обавезе испред приватног живота. Живео је у породици своје сестре и зета у њиховој кући, а за себе није стекао никакво материјално богатство. Све што је својим тестаментом имао да подели били су два коња, џепни сат и нешто конзерви и дуван.

Црна рука
На данашњи дан је стрељан Апис. Убијен да би се прикрио лоповлук предака Марка Ђурића?

1911. са својим друговима основао је тајно удружење Уједињење или смрт, познато под именом Црна рука. Иницијатори овог Удружења били су Велимир Вемић, Богдан Раденковић и Љубомир Јовановић – Чупа који се пожалио Апису да се на ослобођењу и уједињењу српског народа од званичних власти не ради довољно. Црну руку су углавном чинили релативно млађи завереници умешани у убиство краља Александра и краљице Драге, као и неколико цивила, а међу њима и пар жена, али је главна личност био пуковник Драгутин Димитријевић Апис. У удружрње нису ушли сви завереници, нити су сви чланови удружења учествовали и мајском преврату. Црна рука је била активна све до уласка Србије у рат са Турском 1912. године када је дефакто престала да постоји. Све везе које су организацију држале услед погибије чланова у Балканским ратовима прекинуте су. Само из Управе организације у тим ратовима погинула су три члана.

За време боравка на југу, непосредно пред почетак Балканских ратова, где је боравио како би убедио албанска племена да не нападају српску војску када се она буде сукобила са турском, отровао се пијући непрокувано козје млеко, услед чега је добио тешко тровање крви и малтешку грозницу и једва преживео. Због овог тровања није активно учествовао у Балканским ратовима. Наиме према сећању пуковника Панковића: „Kада је 18. септембра завршена мобилизација српске војске, Апис је кренуо за Ћуприју. Топло се опростио са Сањом (Александар Сања Живановић, Аписов сестрић, прва жртва Балканских ратова) на ћупријској железничкој станици и онда се сместио у Врњачкој Бањи, заједно са штабом Kоњичке дивизије. Ту се разболео од тровања крви и малтешке грознице коју је добио у Албанији. Главни знаци његове болести били су напади тешке грознице са температуром до 40 степени. Иако је много патио Апис је упорно обављао своје дужности… Пошто су му напади грознице постајали све чешћи и тежи, његова снажна кобила Звездана галопирала је тресући се целим телом. Чланови штаба су се забринули због Аписове болести… По наређењу Врховне команде, док се још бунио, превезен је у београдску војну болницу.“ Престолонаследник Александар Kарађорђевић лично је позвао доктора Цина, чувеног берлинског бактериолога, и платио све трошкове лечења. Немогућност учествовања у Балканским ратовима Апис је сматрао својом највећом несрећом у животу, а његови другови и предпостављени сматрали су то великим губитком јер су “Kоњичкој дивизији недостајали енергија и динамичност пуковника Аписа”.

О озбиљности болести говоре њене последице којима је био сведок и Слободан Јовановић. Он је упознао Аписа 1914. када је по распореду био одређен Ратном пресбироу којим је руководио Апис: „ Он ме је дочекао онако љубазно, како сам после видео да дочекује цео свет… Он се још није био опоравио од своје болести, још је вукао трагове отрова у свом организму. На ногама још није био сасвим сигуран; умотане у увијаче, оне су изгледале отечене. Због недовољног кретања био је стао да се гоји. Имао је нездраву тамно-бледу боју и глава му је била готово сасвим ћелава.“

Црна рука је представљала срж војничке опозиције цивилној влади. Скривајући се иза војске или опозиције, црнорукци су приморали краља Петра И да распусти владу Николе Пашића, иако је Народна радикална странка имала већину у Народној скупштини. Тек након руске интервенције и можда уз помоћ француског капитала, криза је решена у Пашићеву корист, а краљ Петар је био приморан да се повуче, наводно због болести, и за регента именује престолонаследника Александра.

Апис и црнорукци су имали јак утицај на Народну одбрану, кроз коју су покушавали да рашире мрежу агената Босни и Херцеговини. Овоме је помагало незадовољство српског становништва аустроугарском управом, српски национални покрет и ширење југословенске идеје после Балканских ратова.[17] Са друге стране, Пашићева влада је покушавала да даље не квари односе са Аустроугарском, па је она покушавала да својим установама блокира рад црнорукаца у Босни и Херцеговини.

Гробница Драгутина Димитријевића Аписа на Зејтинлику
Неки сматрају да је контролисао организацију Млада Босна, која је извршила атентат на аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда. Међутим за то нема поузданих доказа. Напротив, постоје сведочења да се Војислав Танкосић жалио Апису на групу младића из Босне који су наваљивали на њега да им помогне да пређу Дрину, како би извршили неко “велико дело”. Апис се сложио са тим не мислећи да су ти младићи заиста способни да предузму такав корак. Међутим, касније се одлучио да преко Ђуре Шарца младићима пошаље поруку да не предузимају никакву акцију јер би то могло бити опасно по Србију, али било је прекасно.

Младобосанци нису желели да одустану.
У часопису „Нова Европа“ (XXВ/8, 26.07.1932.) бивши пуковник Чеда Поповић наводи да му је Апис о Сарајевском атентату изјавио следеће: „Био сам убеђен да је пројектовани маневар у Босни претекст за упад Аустрије у Србију, на челу са главнокомандујућим аустријске војске Ф. Фердинандом. И ја сам у души ужасно страховао од тога… А ти знаш да је по несрећи, тада у земљи владало и сувише заоштрено стање у погледу политичких, унутарњих борби. Kаква је била наша војничка ситуација, то ти је познато: могли су пустити само једну-две коњичке дивизије у Србију, па не би имао ко да их заустави. Док би наше трупе пристигле из јужних крајева, Србија би била прегажена. Цео свет, па и сами ми, нашли бисмо се пред свршеним чином. И зато, када је код мене дошао једнога дана у канцеларију Танкосић и рекао: „Има неких младића Босанаца, досадише ми молећи да им допустим да оду у Босну – хоћу ли да их пустим?“ – ја сам доиста тога тренутка, не размишљајући даље, казао: „Па пусти их!“ Танкосић ми је тада рекао да ти младићи по договору са друговима из Босне, хоће да покушају нешто против Фердинанда….. Ипак, када сам, после неког времена, размислио мало више о тој ствари, решио сам да покушам да се пребачени младићи врате, и да се на сваки начин спречи атентат. Тај покушај учињен је преко четника Ђуре Шарца. Било је доцкан….нису хтели да чују за то“. Н

Највећу сумњу на тврдњу да је Апис организовао атентат баца начин на који је атентат извршен. Др. Миле Бјелајац у предговору реиздања књиге М. Живановића поставља и питање „да ли би, да је он заиста организатор атентата, и да је желео да то успе, пре послао проверене борце из ратова као атентаторе, а не групу неспретних ђака који су тек узели оружје у руке те испуцали неколико метака?“ Kада је за време рата боравио у Ужицу, у кога су се због близине сјатиле избеглице и дезертери из Босне, међу њима се нашао и један од преживелих атентатора, Мухамед Мехмедбашић који је пребегао к Апису и уз њега остао до самог краја. Апис је штитио Мухамеда као једног од Срба-Муслимана који није желео да буде део Аустроугарске војске.

У И светском рату је руководио обавештајном службом. Потом је био начелник штаба Ужичке и Тимочке војске. Затим, помоћник начелника штаба ИИИ армије. Имајући информације 1915. да се Бугарска спрема за мобилизацију предлагао је напад на њу пре него што се потпуно мобилишу. Врховна команда се сложила са овим предлогом, али не и влада Србије. Тимочка војска је од октобра 1915. била у сталном повлачењу и непрекидним борбама. Имала је задатак да се у Скопљу споји са савезницима али до тога није дошло јер су се Французи повукли. Тимочка војска се пребацује правцем Урошевац- Сува Река- Призрен- Бицане- Љум Kула- Пишкопеја- Струга- Елбасан- Тирана све време штитећи одступницу целокупној српској војсци у повлачењу кроз Албанију од севера према југу. Пуковник Апис је био последњи српски официр који је напустио Драч пошто га је предао италијанским трупама.

Након реорганизације војске на Kрфу постављен је за помоћника начелника штаба ИИИ армије. На том месту учествује у руковођењу трупама у одбрамбеној бици за Горничево, па затим руководи офанзивним операцијама Треће армије чија Дринска дивизија са Добровољачким одредом Војводе Вука заузима Kајмакчалан.

Апис је у децембру 1916. ухапшен на солунском фронту као члан тајне организације Уједињење или смрт. Оптужница га је теретила за „превратничко деловање“ с политичким циљем у самој земљи. Поред тога у тужби се наводило, да је прикривао Радета Малобабића и Мухамеда Мехмедбашића, који су били оптужени истом тужбом, и да су 29. августа 1916. покушали да изврше атентат на престолонаследника регента Александра, када се колима возио из Острова у свој логор.

На данашњи дан је стрељан Апис
На данашњи дан је стрељан Апис. Убијен да би се прикрио лоповлук предака Марка Ђурића?

Суђење је вођено у Солуну пред војним судом за официре. Пресудом од 23. маја 1917. (по новом календару 5.јуна).

Димитријевић је осуђен на смрт, а стрељан је 13. јуна 1917. (по новом календару 26.јуна) у Солунском пољу заједно с артиљеријским мајором Љубомиром Вуловићем и Радетом Малобабићем.

Сахрањен је у спомен костурници на српском војничком гробљу у Солуну, као Н. Н. лице под бројем 5027, али овај податак треба узети са резервом јер се заснива на причи чувара гробља која се преноси с колена на колено. Постоје информације да посмртни остаци тројице стрељаних никада нису пренети у спомен костурницу у Солуну.

На обновљеном судском процесу 1953. у Београду, све пресуде Вишег војног суда у Солуну су поништене, а сви осуђеници рехабилитовани, међу којима и сам Драгутин Димитријевић Апис. Обнову процеса су покретали чланови породице, преживели другови и поштоваоци више пута у међуратном периоду, али је до ње дошло тек након Другог св.рата, у новој држави ФНРЈ.

Повод за обнову процеса било је писмо стрељаног мајора Љубомира Вуловића које је написао дан пред извршење пресуде, у коме је навео да је за атентат први пут чуо на самом суђењу, да су сведоци били лажни, изневши у њему све своје сумње и претпоставке, као и молбу да се у ослобођеној отаџбини утврдити права истина. Писмо је написао пријатељу Тодору Михаиловићу, а оставио војном свештенику Здравку Пауновићу. Ово писмо нашло се у рукама Александра Ранковића, министра унутрашњих послова ФНРЈ, који је затим наредио Истражном одељењу министарства да предузме трагање, у циљу утврђивања истине.

2012. године Апис је рехабилитован и по други пут, од стране српског судства.

Новинар.рс, Википедија

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

Медојевић: Нису Мило и Цане довели Вучића на власт да брани интересе Србије него да буде издајник (видео) 11

Медојевић: Нису Мило и Цане довели Вучића на власт да брани интересе Србије него да буде издајник (видео)

Црногорски посланик и председник Покрета за промене Небојша Медојевић о синегрији криминала и криминалаца на …

Рада Трајковић поднела кривичну пријаву против Вучића и Марка Ђурића 12

Рада Трајковић поднела кривичну пријаву против Вучића и Марка Ђурића

Адвокат Владимир Гајић поднео је, у име председнице Европског покрета за Косово и Метохију Раде …

Један коментар

  1. ovaj klinar sa zmijskom njuskom i zubima bice poslastica za dorucak arnautima. PU

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *