Писац, новинар, прецизан, недвосмислен и бруталан критичар власти Марко Видојковић је недавно био гост српске дијаспоре у Румунији. Брз и јасан на језику, са њима је говорио и о темама попут злочина и губљења територија. И када публици није мило, он увек гура прст у око. Исто тако са новинаром Ненадом Кулачином води најгледанију српску емисију на Ју тјубу – “Добар, лош, зао” у продукцији РТВ Шабац.
Шпагети истерн
На Фејсбук страници га прати више од 25.000 људи. Многи од њих су данас дијаспора.
– То су моји читаоци који су отишли одавде. Не они који су пре 40 година напустили земљу, већ особе које су 2004, кад сам се појавио као писац, били у раним двадесетим. То нису исељеници, већ модерне избеглице. Скоро сви су они отишли, мањим делом од Милошевићеве катастрофа, већим од оног што је уследило после. Ја сам им био у пртљагу који су понели из Србије, па их и даље занима шта радим.
Марко као писац ипак није често гостовао у иностранству. Осим у Темишвару, на позив студената био је једном у Бечу.
– То је и логично – додаје – нема досадније ствари од књижевне вечери.
Звездан Терзић као фан
Борис Тадић је док је био председник уредно купио књиге “Канџе”, “Уредник”, “Бог ти помогао”…
– Претпостављам да је купио да их чита, не да би се сликао. Нисам ваљда толико фаталан. Знам да је Чедомир Јовановић читао “Канџе”. Са Вуком Драшковићем сам размењивао књиге. Ја сам његове прочитао, не знам да ли је он моје. Мој фан је Звездан Терзић, а он је моћнији од политичара. Срео сам га када су изашле “Канџе 2”. Долазим на штанд издавачке куће Ренде, кад оно Терза у фазону: “Матори, ја сам твој велики фан, дошао сам ову нову књигу да купим.” Тако је Звездан Терзић посетио Ренде.
Док је за иностранство писац, за Србију је јавна опозиција. Чита ли неко у власти Видојковићеве књиге?
– Од новорадикала, не верујем. Нису они читали ни уџбенике за факултет, не читају пословник у Скупштини, ни законе које доносе, сад ће баш да читају моје књиге. Искрено, баш ме брига да ли је Вучић читао моје књиге, нисам Бранко Коцкица да му због тога дајем један велики плус.
У стилу шпагети вестерна, где се гледаоцима све и без компромиса сасује у лице, настала је шпагети истерн емисија “Добар, лош, зао”. Емитује се на локалној телевизији, али има на десетине хиљада прегледа на каналу Јутјуб.
– То је била Ненадова идеја, која му се јавила након две трибине које смо заједно радили и учинило му се да добро функционишемо као тандем. Кад пишеш књиге који људи воле да читају, а не можеш од тога да живиш, што је мој случај, онда, брате мили, у данашњој Србији би се радије бавио узгојем боровница него новинарством. Али прављење ове емисије је забавно јер сам професионални новинар и волим да радим оно што је занимљиво. И као што у шпагети вестернима нема милости и компромиса, тако и у нашем шпагети истерну сасипамо критике према власти.
Ирационални оптимизам
За госте имају само један критеријум – да су опозиција.
– Договорили смо се да нећемо глумити никакву објективност. Наш став је против ове диктаторске власти и пошто смо једина опозициона емисија, нећемо да доводимо провладине ликове не бисмо ли задовољили некакав Вучићев критеријум. Свесни смо наше улоге, а то је да буде глас свим грађанима који су жртве и таоци ове власти, а то је 75 одсто нас. То што смо једина опозициона емисија је срамота наше новинарске професије и резутат закона о приватизацији локалних медија које су покуповали напредњаци и довели на руб сигурне пропасти. РТВ Шабац је једини подсетник на оно што је некада био Анем. Али, хтели смо капитализам и добили смо најгори могући облик.
Попут Бинића и Панчева
– РТВ Шабац се гледа у Мачви, али на Ју тјубу је прави хит. Рецимо, епизода са Теофилом Панчићем је за три дана имала више од 30.000 прегледа. Неправљење компромиса је посао сатиричне есмије. Нисам уштогљен као мој колега, који би могао води и озбиљну емисију, али смо зато добар тандем и савршено се уклапамо. Не бих могао да себи намештам волеје како то он ради. Он је Бинић, а ја сам његов Панчев.
У овом ТВ формату гостовали су скоро сви које су позвали. Одазвали су се легенда спортског новинарства Милојко Пантић, новинар и критичар Теофил Панчић, популарни глумци Бранислав и Сергеј Трифуновић и многи други.
– Само је Милош Васић рекао да не може да дође у Шабац. Сви гости су озбиљне звезде и не мрзи их да седну са мном у кола и оду у Шабац да снимимо емисију којом ћемо одбранити слободу говора у Србији.
Ко вам је био омиљени гост?
– Не знам за Кулачина, он има изопачен укус за разне ствари, али ја их све волим подједнако. Свака емисије је обележена и гостом и временским тренутком у коме је направљена. Рецимо, када је гостовао Предраг Поповић, “славили” смо диктаторов рођендан. То је могло тада и никада више. Бедак је што живимо у ванредној ситуацији, па смо пронуђени да пљујемо власт. Па када доведеш у госте Јанка Баљка, врхунског уметника, не причаш са њим о снимању документарних филмова, него се бориш против власти.
А диктатури је, верује, дошао крај.
– Појавио се ирационални оптимизам какав је постојао ’96/97. године. Демонстрације које су трајале месец дана вратиле су нам слободу и видело се колико људи може да изађе на улице и колико нас је против овог режима. Као правник, сматрам да се власт осваја на изборима, али треба имати на уму да није ништа урађено на побољшању изборних услова, да опозиција није довољно гласно протестовала, да опозициони кандидати нису били довољно добри да, и поред свих нас који смо кукали да се изађе на гласање, анимирају грађане. Треба да се нађе нека права алтернатива за ово време јер сутра чак и да падне диктатура нема праве опозиционе снаге. Такође, кад крене круњење власти, пацови ће почети да беже и треба урадити добру дератизацију.
Дружење са Србима у Румунији
Био си недавно у Румунији на позив Савеза Срба из Румуније.
– То је био мој први сусрет с Румунијом, која нам је блиска по много чему, а од када се појавила на мапи (а то је за моју генерацију био пад Чаушескуа), о њој су колале разне приче и предрасуде, били су синоним за оно што је заостало у односу на тадашњу Југославију. Човек који ради у Савезу Срба, Горан Мракић, прочитао је моје “Приче са дијагнозом” и позвао ме је. То је било супер искуство и сви су били јако љубазни. Сви Срби који живе ван наше земље, на Србију гледају као на матицу, идеализују нас, па када почнеш да причаш како је овде ужасна ужасна атмосфера, онда они кажу: “И код нас је.” Мада то наше стање осећају на својој кожи, јер Савез Срба у Румунији добија новац од румунске владе, а од наше ништа. А баве се културом и уметношћу.
Ј. Л. Петковић – Вести
