fbpx
Насловна / Србија / Сарадња Брозових партизана и Павелићевих усташа

Сарадња Брозових партизана и Павелићевих усташа

Владислав Б. Сотировић

Циљ овог чланка је да конструктивно допринесе балканској и јужнословенској историографији расветљавању питања директне и индиректне војно-политичке сарадње између партизана каплара/“маршала“ Јосипа Броза Тита и усташа поглавника Анте Павелића на простору Независне државе Хрватске у току Другог светског рата, 1941. г.−1945. г. као и да укаже на идеолошко-политичке корене и циљеве ове сарадње. Чланак је углавном заснован на примарној архивској повесној грађи која се чува у Београду а која није никада коришћена од стране титоистичке историографије као и на сведочанствима учесника у догађајима из редова Југословенске војске у отаџбини (тзв. „четници“) а који су се након 1945. г. нашли у емиграцији.

Титографска „историја“ против знанствене историографије

Како време све више и више пролази након преминућа „највећег сина наших народа и народности“ Јосипа Броза Тита (1892. г.−1980. г.) и како све више и више бледе филмске траке о „херојској патриотској борби“ Титових партизана у режимским пропагандним играним филмовима (типа „Неретва“, „Сутјеска“, „Ужичка република“, „Двобој за Јужну пругу“, „Црвена земља“, „Валтер брани Сарајево“, „Десант на Дрвар“…)[и] против „окупатора и домаћих квислинга“ истина о правом карактеру те борбе на подручјима Независне (Неовисне) Државе Хрватске (НДХ) 1941. г.−1945. г. полако али сигурно документовано угледава светло дана домаће знанствене повести (историографије). За разлику од времена Брозове самоуправне Југославије, али на жалост и дуго након 1991. г., у којој се овај период јужнословенске повеснице третирао само као „(х)историја“ сматрамо да је дошло крајње време да на знанствену сцену ступи објективна „(х)историографија“ уместо исполитизоване титографије.

Уопштено говорећи, у новијој повести јужнословенских народа феномен титоистичког револуционарног преузимања (тј. преотимања) власти на просторима Југославије у току Другог светског рата (ДСР) још увек остаје недовољно разјашњен услед низа околности од којих су најбитније по нашем мишљењу две: 1. недостатак архивске грађе, и 2. невољност државних повесничара да истерају истину на чистац.

Што се тиче околности недостатка релевантних (оригиналних и аутентичних) повесних источника за период грађанског рата и насилне комунистичке револуције у ДСР морају се напоменути основни разлози за овакво де фацто стање ствари:

•        револуционарни победник у грађанском рату, тј. Титови партизани (тзв. НОВЈ, тј. „Народноослободилачка војска Југославије“) и КПЈ (Комунистичка партија Југославије), је смишљеном и добро организованом политиком уклањања, па чак и физичког уништавања, како своје сопствене тако и „непријатељске“ архивске грађе успео да у кратком временском раздобљу након војне окупације Београда и Србије у јесен 1944. г. елиминише углавном све компромитујуће аутентичне и оригиналне документе који би могли у већој или мањој мери да оспоре политикантску пропаганду званичне титоистичке историографије након рата. Тако, нпр., у југословенским архивама се не могу наћи кључна документа о отвореној сарадњи Титових партизана са усташама, шиптарским балистима и Немцима као и о отвореној антисрпској политици и војним акцијама титоистичког Врховног штаба НОВЈ као и њему потчињених оперативних командних штабова на самом терену. Стога су у овом контексту сачувана немачка и италијанска документа (архивска грађа) као и мемоарска литература (заједно са дневницима)  немачких и италијанских команданата (нпр. аустријског генерала у служби Вермахта Глезе фон Хорстенауа)[ии] од кључне важности за разоткривање праве истине о политици и циљевима борбе Политбироа ЦК КПЈ у времену борбе за преузимање власти у Југославији 1941. г.−1945. г.

•        победник је такође, исто тако добро смишљеном политиком, убацивао фалсификована документа а нарочито фалсификоване фотографије у фајлове супарничке стране а који се и дан данас могу наћи по разноразним архивама широм бивше Југославије али се ова политика фалсификовања повесних источника нарочито систематски примењивала у случајевима када је требало компромитовати руководећи кадар Југословенске војске у отаџбини (ЈВуО) под командом ђенерала Драгољуба Драже Михаиловића.[иии]

Разлози за овакву политику убацивања фалсификата у фајлове „четничке“ грађе се лако могу објаснити и схватити уколико се зна да је већ од самог почетка грађанског рата у јулу 1941. г. па све до самог његовог краја почетком 1946. г. ЈВуО био и остао једини војни и политички непријатељ који је озбиљно стајао на титоистичком путу преузимања власти па стога није нимало чудно да су сами Титоисти грађански рат и започели у јулу 1941. г. у западној Србији и настојали да га скончају тек хватањем живог команданта ЈВуО што им је и коначно пошло за руком „13. марта 1946. године, у једној кући на путу Вардиште-Прибој, под још увек нерасветљеним околностима“.[ив] Ђенерал им је био потребан много више жив него мртав како би га званично „у име народа“ на монтираном стаљинистичком типу процеса осудили за колаборацију са окупатором и тако бар чисто формално легализовали свој револуционарни начин преузимања власти у земљи огромним делом и преко директне сарадње партизанских војних формација како са иностраним окупатором тако и пре свега са њиховим домаћим сателитима, и то пре свега са хрватско-бошњачким усташама.

Повесним источницима за историографију против титографске „историје“

Што се тиче расветљавања питања главног, ако не и јединог, војнополитичког противника и крвног непријатеља Брозових партизана за време читавог ДСР у Југославији, а што је у директној вези са темом овог чланка – сарадње Брозових партизана и Павелићевих усташа, овом приликом наводимо препис само једног архивског, оригиналног и аутентичног „партизанског“ документа из периода „народноослободилачке борбе“ из кога се јасно види против кога се Брозови „народноослободилачки“ борци нису а против кога се јесу борили. Из овог документа, што је још битније, јасно произилази и за шта су Брозови партизани ратовали читаве четири године (документ је у оригиналу написан латиничним графемама и обилује граматичким и стилистичко-језикословним грешкама) а гласи:

Драги Исо, мало ће те зачудити начин на који ти достављам ово писмо. Али нека то не доводи у сумњу. Кад се једном састанемо објаснићемо вам све. Ево о чему се ради.

Са VI Бригадом, појачаном са деловима мајевичког одреда или фрушкогорског, хитно се пребаците између Горажда и Медједје на санџачку страну и чистите терен од четника у правцу Заборка и Чајнича. Овде ћете ухватити везу са левим крилом наше И Дивизије и добити даље директиве.

На своме путу, тј приликом пребацивања не сукобљавајте се са Немцима, не предузимајте ма какве акције на прузи, јер је то у интересу садашњих наших операција. Још пре вашега прелаза пошаљите курире у правцу Устиколине, где ће ухватити везу са нашим јединицама.

Најважнији наш задатак сада јесте уништити четнике Драже Михајловића и разбити његов управни апарат који представља највећу опасност за даљњи ток народно-ослободилачке борбе.

Све остало сазнаћете кад се састанемо.

У источној Босни оставите мање одреде чији ће задатак за сада бити борба против четника и мобилизација новог људства. Појачавање ВИ Бригаде несме ићи на рачун брзине покрета у горе предвидјеном правцу.

29-III-1943 г.

 

С другарским поздравом

потписали: Јосип Броз Тито, Александар Ранковић и Сретен Жујовић[в]

Из овог наведеног архивског корпус деликтија је јасно ко је не само највећи, већ пре свега и једини непријатељ Брозовим револуционарима који су били у Југославији ништа друго него подружнички одреди Стаљинове Црвене Армије чије је политичко руководство неколико пута на московским заседањима Коминтерне у међуратном периоду издавало директиве о разбијању Југославије као „великосрпске и версајске творевине“. Стога и незачуђују написани редови у документу да су четници Драже Миха(ј)ловића једини и прави непријатељи на путу стварања нове социјалистичке Југославије. На већ наведено писмо босанском комунистичком команданту Иси Јовановићу, које су поред Јосипа Броза потписали и Александар Ранковић и Сретен Жујовић, се директно надовезује и писмо, тј. депеша, коју је Тито својеручно написао и потписао 30. марта 1943. г. у виду наредбе и упутио штабу „Босанског корпуса НОВЈ“ а у коме дословце стоји (у оригиналу латинични) текст:

Сву вашу борбу употребите против четника у централној Босни и Крајини, а одбрамбену борбу водити против усташа ако вас нападну.[ви]

Званична државна југословенска (х)историја из 1980.-тих и 1990.-тих година има и „умесне“ одговоре на овакве корпус деликти архивалије из ДСР да се ту наводно радило о издвојеном случају који се објашњава тренутном војном и политичком ситуацијом на западнојугословенском ратишту обзиром да су Немци организовали операције Wеисс 1 и Wеисс 2 (тзв. „Неретва“) против Титових партизана а, као што је познато, дављеник се и за сламку хвата. Међутим, сматрамо, овде се није радило о тренутном „окретању ћурка наопако“ услед „новонастале ситуације“ како би се спасла жива глава већ се ради о стратешкој политици и деловању Брозовог Врховног штаба на терену у току читавог ДСР. Наиме, Немци нису организовали офанзиве Wеисс 1 и Wеисс 2 против партизана већ против Михаиловићевих четника како би их разбили на простору Крајине, Босне, Херцеговине и Далмације пре планираног савезничког искрцавања на источну обалу Јадрана.[вии] Склопивши директан споразум са Титовим политичким представницима из Врховног штаба марта 1943. г. („Мартовски споразум“) Немци су фактички послали (тј. „гурнули“) партизане на четнике да им на Неретви одраде посао што су Титови борци и испунили уз стихове „Партизани спремте митраљезе да пуцамо на краља и Енглезе!“ Дакле, заједнички и једини непријатељи и Немцима и Титоистима су били четници (тј. ЈВуО) Драже Михаиловића који су се у пролеће те 1943. г. спремали да сачекају и прихвате англо-америчке савезнике у Далмацији што је за Немце значило отварање другог фронта у Европи и повлачење назад у Немачку а за Титоисте крај коминтерновске политике о комунистичком преузимању власти у Југославији.[виии]

Овде је у контексту тематике чланка неопходно скренути пажњу на једну епизоду из повести Титове совјетске „Бихаћке републике“ када су партизани при напуштању бихаћке територије силом покренули велики део српског, али не и хрватског и муслиманског, живља са собом према Неретви и евентуално даље према Србији. Тада је покренуто између 40.000 и 50.000 српских цивила а овај покрет је имао тројаку функцију: 1. цивили су представљали комунистичком вођству живи штит, 2. на овај начин је извршено етничко чишћење терена, и 3. народ је спречен да пребегне на суседну територију око Гацка која је била под четничком контролом. Поводом овог догађаја врховни командант ЈВуО Дража Михаиловић је упутио (избегличкој) Југословенској влади у Лондону следећу депешу:

Због овог комунистичког терора масе народа повлаче се од Бихаћа ка Гламочу. Чим се Немци приближе, ове незаштићене народне масе остављају се на милост и немилост Немаца и усташа који их непоштедно масакрирају. Оно што случајно избегне, смрзава се на снегу и леду. Између Дрвара и Гламоча има преко 500 смрзнутих лешева жена и деце. Ово је више него ужас. То је борба коју воде комунисти и на коју их подстиче инострана пропаганда, да би се плански уништио наш народ.[иx]

Након ДСР државно-партијска југословенска историографија је пласирала тезу да је у наведеном случају (српски) народ добровољно пошао са Титовим партизанима, тј. да се у овом случају радило о „хуманитарној акцији“ спашавања цивила што је и сам Броз потврдио 1948. г. на Петом конгресу КПЈ у Београду дословце рекавши следеће:

Са нашом војском огромна маса од 50.000 жена, деце и стараца повлачила се ка Ливну… Све јединице остављене су на својим положајима, док се Врховни штаб са три пролетерске дивизије повлачио ка Неретви.[x]

У стварности је, међутим, дотични цивилни народ протествовао тражећи да му се омогући превоз и обезбеди храна и одећа како би преживео оштру босанску и херцеговачку зиму. Шта се након овог протеста догодило можемо прочитати у следећем источнику:

Нећкања народа стараца, жена и деце – комунисти су прогласили врстом побуне, саботерства, фашизма и свег другог. Убијали су они тада на лицу места. Убијали су за сваку ситницу. Убијали су мајке, које су се бориле не за себе, већ за спас своје деце, јер их нису хтели водити у смрт. Политкомесари, „народни одбори“, теренски радници и њихове слуге, дали су се на посао. Ишли су они од куће до куће, избацивали су из истих жене и децу. Избацивали су их на улицу, на путеве. Сврставали су они овај јадни народ у колону смрти, која је кренула путем голготе, на којој се морало умрети.[xи]

Јасно је да су у овој акцији (српски) цивили морали да одиграју улогу „живог штита“ Брозовим партизанима у наступајућем сукобу у долини Неретве са главним и јединим војним и политичким противником – Михаиловићевим четницима на које су их гурнули Немци како би након дефинитивног обрачуна партизана и четника докусурили победника у новој офанзиви („Сцхwарз“, тј. тзв. „Сутјеска“ илити „Пета непријатељска офанзива“). О личној судбини једног дела цивила из ове „колоне смрти“ говори, надовезујући се на сведочења Манета Пешута, и још један сведок догађаја – Владимир Дедијер, овог пута са комунистичке стране:

Иде вечерас мајка по леду боса, с неким крпама око ногу, које су тако дуге да се вуку по мразу за њом. На леђима у џаку дете кука. Друго вуче за руку, а треће најстарије, иде и плаче. Нису јели ништа већ два дана…

Приђем једном прозору закованом даскама. Неко нариче из приземља. Обишао сам кућу, сишао на друм и дошао пред врата приземља. Видим кроз разваљена врата људи седе крај ватре, прекривени ћебадима, неми, непомични. Једно дете из свег гласа запомаже. Нешто се отима под ћебетом. Пришао сам корак ближе и викнуо што сам јаче могао. Преста рвање, али дечји глас не. Подиже се ћебе и указа се лице оне мајке, коју сам данас видео с троје деце. Очи стакласте, сва је била у зноју. Схватио сам шта се догађа. Она је давила рођено дете. Дојадило јој. Кука, кука, тражи хлеба. Она је уморна, гладна, леђа су јој отпала од ношења најмлађег, руке од теглења оно двоје. И једноставно је хтела да ослободи и дете и себе даљих мука. Да сам дошао минут касније – ујутро бисмо затекли само детињи леш. Није случајно жена рекла вечерас кад сам је срео на друму: „Света смрти, узми ме!“

Већ двадесет и један дан она бежи из Баније с децом пред „Принц Еугеном“ и „Вражјом дивизијом“. Препешачила је на овом мразу 350 километара.[xии]

О групном страдању (српских) цивила фебруара месеца 1943. г. из горе споменуте „колоне смрти“ сведочи командант „Динарске четничке дивизије“, војвода Момчило Ђујић а чије сведочење баца потпуно ново светло на титоистичку истори(ографску) флоскулу о „хуманости“ и „биткама за рањенике“ („Неретва“) Брозових партизана:

Комунисти разгласе да Нијемци, усташе и четници иду заједно, да кољу све, све редом. И повукли су за собом доста жена и дјеце из Лике. Ја сам на висини Грахова сачекивао Титове колоне и купио тај народ, смјештао га у моја села и касније враћао кућама. Многе су жене, међутим, вукле дјечицу са собом: неће матер да остави дијете! Тито је лукаво дошао на идеју – пошто се војска споро креће ради жена и дјеце – да један посебан батаљон преузме дјецу, а матере нека иду са својим мужевима. Болничарке и посебне јединице, наводно, водиће рачуна о дјеци. И сада, он је покупио ту дјецу… једно сто педесет. А испод врха планине Шатора постоји Шаторско језеро, врло живе воде, и ту је била државна кућа за чувара шуме. Луксузна вила, планински стил. Сва та дјеца, ја сам бројао костуриће њихове, сва су смјештена у ту кућу и кућа је запаљена.

Ја сам касније наишао, мјесец дана касније, снијег је био, а кошчице оне дјечице вириле су из снијега. Ту слику такође не могу заборавити. Нијесмо имали фотографског апарата, али једна сцена могла би се узети за вјечни споменик: Личанка, мајка која није хтјела да преда дјецу, сјела је на камен шумске стазе, отприлике један километар од оне куће. Још се лешеви нијесу распали, још су били замрзнути. Мајка једно дијете овако на дојку притисла, једно је, на кољенима, ухватило ручицама испод пазуха, а једно лежи на земљи, најстарије, ухватило се рукама око њене ноге. Та слика ми никада не излази из главе. И ко онда не би убијао комунисте, ко не би убијао усташе?[xиии]

Да ово сведочење из прве руке о понашању Брозових партизана према рањеницима из раног пролећа 1943. г. није измишљено и да у ствари одговара правом стању ствари на терену у току самог ДСР (за разлику од играног филма „Битка на Неретви“, тј. тзв. „битке за рањенике“) потврђује нам још један релевантни извор из те исте 1943. г. из децембра месеца. Овај повесни документ је такође јако битан и за разрешавање енигме ратног лика и дела Јосипа Броза Тита о коме је писано до сада много и нашироко али углавном без осврта на релевантне, тј. поуздане, архивалије. У свим овим биографским написима остало је ипак до краја неразјашњено његово стварно порекло и његов особени карактер до освајања власти оружаним путем.[xив] У намери да конструктивно допринесемо расветљавању ове непознанице прилажемо један од битних архивских докумената који баца доста светла на решавању оба споменута „биографска“ проблема укључујући и „питање рањеника“. Ради се наиме о строго поверљивом документу београдске специјалне полиције о „Титу“ од 13. децембра 1943. г. а који се налази у Архиву Југославије у Београду.

У овом документу откуцаном на писаћој машини ћириличним графемама  се као пошиљалац наводи Управа Града Београда, Одељење специјалне полиције а као адресант Претседништво Владе у Београду. Документ је следеће садржине и преносимо га онако како је аутохтоно и издат са три лексичко-фактографске допунске исправке у великим заградама:

Овом Оделењу је част известити Претседништво, да је примљено обавештење, које садржи извесне појединости о акцији партизанске војске, о личности њиховог “команданта” Тита, његовом начину живота, као и о односу између њега, његових најближих сарадника и његове војске. Ова обавештења примљена су од лица која су пре извесног времена дошла из Црне Горе.

Тако је примљено обавештење да је Тито са својим штабом прошлога лета боравио на планинама близу Никшића и то на месту званом “Горанско”. Ту на “Горанско”, партизански штаб је организовао и санитетску службу користећи тамошњу болницу, где су се лечили и рањени партизани. У овој болници лечили су се и мештани, од којих је једним делом и примљено ово обавештење. У односу на саму личност Тита подаци с којима се располаже су апсолутно идентични с подацима који су примљени од ових лица. Поред познатих података примљени су још и ти, да је Тито узраста средњег, спољашњости углађене и да носи грађанско одело које је махом новије. Говори једним поквареним српским језиком, који личи на кајкавски.

Однос између Тита, његовог штаба и чланова је ауторитативан и то било у службеном опхођењу или приватном животу. Ова разлика нарочито се огледа у опхођењу Тита према својим сарадницима, чак и оним најужим. И сам начин живота знатно се разликује од живота осталих, јер докле Тито има изобиљну храну, разне слаткише и живи неморалним животом и има крај себе једну младу девојку јеврејског порекла са којом је и раније живео, дотле његова “војска” добија врло слабу храну. Овакву слабу храну добијају чак и болесници – рањени партизани.

Његову најужу околину поред осталих сачињавају и јеврејин Моша Пијаде као и бив[ши] југословенски официри генерал Оровић Саво и капетан Јовановић [Арсо], мада се за ову двојицу тврди да су случајно пришли њима. Поред осталог тврди се да у штабу Титовом има само млађих људи, уколико се то не односи на њихове важне функционере.

Штаб Титов је врло покретљив и редак је случај да се негде дуже времена задржи. Покрет се јавља увек онда када је примљено обавештење од стране обавештајаца о претстојећој опасности. Такав случај догодио се је и с овим последњим местом биваковања, одакле су и потекли ови податци. Приликом покрета с планине и места зв[аног] “Горањско” партизани су спалили сву архиву, као и саму зграду у којој су били, па чак и 40 својих најтежих рањеника, што они то често и раде.

Обавештајна служба развијена им је у врло јакој мери и махом су за ову службу употребљаване тамошње мештанке, ређе мештани, чији спољашњи изглед није скретао пажњу тамошњих власти. Из истих извора сазнаје се да се данас Тито и његов штаб налазе у планинама измедју Плеваља, Павиног Поља и Никшића.

Предње обавештење уступа се наслову, с молбом ради знања и употребе истог.

По наредби, Управник Града Београда, Шеф Оделења специјалне полиције, Инспектор.[xв]

За нас је овом приликом најбитнија вредност овог документа управо оно што се доноси на самом његовом крају а то је да су Титови партизани приликом повлачења побили свих својих 40 тешких рањеника, тј. оне који нису могли да се крећу па их је стога требало носити. И то није први пут већ честа појава у редовима Брозових бојовника како то тврди извор. О томе дакле сведоче мештани информатори који су и основа писања овог полицијског извештаја. Дакле, ништа од добро нам „познате“ партизанске неизмерне хуманости за рањене другове због којих се руше на Неретви ћуприје али очигледно само у режимским „партизанским“ филмовима.

У контексту нашег конкретног прилога ревизији званичне титографске повести „наших народа и народности“ у ДСР указали бисмо на проблем расветљавања питања односа Брозових партизана и Павелићевих усташа. Наиме, након распада и растурања Брозове Југославије испливавава на површину архивска грађа која потврђује (до сада само „четничку пропаганду из иноземства“) о отвореној и систематско-стратешкој сарадњи хрватских усташа и Брозових партизана. У овом конкретном случају који бисмо укратко елаборирали ради се о документованој сарадњи усташа и партизана на простору горе већ споменуте области око Гацка – Гацке долине.

Ова долина као и читава Гацка област је добила назив по реци Гацкој а простирала се од Медака преко Госпића и Горског Котара па све до Српских Моравица на северу недалеко од границе са Словенијом, тј. Крањском. На овом простору су се налазиле италијанске, усташке, партизанско-комунистичке и четничке („Динарска четничка дивизија“ под командом бившег попа а ратног војводе Момчила Ђујића) војне формације. Партизани са совјетским војним ознакама су током читавог ратног периода покушавали војним ударима герилског типа да преотму ову зону од четника Динарске дивизије али им то није полазило за руком и због тога што се локално српско (већинско) становништво углавном опредељавало за четнике (ЈВуО) а не за партизане а један од круцијалних разлога за овакво престројавање је била и видљива сарадња партизана са Павелићевим усташама, као и чињеница да су партизански одреди комунистичког тзв. „Главног штаба Хрватске“ својим понашањем на терену учествовали у геноцидној политици усташког Загреба према локалним Србима. Управо на овим просторима је и дошло за време ДСР до отворене и недвосмислене сарадње усташа и партизана а један од класичних примера је случај са сарадњом на терену између два рођена брата Хрвата – Иве Рукавине, команданта „Главног штаба Хрватске“ и Јуце Рукавине, команданта најзлогласније усташке бојне формације – „Црне легије“.[xви]

О каквој конкретној војној сарадњи на терену се у овом случају радило говори повесни извор из прве руке казујући да су комунистичке формације повучене на „народни збор“ у село Кунић и то у тренутку када 1.500 усташких бојовника продире преко Кордуна и Лике. Дакле, у тренутку када један рођени брат Хрват продире са својим бојовницима да затре све што је српско колико се то може у датом моменту, у том истом тренутку други брат Хрват уместо да брани народ од покоља своје војне формације повлачи са правца продора формација другог брата и то на народну конференцију. Дакле, они који би требало да бране народ од покоља уместо да то и раде иду на сеоска политичка посела.

Ево шта конкретно пише о овом догађају Мане Пешут:

И док су, партизански хероји, играли коло и веселили се, дотле су усташе несметано вршиле свој крвави пир. Колики је био плен, лов на Србе, видело се најбоље по врсти убијања. Плен је био толики, да усташе нису имале времена по њиховом урођеном принципу, жртве најпре садистички мучити а потом убијати, већ су само пресецали вратове. Највећи злочин почињен је у Тржићу и Примишљу а потом у Вељуну и Перјасици. Многе жртве, које нису одмах умрле, превезене су воловском упрегом на четничку територију у Плашки, где им је указана прва помоћ. За цело време покоља није испаљена ни једна партизанска пушка на усташе.

Ово сведочење умногоме потсећа на случај „крвавог Крагујевачког октобра“ из 1941. г. када су партизанске јединице буквално шенлучиле у оближњем селу Дивостину за време стрељања цивилног становништва од стране Немаца уз комунистичко образложење сељацима из Дивостина да онај ко није са њима јесте против њих.

Међутим, овде није и крај приче о два брата Хрвата из обитељи Рукавина. Наиме, постоји и сведочење капетана Илије Поповића, који је био официр америчке обавештајне службе познате као ОСС (каснија ЦИА) а који је био послат као обавештајна веза у партизанске јединице за време Конференције у Техерану новембра 1943. г.[xвии] Овај амерички официр је својим рођеним очима видео усташког заповедника Јуцу Рукавину у статусу госта на гозби у једном штабу партизанских бојовника и то баш у време заседања „велике тројице“ у Техерану на којем се између осталог решавала и судбина послератне Југославије. Том приликом је политички комесар дотичног партизанског одреда позвао и капетана Илију Поповића на вечеру и са тог гозбеног догађаја остало је следеће сведочење овог америчког обавештајног официра:

Дошао сам у једну кућу и за столом видео како седе двојица усташа (поручници) и мајор Рукавина (исто усташа). Тај мајор Рукавина имао је на себи немачко одело и гвоздени крст. Ја сам онда комесару рекао: ‘Нисам дошао у Југославију да седим и једем са крвопијама које су убијале српски народ. Ја сам дошао да се против њих борим’. Четири пута сам улазио у Југославију и никада нисам видео да су се партизани борили против Немаца. Из Југославије сам изнео много рањеника у Италију и сваки ми је казао да његове ране нису од непријатеља него: ‘Моје су ране од мојега брата’.[xвиии]

На директну сарадњу партизана и усташа на простору НДХ указује и израђена мапа усташких злочина над српским становништвом од стране Богдана Л. Болте (такође учесника у догађајима) који у својој књизи Грачачка четничка бригада фактографски закључује:

Ми знамо, да тамо где су биле четничке јединице у јужној Лици, или ма где, усташе нису могли убити ни једног Србина путем масовног покоља. А тамо, где су били партизани, и то са својим јаким снагама, као што су их имали у средњој Лици и Крбави, у срезу удбинском и кореничком, усташе су у тамошњим српским селима несметано вршили покоље током рата, као што су и 1941. г. Доказано је да је партијска партизанска команда Хрватске у лето и јесен 1942. г. намерно склањала партизанске јединице из српских села у томе делу Лике, да отвори пут усташама, да у њима изврше покољ.[xиx]

На исти закључак о партизанско-усташкој политичкој и војнотактичкој сарадњи на просторима читаве НДХ нас наводи и још једна мапа под насловом „Покољи Срба у Југославији (април 1941.–август 1942. г.)“ а која је штампана у књизи: Кнежевић, Слобода или смрт, стр. 44.

Нова немачка документа из немачких архива о сарадњи партизана и усташа у борби против Дангићевих четника[xx] објављена су 2005. г. у београдском стручном часопису Војноисторијском гласнику и то у приказу књиге немачког историчара Клауса Шмидера Партизански рат у Југославији 1941−1944. У приказу се на једном месту, поред осталог, дословце каже да је на слом четничких јединица Јездимира Дангића у Босни и Херцеговини „утицала тактичка сарадња између усташа и партизана почетком априла 1942, која је трајала око две недеље. У том периоду су усташе два пута испоручиле муницију партизанима“.[xxи]

Указали бисмо и на један документ из југословенских архива који такође недвосмислено указује на директну фузију партизана и усташа. Ради се, наиме, о наређењу Брозовог Врховног штаба „Народноослободилачке војске и Партизанских одреда Југославије“ (НОВ и ПОЈ)[xxии] као строго поверљива депеша заведена под бројем 785 од дана 25. јула 1943. г. Део наређења који је за нас у овом тренутку најбитнији гласи:

Да што пре ухватите везу са усташима другом Дрекалом, који је упућен из главног штаба Усташког у Загребу. Он обилази она места у којима се налазе усташке јединице и пропагира односно наређује фузију усташа и партизана…а у вези добивених инструкција из Загреба. До сада је обишао све усташке јединице које се налазе у Приморју, а као најзадње обишао је Имотски. После састанка у Имотском отишао је јавно у Западни део Имотског среза по селима: Студеници, Аржано, Ловрено и Чиста, да би са њима утврдио детаље. Са њим сарађује Боглић усташки стожерник из Омиша, као и већина фратара Фрањеваца, који за његов рачун воде најжешћу пропаганду у том правцу. Ови подаци примљени су од друга пуковника А. Јовановића, као потпуно тачни достављају вам се ради оријентације. У вези овога ступите одмах у везу са другом Дрекалом и уколико то нијесте учинили у вези раније издатих инструкција отпочећете на тој бази организацију „У-2“ територије.[xxиии]

Споразуми о сарадњи

Из свега горе наведеног сматрамо да је јасно да је координација војних акција, политичка и тактичка сарадња Брозових партизана и Павелићевих усташа у току ДСР на простору НДХ била пре свега унапред планирана и систематски спроведена у дело. У војном и тактичком смислу ова сарадња се заснивала на споразуму каплара/маршала Јосипа Броза Тита и поглавника Анте Павелића крајем децембра 1941. г. када је на састанку генералног секретара КПЈ Јосипа Броза Тита са представницима хрватских усташа у Рогатици (Босна) добијена сагласност усташког поглавника Анте Павелића за испоручивање оружја и муниције Брозовим партизанима као и за дозволу несметаног боравка на територији и проласка кроз територију НДХ. На основу овог споразума партизанско врховно војно и политичко руководство је неометано боравило на територији НДХ од 25. јануара па све до 25 маја 1942. г. у Фочи иако су у њиховом окружењу били усташки и италијански гарнизони и то на домет топова, минобацача па чак и митраљеза. Ово неометано биваковање партизанске војне и политичке врхушке од скоро пола године на територији НДХ је резултат потписивања партизанско-усташког споразума о колаборацији средином јануара 1942. г., у сваком случају након 12. јануара када је Брозов специјални повереник Едвард Кардељ, као члан ЦК КПЈ, из Чевљановића (код Рогатице) отпутовао у Загреб да овај споразум и потпише након чега се упутио за Љубљану. Код Тита је већ 16. фебруара 1942. г. у Фочу дошао усташки курир из Сарајева са личним Павелићевим писмом за формирање и наоружавање комунистичке „Друге пролетерске бригаде“. Муниција и оружје су од стране усташа за ову бригаду ускоро и предати на територији Матаруга, у близини Чајнича. Овом приликом су примопредају усташке муниције и оружја обавили са партизанске стране Сава Ковачевић (касније на Сутјесци убијен с леђа од партизанске пушке) и Сава Брковић, виши политички комесар, док је са усташке стране у овој примопредаји учествовао један мајор из „Црне легије“ Јуре Францетића. Овако добро наоружана тек новоформирана партизанска „Друга пролетерска бригада“ је одмах упућена на оближње ратиште ка Сребреници и Власеници у источној Босни где се у садејству са тамошњим усташким формацијама борила против јединица ЈВуО под командом мајора Дангића и Тодоровића.

Тито је крајем марта 1942. г. послао своја два званична преговарачка представника, Иво Лолу Рибара и Петра Велебита, на преговоре о склапању споразума са властима НДХ о уступању одређене територије у оквиру НДХ партизанима у случају да ови буду протерани из Црне Горе због народног револта а која је била под италијанским протекторатом. Рибар и Велебит су заједно са усташким пуковником Бећиром Куленовићем кренули из Загреба. Док се Бећировић успут задржао у Сарајеву до дана када је састанак са Титом требао да буде уговорен, Рибар и Велебит су наставили пут са додељеном усташком пратњом стигавши у Фочу преко Горажда право код Броза 1. априла 1942. г. Тада је уговорен тачан датум састанка Тита са званичним представницима НДХ у Рогатици – 5. април 1942. г. На овом састанку са партизанске стране су присуствовали сам Тито, Петар Велебит и члан енглеске војне мисије при Брозовом штабу – мајор Атертон.[xxив] Као преговарачи НДХ се овом приликом појављују Сулејман Филиповић и Бећир Куленовић заједно са другим сарајевским муслиманима. Тада је у Рогатици углављен усташко-партизански споразум о конкретним условима под којима Брозови партизани могу прећи преко НДХ територије до њима додељене области коју су касније комунисти прогласили за „ослобођену“ – „Бихаћка Република“ (након „Ужичке“ ово је друга совјетска република коју су основали Титови комунисти и партизани).

Почетком јуна месеца 1942. г. услед беса народа Црне Горе према политици „левих скретања“ партизана и црвеног терора комуниста („Титова пасја гробља“) Броз је у Плужинама на крају био принуђен да донесе одлуку о реализацији споразума са усташама у Рогатици тако да су се остаци Прве и Друге комунистичке пролетерске бригаде заједно са Трећом санџачком и две црногорске пролетерске бригаде покренули почетком јуна 1942. г. напуштајући територију Дурмитора извлачећи се преко Волујака. Брозове бојовнике су на путу од Калиновика до Трнова усташе из Сарајева сачекале са пуним камионима хране и муниције који су предати партизанима уз званично објављивање да су ту храну и муницију партизани заробили од усташа које су наводно пресрели и напали на друму из заседе. Ова фарса са наводним заробљавањем велике количине усташког оружја и муниције од стране партизана ће се понављати све до краја рата када су „падали“ и читави одлично снабдевени и опремљени усташки гарнизони који су фактички добровољно и споразумно предавани комунистима. Овде је неопходно напоменути и то да је немачка команда на територији НДХ, тј. Глез фон Хорстенау, прихватила ову директну и индиректну сарадњу и споразуме о сарадњи Павелићевих усташа и Брозових партизана у циљу одржавања равнотеже, контроле зараћених снага и што је најбитније, међусобном уништењу Титових партизана и Михаиловићевих четника.[xxв] Ову сарадњу Берлин, а поготово Хитлер, није никада одобрио.

Партизанима уступљена територија у оквиру НДХ је обухватала област између градова Карловца, Ливна, Петриње, а центар јој је био у граду Бихаћу. Дакле, Загреб је Брозу уступио „слободну територију“ од око 15 срезова Босанске крајине, Лике, Кордуна и Баније што није спречило усташе да наставе са својом геноцидном политиком према српским цивилима на тој истој уступљеној територији из разлога да партизани те цивиле нису ни бранили.[xxви] У новембру месецу је читава два дана на овој територији (26. и 27. новембра 1942. г.) у Бихаћу заседао Брозов АВНОЈ потпуно неометано од стране усташа (исто као и годину дана касније у Јајцу 29. и 30. новембра 1943. г.). Брозови партизани су на овој уступљеној територији били сукцесивно помагани од стране усташке власти у Загребу у ратној опреми, оружју, муницији и храни тако да су потпуно неометано могли да реорганизују своју армаду и претворе је у моћну армију. Тако је Броз од побеглих и разбежаних Срба пред усташком солдатеском на овој територији могао да попуни и новоформира „Прву и Другу пролетерску дивизију“, „Трећу црногорску ударну дивизију“, две крајишке дивизије, једни личку дивизију, једну банијску дивизију и једну далматинску дивизију од којих ће касније бити формирана ударна Брозова песница за освајање Београда и Србије у јесен 1944. г. Све у свему око 25.000 бораца заједно са оформљеном читавом (Бихаћком) републиком, омладином, АФЖ-еом, АВНОЈ-ем, итд.[xxвии]

И управо за време боравка на овој уступљеној територији у НДХ од стране Загреба средином и у другој половини 1942. г. сам Политбиро ЦК КПЈ нам открива сву суштину комунистичко-партизанског начина освајања власти револуционарним путем. Ради се конкретно о делу излагања Моше Пијаде на Првом заседању АВНОЈ-а новембра месеца 1942. г. у Бихаћу. Ево конкретно како је овај високи члан КПЈ и њеног Политбироа кратко и јасно објаснио који је то најбољи пут стварања комунистичке армаде под руководством Јосипа Броза Тита:

Потребно је зато створити толико много бескућника, да ови бескућници буду већина у држави.

Стога ми морамо да палимо. Припуцаћемо па ћемо се повући. Немци нас неће наћи, али ће из освете да пале села. Онда ће нам сељаци, који тамо остану без крова, сами доћи и ми ћемо имати народ уза се па ћемо на тај начин постати господари ситуације. Они који немају ни куће ни земље ни стоке, брзо ће се и сами прикључити нама, јер ћемо им обећати велику пљачку.

Теже ће бити са онима који имају неки посед. Њих ћемо повезати узасе предавањима, позоришним представама и другом пропагандом… Тако ћемо постепено проћи кроз све покрајине. Сељак који поседује кућу, земљу и стоку, радник који прима плату и има хлеба, за нас ништа не вреди. Ми од њих морамо начинити бескућнике, пролетере… Само несрећници постају комунисти, зато ми морамо несрећу створити, масе у очајање бацити, ми смо смртни непријатељи сваког благостања, реда и мира…[xxвиии]

Корени и разлози сарадње усташа и комуниста/партизана

Корени и разлози ратне сарадње усташа и комуниста/партизана сежу у време предратне Краљевине Југославије и то, на основу документоване грађе, бар од 1932. г. Разлози за ову сарадњу су били идеолошко-политичке природе а њихова основа је био заједнички циљ и једних и других да сруше Краљевину и на њеним рушевинама формирају нове државно-политичке творевине. Да би се остварили овако зацртани циљеви КПЈ је логично подржавала све антијугословенске покрете али је такође и настојала да успостави присну сарадњу са њима. Обзиром да су Хрвати били најбројнији Југословени после Срба као и да је њихова финансијско-индустријска буржоазија била најјача у Краљевини логично је било да ће КПЈ подржати сваколики вид хрватског сепаратизма и антијугословенства зарад разбијања Краљевине СХС/Југославије што је КПЈ и званично уврстила у свој партијски програм као дугорочни политички циљ. Стога нимало не зачуђује чињеница да у међуратном периоду чак и у својим јавним партијским гласилима КПЈ отворено подржава (велико) Хрватску револуционарну организацију (ХРО), тј. усташки покрет, формирану 1929. г. Тако је у званичном „Органу Централног Комитета Комунистичке Партије Југославије  (Секције Комунистичке Интернационале)“, како тачно стоји у заглављу „органа“ − Пролетеру у броју 28.-ом из децембра 1932. г. (дакле мање од две године пре убиства краља Александра од исте те ХРО) објављен чланак о подршци КПЈ усташком покрету. Први и главни пасус тог чланка гласи дословце овако:

Комунистичка Партија поздравља усташки покрет личких и далматинских сељака и ставља се потпуно на њихову страну. Дужност је свих комунистичких организација и сваког комунисте да тај покрет потпомогну, организују и предводе. У исто вријеме Комунистичка Партија указује на досадашње недостатке и погрешке у том покрету, које се разјашњавају тим да у покрету досада знатан утицај играју хрватски фашистички елементи. (Павелић-Перчец), којима није у интересу да против великосрпске војно-фашистичке диктатуре развијају један Србски масовни покрет, јер се боје да би се такав покрет окренуо не само против диктатуре него и против њих и њихових талијанских господара. Због тога се они ограничавају на акције малих одреда и метода индивидуалног терора.

Овакво комунистичко становиште о комунистичко-усташкој подршци је било директно инспирисано ставовима стаљинистичке Коминтерне (под директним и хегемонистичким руководством Грузина Јосифа Висарионовича Џугашвилија Стаљина) о решавању „националних“ питања широм Европе што је значило у пракси да сваки истински или исфабриковани народ, тј. нација, има право на самоопредељење до коначног територијалног отцепљења. Стога је под њеним утицајем КПЈ заузела став да је Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца (СХС) била „версајска творевина“ без обзира на чињеницу да је хрватски Загреб прогласио уједињење са “Краљевином Србијом и Црном Гором“ још за време самога рата, тј. 23. новембра 1918. г.[xxиx], односно још пре почетка заседања међународне послератне конференције у Паризу и његовим унаоколо дворцима.  Суштина оваквог става КПЈ се огледала у чињеници да је Политбиро ЦК КПЈ усвојио званични став Коминтерне донет на Петом конгресу Коминтерне у Москви 1924. г., након сугестије саме КПЈ, да се Југославија као „великосрпска и версајска творевина“ има разбити што практично значи да је сваки антисрпски и антијугословенски савез легитиман и добродошао. Овом приликом је у Москви усвојена и издата посебна резолуција о националном питању у Југославији а чија је окосница била захтев за издвајањем Хрватске, Словеније и Македоније из састава Краљевине СХС након чега би се све три претвориле у независне националне државе. Истом том приликом је Хрватска републиканска сељачка странка (ХРСС) од самог Стаљина означена као напредно-револуционарна партија са којом  југословенски комунисти треба да сарађују. Овде је неопходно нагласити да овом коминтерновском резолуцијом из 1924. г. није предвиђен излазак Босне и Херцеговине и Црне Горе из састава Југославије нити су одређене границе „Словеније“, „Хрватске“ и „Македоније“ па је стога практично остављено домаћим југословенским комунистима да сами реше питање државно-републичких граница на југословенском тлу што је коначно и урађено 1945. г.−1946. г. без икакве јавне расправе и уопште далеко од јавности заједно са званичним прокламовањем и три нове нације: „Црногораца“, „Македонаца“ и „Муслимана“. КПЈ је те 1924. г. прихватила и коминтерновску политику о правима народа на самоопредељење до коначног територијално-физичког отцепљења од постојећих и међународно признатих држава што је у југословенском случају спроведено у праксу од 1991. г. до 2008. г. Дакле, под директним утицајем Коминтерне југословенски комунисти су усвојили званични став да је Краљевина СХС/Југославија вештачка версајска творевина што је само оправдавало већ усвојене политичке смернице КПЈ о разбијању Југославије.

Коначно уобличавање става о разбијању Краљевине СХС/Југославије је завршено на Четвртом конграсу КПЈ у Дрездену новембра 1928. г. (одржаном у згради партијске школе Комунистичке партије Немачке „Роза Луксембург“) када је разбијање Краљевине СХС уврштено у званични партијски програм а југословенски пролетаријат позван да се у будућем империјалистичком рату западних сила против СССР-а бори за пораз Краљевине СХС и победу совјетске власти у Москви. Овом приликом је усвојен и револуционарни задатак југословенских комуниста да предводе сељачке и остале угњетене националне масе у предстојећем грађанском рату за уништење „садање империјалистичке државе СХС за пуну националну независност угњетених нација, за свргавање буржоазије, за радничко-сељачку власт и за успоставу Балканске федерације радничко-сељачких република“.[xxx] Овде треба обратити и нарочиту пажњу на чињеницу да текст „Дрезденске резолуције“ у лингвистичком смислу одише речником стандардизованог хрватског књижевног језика што доста говори и о самом карактеру руководства КПЈ које је и срочило резолуцију. Југословенски комунисти су у својој антијугословенској и антисрпској политици ишли чак дотле да је Милан Горкић (тј. Јосип Чижински – од друге половине 1932. г. привремени генерални секретар КПЈ постављен директно од стране Коминтерне) изјављивао априла 1929. г. да у случају устанка у Хрватској КПЈ мора да прави „привремени стратешки споразум са страним империјализмом“ на шта се мислило на Мусолинијеву Италију и Хортијеву Мађарску којима би се чак уступиле и неке области Краљевине Југославије зарад уништења главне политичке опасности, тј. режима „великосрпске хегемоније“.[xxxи] Југословенски комунисти су били у току ДСР доследни овим Горкићевим смерницама па су тако здушно сарађивали како са немачким окупатором тако и са Павелићевим усташама.[xxxии]

„Дрезденска резолуција“ КПЈ је уследила као директан одговор на закључке донете на Шестом конгресу Коминтерне 1928. г. у Москви да се приближава општа криза светског капитализма и рат западних империјалиста против СССР-а. Стога је Москва и издала директиву свим својим експозитурама у иностранству да се комунисти припремају за учешће у непосредним класним сукобима како би преко социјалистичке револуције сломили грађански поредак у својим земљама и заменили га социјалистичким. Стога је и ЦК КПЈ већ те 1928. г. након конгреса у Дрездену издао директиву за оружани устанак у Краљевини Југославији.

До прве конкретне политичке сарадње између хрватских усташа и југословенских комуниста је дошло већ 1932. г. када су комунисти позвали све југословенске народе на отворени устанак против Краљевине Југославије у циљу помоћи хрватским националним револуционарима (усташама) у борби против краљевске диктатуре. Овај устанак је избио већ септембра 1932. г. када је уз помоћ Мусолинијеве Италије једна усташка група напала жандармеријску постају у подвелебитском селу Брушанима са намером да поведу масовни устанак против Краљевине Југославије а за оснивање независне хрватске државе на основама тзв. „хрватског повијесног и државног права“. Тако су се у овом случају политички ујединили Мусолинијева Италија, Павелићеве усташе и југословенски комунисти.

Један од најмистериознијих докумената и детаља из повести сарадње Павелићевих усташа и предратне КПЈ јесте конкретан и свеобухватан „Споразум између комунистичке странке и усташког ослободилачког хрватског покрета“ из јуна (липња) 1935. г. потписан од стране Моше Пијаде за комунисте и др. Милета Будака за усташе у затвору за политичке затворенике у Сремској Митровици. Циљ овог споразума је био веома јасан и недвосмислен: потпуно рушење државе Југославије и уништавање свега што је српско и православно.[xxxиии] Текст овог споразума је обзнањен тако што га је у ДСР влада генерала Милана Недића неколико пута прештампавала и обавештавала српску јавност ко су и шта су Брозови комунисти и партизани, тј. за кога и зашта се боре. Са историографско-знанствено-методолошке тачке гледишта проблематичност аутентичности овог круцијалног документа за тематику овог чланка се огледа у чињеници да је овај споразум сачуван само у препису, тј. не и у оригиналу. Стога је и главни и једини аргумент титографске историо(графије) да се у увом случају ради о чистој ратној пропаганди владе генерала Милана Недића, тј. о „недићевском фалсификату“. Међутим, коришћењем основних принципа аналошке методе долазимо до закључка да је овакав споразум (писани, потписани или усмени) између комуниста и усташа засигурно постојао обзиром да су се тачке из овог предратног споразума о сарадњи и уништавању Српства и православља реализовале у току као и након ДСР. Да се само потсетимо да 1. КПЈ није издала буквално никакав проглас поводом проглашења НДХ у Загребу 10. травња 1941. г., а југословенски комунисти су били познати по својој склоности за издавање партијских прогласа поводом свега и свачега, 2. да Брозови партизани нису у току читавог рата чак ни помишљали да ослободе „девети круг пакла“ – Јасеновац и 3. да су након рата од овог стратишта (највећа и најмасовнија некропола у Југоисточној Европи) направили парк са спомеником (тзв. „распукла ружа“) који се састоји од четири латинична слова „У“ која гледају на све четири стране света а које су Павелићеве усташе носиле на својим капама…

О директној спрези хрватских усташа и Брозове КПЈ и НОВЈ из ратног периода у циљу решавања српског питања у НДХ индиректно говори и случај од 31. јула 1966. г. управо на отварању Маузолеја и спомен обележја жртвама јасеновачког логора (фабрике) смрти. Тада је, наиме, као једна од званица и уједно представник власти СР Хрватске на овој церемонији био присутан и председник Сабора СР Хрватске – Стево Крајачић, иначе један од Брозових најповерљивијих сарадника. Када се церемонија отварања завршила, а мислећи да су микрофони искључени, Крајачић се окренуо српским борцима рекавши им дословце: “Овдје смо вас премало побили”. Међутим, микрофони нису били искључени тако да је након насталог скандала Крајачић био присиљен да поднесе оставку.[xxxив] На крају, „највећи син наших народа и народности“ Јосип Броз Тито за време од читавих 35 година своје владавине у Југославији није нашао за сходно да ни једанпут посети нити Јасеновац нити било које друго масовно стратиште Срба у НДХ. Вероватно зато јер то није било предвиђено писаним и усменим споразумима између усташа, КПЈ и Брозових партизана како пре тако и за време рата.

Уместо закључка: Ревизија титографије

Уместо закључка, предлажемо релевантним државним и научним органима и институцијама са простора бивше Југославије да предузму следеће конкретно-оперативне радње у циљу стварања објективне слике ко је био ко, ко се борио против кога и ко се зашта борио на просторима читаве Југославије у Другом светском рату:

да се формира компетентна морално-знанствена „Комисија за утврђивање пуне истине о учешћу југословенских народа и народности и војно-политичких формација у Другом светском рату“ а која би имала следећа два стручна задатка:

да проверава аутентичност и валидност већ објављених докуметата чија садржина одудара од до сада званичних титоистичких уџбеника и лектире о Другом светском рату у Југославији укључујући и проверу аутентичности, оригиналности и валидности до сада објављиваних званичних „партизанских“ докумената о „народноослободилачкој борби“ у по разноразним Зборницима НОБ-е), и
да открива нова и објављује до сада необјављена аутентична документа из домаћих и иностраних архива а нарочито она која одударају од повеснице Другог светског рата у Југославији зацртане у оквирима морално-политичке линије Сабраних дела Јосипа Броза Тита (и осталих другова и другарица).

да се након реализације прве и друге тачке, уколико је то потребно, приступи реписању, тј. ревизији, досадашње титоистичке историо(графије) − титографије.

Коришћена библиографија

Извори:

АЈ − Архив Југославије, Београд, строго поверљиви извештај београдске специјалне полиције о „Титу“ од 13. децембра 1943. г., сигнатура 838, ЛФ ЈБТ ИИИ-11/15.

АВИ – Архив Војноисторијског института, Београд, Архива непријатељских јединица, бр. рег. 3/2, К-116/1638 (споразум Пијаде-Будак).

АВИ − Архив Војноисторијског института, Београд, Штаб врховне команде, Четничка архива, К-12, 30/12 (писмо Иси од 29. марта 1943. г.).

АВИ − Архив Војноисторијског института, Београд, Штаб врховне команде, Четничка архива, К-12, 30/12 (копија Титове својеручне депеше).

АВИ − Архив Војноисторијског института, Београд, Штаб врховне команде, Четничка архива, К-12, 30/12 (излагање Моше Пијаде на Другом заседању АВНОЈ-а).

Издајник и ратни злочинац Дража Михаиловић пред судом, Савез удружења новинара ФНРЈ, Београд, 1946.

КАW − Ратни архив у Бечу (Криегсарцхив Wиен), Оставштина Глеза фон Хорстенау (Б/67) укључујући и његове забелешке у форми дневника из Загреба од априла 1941. г. до септембра 1944. г. (КАW, Б/67-дневник).

Пролетер, „Орган Централног Комитета Комунистичке Партије Југославије  (Секције Комунистичке Интернационале)“, год. ВИИИ, бр. 28, децембар 1932. г., чланак „Комунистичка партија Југославије поздравља усташки покрет“, Архив Народне библиотеке Србије, Одељење обавезног примерка.

„Процламатион бy тхе Натионал Цоунцил оф тхе унифицатион оф тхе Стате оф Словенес, Цроатс анд Сербс wитх тхе Кингдом оф Сербиа анд Монтенегро”, Загреб, Новембер 23рд, 1918 у Снежана Трифуновска (ед.), Yугославиа Тхроугх Доцументс. Фром итс цреатион то итс диссолутион, Мартинус Нијхофф Публисхерс, Дордрецхт/Бостон/Лондон, 1994, стр.  151−153.

Кнежевић Л. Р, Кнежевић Ж., Слобода или смрт, приватно издање аутора, Сијетл, САД, 1981.

Минић П. М., Расуте кости (1941−1945), Детроит, САД, 1965.

Михаиловић М. Д., Рат и мир ђенерала (изабрани ратни списи), И−ИИ, Српска реч: Београд, 1998.

Николић К., Владе Краљевине Југославије у Другом светском рату 1941−1945, Институт за савремену историју, Београд, 2008 (документа).

Пешут М., Револуција у Лици 1941−1945, ауторово приватно издање, Билефелд, Немачка, 1966.

Равногорска омладина у рату 1941–1945. Сећања и казивања, група аутора, књига друга, Удружење припадника Југословенске Војске у Отаџбини, Београд, 2008.

Симић П., Деспот З., Тито, строго поверљиво. Архивски документи, Службени гласник, Београд, 2010.

Тагесбуцх Нр. Иа&545, 44 Ј. Г. Кдос. – Тгб. Нр. Иа&547&44 Ј-Г-Кдос. СС Фрw. Геб. Дивисион “Принз Еуген”  ф. 1ц Нр. 513/44 Јахр Г. К. Дос.

Зборници докумената и података о народноослободилачком рату југословенских народа, И−XИВ, Војноисторијски институт, Београд.

Зечевић М., Документа са суђења Равногорском покрету 10. јуни 15 јули 1946, СУБНОР Југославије, Београд, 2001.

Чланци:

Глигоријевић М., Србија на западу, Политика, Београд, 1991.

Сведочење америчког капетана Илије Поповића, Погледи, Крагујевац, бр. 74, 11. јануар 1991. г.

Књиге:

Адамовић В., Три диктатора: Стаљин, Хитлер, Тито. Психополитичка паралела, Информатика,             Београд, 2008.

Алмули Ј., Јевреји и Срби у Јасеновцу, Службени гласник, Београд, 2009.

Болта Л. Б., Грачачка четничка бригада 1941−1945: прилог историји народног равногорског покрета, Сиднеј, Аустралија, 1987.

Екмечић М., Дуго кретање између клања и орања. Историја Срба у новом веку (1492−1992), Треће, допуњено издање, Евро Гиунти, Београд, 2010.

Грујић П., Боромејски чвор. Ко је био патриота у Србији 1941−1945?, АТЦ Авангарда, Београд, 2006.

Казимировић В., Немачки генерал у Загребу, Призма/Центар филм, Крагујевац-Београд, 1996.

Петрановић Б., Историја Југославије 1918−1988, И, НОЛИТ, Београд, 1988.

Петрановић Б., Зечевић М., Агонија две Југославије, Београд, 1991.

Поповић Б. Н., Југословенско-совјетски односи у другом светском рату (1941−1945), Институт за савремену историју, Београд, 1988.

Шмидер К., Партизански рат у Југославији 1941−1945, 2005.

Николић К., Историја Равногорског покрета, ИИИ, Српска реч, Београд, 1999.

Ривели А. М., Надбискуп геноцида. Монсињор Степинац, Ватикан и усташка диктатура у Хрватској, 1941−1945, Јасен, Никшић, 1999.

Самарџић М., Сарадња партизана са Немцима, усташама и Албанцима, Погледи, Крагујевац, 2006.

Самарџић М., Фалсификати комунистичке историје, УНА ПРЕСС, Београд, 2010.

Напомене:

[и] Филм „Битка на Неретви“ је био најскупљи играни филм икада снимљен у социјалистичкој Југославији. Титоистичком режиму је било изузетно важно да главне улоге играју познати холивудски глумци како би режим добио на већем кредибилитету како у Југославији тако и у иностранству. Тако у филму „Битка на Неретви“ поред југословенске глумачке екипе играју и Орсон Wеллес, Францо Неро, Yул Брyннер поред Хардз Кругера и Сергеја Бондарчука. У филму „Битка на Сутјесци“ будућег доживотног председника СФРЈ игра нико други него Рицхард Буртон који је за ову улогу добио хонорар од једног милиона америчких долара. Бартон је, иначе, по повратку у САД након снимања филма изјавио да му је било врло тешко да глуми улогу једног правог (политичког) глумца. Фалсификовање праве повести ДСР у овим филмовима се можда најочигледније види у филму „Двобој за Јужну пругу“ Здравка Велимировића у коме су диверзантске акције рушења пруга четника ђенерала Драже Михаиловића (ЈВуО) једноставно приписане Титовим партизанима. Ратни („партизански“) филмови су у СФРЈ били ударни жанр седме уметности. Према неким проценама, у ове ратне филмове Титове особне кинематографије је држава уложила више новца него на све остале филмове заједно а разлог је једноставан: „партизански“ филмови су били најефикаснији општи и јавни часови историје народа и народности Југославије у ДСР. Приказивани су у школама а ђаци су колективно одвођени у биоскопе. Садржај филмова се наравно адекватно поклапао са садржајима из обавезних школских уџбеника тако да су добрим делом имали и функцију наставних вежбанки. Ипак, ни један једини од таквих „партизанских“ филмова није снимљен према стварном историјском догађају тако да сви они остају у домену политичке пропаганде једног тоталитарног једнопартијског система и режима и његове титографије (опширније видети у: Самарџић, Фалсификати комунистичке историје, стр. 79−121). Снимање оваквих филмова је директно помагала ЈНА како то и стоји у шпици филма „Ужичка република“.

[ии] Видети нпр.: Ратни архив у Бечу (Криегсарцхив Wиен = КАW), Оставштина Глеза фон Хорстенау (Б/67) укључујући и његове забелешке у форми дневника из Загреба од априла 1941. г. до септембра 1944. г. (КАW, Б/67-дневник); Казимировић,  Немачки генерал у Загребу.

[иии] На пример, постоје документа са фалсификованим потписима команданта Краљеве горске гарде Николе Калабића (тј. читава писма) као нпр. једно датирано 19.−20. децембра 1945. г. као и ретуширане фотографије четничких команданата а омиљени „објект“ је био опет Никола Калабић коме је приписана и лажна издаја врховног команданта ЈВуО. Ипак, мора се истаћи да је од стране Титоиста убедљиво најподмуклији подметнути фалсификат наводно писмо (и то у две верзије латиницом) које је тобоже Дража Михаиловић упутио „д-ру АЛОЈЗИЈУ СТЕПИНЦУ, надбискупу загребачком и метрополити хрватском“ 15. априла 1945. г. а у коме се тражи присна сарадња са „хрватским народом“ (тј. са усташким и домобранским бојовницима) уз Степинчев благослов ради сузбијања комунистичке победничке плиме. Ако ништа друго, да заобиђемо расправу о оригиналности и аутентичности овог писма са техничке тачке гледишта, било би апсолутно нелогично да пред сам крај рата Михаиловић тражи присну сарадњу са усташама и домобранима против којих се до тада борио а које напуштају и Загреб и остатак Југославије за неколико дана или седмица притом одлично знајући да су и Павелићеве усташе и Брозови партизани две исте хрватске војске. Ипак, у овом случају зачуђује крајња аљкавост титоистичких фалсификатора обзиром да су издали једно те исто писмо у две различите варијанте заборављајући притом да ону прву униште или бар склоне на сигурно. Наиме, у стенографским белешкама са „процеса столећа“, тј. Дражи Михаиловићу 1946. г. у Топчидеру у Београду, факсимил Дражиног писма Степинцу је објављен на једној јединој страници (97-ој) али 39 година касније то исто писмо се у зборнику четничких докумената у четрнаестој књизи у четвртом тому објављује на две странице и притом се разликују места како адресе тако  и самог датума поред последњег пасуса који се у овој другој варијанти налази на следећој, тј. другој, страници. У првој варијанти Дражиног наводног писма Степинцу натпис „Врховна команда, 15. априла 1945., армијски генерал“ са Михаиловићевим потписом се налази испод текста писма док се у другој варијанти писма натпис „Врховна команда, 15. априла 1946.“ налази у горњем десном углу писма изнад почетка текста самог писма. Оба ова писма, иначе, немају одговарајући меморандум Врховне команде, печат, ни број под којим су заведена за разлику од оригиналних докумената Врховне команде ЈВуО. Сам Дража се потписивао као ђенерал док у овом случају стоји генерал (Михаиловић, Рат и мир ђенерала, стр. 365; Зборник докумената и података, том XИВ, књига 4, стр. 989−990). Видети такође и: Зечевић, Документа са суђења Равногорском покрету; Издајник и ратни злочинац Дража Михаиловић пред судом). У наводном писму Степинцу априла 1945. г. је фалсификован и потпис Драже Михаиловића као и у неким другим фалсификованим писмима (Брашићу, Мати Матићевићу). Оригинални Дражин потпис латиничним графемама се налази нпр. у писму грчком генералу Зервасу које је писано на француском језику. Писмо је датирано 5. фебруара 1944. г. и верификовано је са јасно читљивим печатом „Команде Југословенске војске у отаџбини“ што није случај са нпр. печатом на писму Мати Матићевићу датираном 29. студеног 1944. г. (Самарџић, Фалсификати комунистичке историје, стр. 36). 

[ив] Николић, Историја Равногорског покрета, ИИИ, стр. 314.

[в] АВИ, писмо Иси од 29. марта 1943. г.

[ви] АВИ, копија Титове својеручне депеше.

[вии] На непосредну сарадњу Брозових партизана и Павелићевих усташа на простору тзв. „Бихаћке републике“ указује немачки генерал Фортнер који је био командант немачке 718.-те дивизије. Он је у свом извештају од 26. децембра 1942. г. процењивао да комунисти владају територијом око Бихаћа у дужини око 250 и ширини до 100 километара. На овој територији се према њему налазило око 63.000 партизанских бораца. У свом новом извештају од 6. јануара 1943. г. исти Фортнер извештава своје надлежне да су Брозови партизани у домобранским и усташким војним гарнизонима „без муке могли доћи до плена у храни и оружју“ (Зборник докумената и података, том XИИ, књига 2, стр. 952; Зборник докумената и података, том XИИ, књига 3, стр. 18).

[виии] Коминтерна је 1935. г. усвојила став да се услед надолазеће нацистичке опасности и рата Немачке (као експонента западних буржоазија) против СССР-а не иде на разбијање Југославије како би се могла и сама што дуже одупрети немачкој инвазији пре немачког похода на исток. Након напада Немачке на СССР 22. јуна 1941. г. и у току читавог рата став Москве је био да југословенски комунисти под плаштом „антифашистичке борбе“ преузму власт у читавој земљи након чега би Југославију укључили у совјетски војни, политички и економски блок.

[иx] Кнежевић, Слобода или смрт, стр. 186.

[x] Ибид.

[xи] Пешут, Револуција у Лици, стр. 225.

[xии] Ибид., стр. 227.

[xиии] Глигоријевић, Србија на западу, стр. 132−133.

[xив] Године 2010. је у Београду изашла прва до сада објављена збирка строго поверљивих архивских докумената о личности и делу Јосипа Броза Тита у којој се налази више од 250 докумената: Симић, Деспот, Тито, строго поверљиво. Архивски документи. Резултате психополитичке анализе личности Јосипа Броза Тита видети у: Адамовић, Три диктатора: Стаљин, Хитлер, Тито. Психополититичка паралела. Ово је, иначе, до сада најбоља и најкомплетнија Брозова психобиографија.

[xв] АЈ, строго поверљиви извештај београдске специјалне полиције о „Титу“.

[xви] Пешут, Револуција у Лици, стр. 181−217. Мане Пешут је био командант батаљона „Динарске четничке дивизије“. Након рата је емигрирао у Немачку где је написао споменуту књигу која је историјски извор првог реда обзиром да ју је писао очевидац. Пешут је у Немачкој уређивао часопис „Бели орлови“.

[xвии] Да се потсетимо да су Савезници (САД, Велика Британија и СССР) у оквиру антифашистичке коалиције на овој конференцији која је трајала од 28. новембра до 1. децембра 1943. г. признали партизански покрет Јосипа Броза Тита као савезнички и антифашистички под притиском Стаљина и што је још важније, овај покрет је признат као једини легитимни политички представник Југославије. О сукобу између владе СССР и Југословенске краљевске владе у Лондону и ЈВуО види у: Поповић, Југословенско-совјетски односи, стр. 90−108. Најновија мини антологија докумената избегличких влада Краљевине Југославије у ДСР је објављена 2008. г. у: Николић, Владе Краљевине Југославије.

[xвиии] Ово сведочење америчког капетана Илије Поповића је штампано у часопису Погледи, Крагујевац, бр. 74, 11. јануар 1991. г. Као директан доказ отворене сарадње Брозових партизана и Павелићевих усташа у ДСР служи и аутентична фотографија на којој се виде један усташа (стоји) и један партизан (на коњу) како се рукују у униформама и са оружјем окружени са још неколико својих сабораца. Фотографија је објављена у: Самарџић, Фалсификати комунистичке историје, стр. 163.

[xиx] Болта, Грачачка четничка бригада, стр. 205−206.

[xx] Мајор Јездимир Дангић је био командант четничких јединица „Југословенске војске у Отаџбини“ у Источној Босни и Херцеговини до априла 1942. г., где је првенствено штитио српски народ од усташких покоља, када је заробљен од стране Немаца и послат у логор Стриј у Пољској.

[xxи] Цитат преузет из књиге: Равногорска омладина у рату 1941–1945, стр. 332.

[xxии] Овако су се званично називале партизанске бојне формације КПЈ од децембра 1942. г. до марта 1945. г. Од марта 1945. г. до 1951. г. Брозове оружане формације се називају „Југословенска армија“ (ЈА) а од 1951. г. „Југословенска народна армија“ (ЈНА). Ове формације се од јула 1941. г. до јануара 1942. г. називају „Народноослободилачки партизански одреди Југославије“ (НОПОЈ) а од јануара до децембра 1942. г. „Народноослободилачка партизанска и добровољачка војска Југославије“ (НОП и ДВЈ).

[xxиии] Цитат преузет из књиге: Равногорска омладина у рату 1941–1945, стр. 336.

[xxив] Мајор Атертон, који је био ожењен једном сарајлијком муслиманком, је заједно са својим техничарем ликвидиран од стране партизана око 16. априла 1942. г. и то у моменту када се спремао да пошаље радиограм енглеској команди управо о резултатима споразума између Тита и Павелићевих представника. Броз је након ове ликвидације званично објавио да је енглески мајор, заједно са генералом Новаковићем, напустио његов штаб и пребегао на страну четника који су га наводно и ликвидирали.

[xxв] На ову немачко-партизанску сарадњу на локалном нивоу указује и чињеница да су јаке немачке снаге у јесен 1941. г. једноставно предале Титу читав град Ужице са све фабрике за производњу и ремонт оружја и муниције која пре повлачења Немаца из града није нити уништена нити размонтирана. Војно-политичка међуигра између партизана, ЈВуО и Немаца на подручју окупиране Србије у току ДСР је анализирана у књизи: Грујић, Боромејски чвор.

[xxви] Независна (Неовисна) Држава Хрватска проглашена 10. травња 1941. г. као декларативно фашистичка се у много чему разликовала од својих модела, узора и пре свега спонзора: нацистичке Немачке и фашистичке Италије. Усташки НДХ идеолози су увек и нескривено напомињали да је ова државна творевина заснована пре свега на учењу Римокатоличке цркве и то из времена тзв. „социјалног католицизма“. НДХ је била пре свега римокатоличка диктаторска творевина идеолошки заснована на идеји средњовековних крсташких ратова против неверника. Прихваћено је учење Ватикана да су демократија, парламентаризам и либерализам деструктивна учења која воде ка атеизацији друштва. Хрватске широке католичке масе у НДХ су идеолошки придобијене пропагандом да ова католичка држава ствара будућу божију заједницу на земљи, наравно без неверника, тј. Срба православаца. Стога је главна путања водиља постао „Цивитас Деи“. За разлику од православља, које је проглашено за неверу, ислам је прихваћен као гнездо хрватске нације. Основни усташки политички циљ је био да се путем свеобухватног геноцида против Срба православаца створи неопходна већина хрватског католичког живља у НДХ. Према оригиналној усташкој замисли први огроман концентрациони и логор смрти за Србе православце је требао да буде подигнут негде на сектору доње Неретве али пошто италијанске окупационе власти то нису дозволиле изграђен је на Сави у Јасеновцу, тј. у немачкој окупационој зони (Екмечић, Дуго кретање између клања и орања, стр. 445−446). О директном саучесништву Римокатоличке цркве, тј. клера, у чињењу злочина геноцида у Јасеновцу најбоље говори чињеница да су три команданта овог логора смрти били католички свештеници, и да је маса њих ван Јасеновца учествовала у усташким злочинима. Најкрволочнији међу римокатоличким свештеницима – командантима у Јасеновцу је свакако био фратар Мирослав Филиповић-Мајсторовић („фра Сатана“) који је био пре рата фрањевачки фратар и капелан у селу Петрићевац у Босни. Филиповић је чак једном приликом одржао и мису у католичкој богомољи у крвавој усташкој униформи и са револвером око појаса преко које је навукао свештеничку мантију (Алмули, Јевреји и Срби у Јасеновцу, стр. 263). О улози римокатоличке цркве у покољима и прекрштавању Срба у НДХ види у: Ривели, Надбискуп геноцида.

[xxвии] Минић, Расуте кости (1941−1945), стр. 140, 173. Овде ћемо навести и један упечатљив извештај немачког армијског генерала, обергрупенфирера Артура фон Флебса са простора НДХ о партизанско-усташкој сарадњи. Сектор Флебсове команде је обухватао јужнодалматински, босански и херцеговачки простор. Овај генерал је у току 1943. г. и 1944. г. слао војне извештаје директно Химлеру у Берлин а водио је и свој приватни ратни дневник. Тако Флебс пише о бегству партизанима пет усташких официра који су својим војницима издали кратку заповест: „Спасавај се ко може!“…“Ни усташки батаљон код ушћа Неретве није у стању да одбије најједноставнији напад банди, бежи се кукавички при првом метку… и обавештавају партизане. Посада једног упоришта осим тога продала је муницију партизанима“ (Тагесбуцх Нр. Иа&545).

[xxвиии] АВИ, излагање Моше Пијаде на Другом заседању АВНОЈ-а.

[xxиx] Трифуновска, Yугославиа Тхроугх Доцументс, стр. 151−153.

[xxx] Петрановић, Историја Југославије 1918−1988, стр. 160. Иначе, на југословенском тлу су прве „совјетске републике“ основане у Лабину, Птују и југоисточном Банату. Ова банатска аграрна република је основана новембра месеца 1918. г. као „Кусићка совјетска република“.

[xxxи] Петрановић, Зечевић, Агонија две Југославије, стр. 191.

[xxxии] Минић, Расуте кости (1941−1945); Шмидер, Партизански рат у Југославији 1941−1945.

[xxxиии] Најглавнији део текста овог усташко-комунистичког споразума је објављен у: Самарџић, Сарадња партизана, стр. 66−67 а према АВИ, споразум Пијаде-Будак.

[xxxив] Ривели, Надбискуп геноцида, стр. 99.

 

Видовдан

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Нико још није гласао. Будите први!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

СПС КОМУЊАРЕ уз партизанске песме славе титов дан републике док из буџета добијају плате од 20.000 евра!

2.3 (3) Председник Покрајинског одбора Социјалистичке партије Србије Душан Бајатовић накратко се нашао у улози …

Да ли „Јовањица“ једина планатажа у Србији на којој државни нарко картел производи опијате?

4.8 (12) Да ли је пољопривредно добро Јовањица на коме је полиција 15. новембра открила …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *