фото: Драган Кадић

Сећате ли се Андрее Бојанић?

4.8
(17)

Сећате ли се Андрее Бојанић? То је девојка, која је 18. јула 2013. године, нешто пре поноћи, погинула кад ју је на пешачком прелазу у Устаничкој улици покосио тада 20-годишњи Александар Митровић, возивши градским улицама џип БМW X6 брзином већом од осамдесет километара на сат, да би потом и побегао са места несреће.

Да је било иоле озбиљније лустрације оних који су током деведесетих година прошлог века владали политичком, медијском, финансијском и привредном сценом Србије, међу којима је запажену улогу имао и отац неискусног возача у бесним колима, тешко да би тај момак уопште био у прилици не само да дивља по граду, него и да рачуна да ће проћи без одговарајуће казне.

Томе би требало да допринесе и почетком ове године објављена одлука Апелационог суда, којом је наложено да се понови суђење Александру Митровићу због кривичног дела “тешко дело против безбедности јавног саобраћаја”, док је Апелациони суд правоснажнао одбио оптужбу за кривично дело “непружање помоћи повређеном у саобраћајној незгоди”, јер је за њега, пре свега одуговлачењем да се донесе прва правоснажна пресуда, наступила апсолутна застарелост кривичног гоњења, тачно 18. јула прошле године.

Андреа би данас имала 25 година, снове, наде, живот… али ју је држава Србија, уз помоћ „вештака“ и „сведока“ прогласила апсолутно кривом за ову несрећу, која није само њена и њене породице. То је трагедија свих овдашњих понављача историје, јер ако је током деведесетих било неке наде у промене кад „они оду“, сада је нема ни у наговештајима! Они су се не само вратили, него и не мисле да икад више оду!

Недавно сам на грађанским протестима пред Домом Народне скупштине видео девојку са транпарентом „Ухапсите сина Жељка Митровића, Андреа је била нечије дете!“ То ме подсетило на тужну седмогодишњицу, али и на познату реченицу Ива Андрића о смрти Калмија Баруха (књиженик, преводилац, полиглот, професор сарајевских гимназија, најбољи познавалац језика балканских Сефарда, умро у нацистичком логору Берген-Белзен 1945. на неколико дана пре ослобођења): “Страшна и узалудна смрт; смрт без отпора и освете!”

Без сталног подсећања да Андреа није страдала узалуд, ако све остане без гласа грађана и руке правде, није искључено да ће једног дана неки билмез у некаквом ријалитију причати вицеве о Андреи. Као што се то својевремено догодило, управо на телевизији оца обесног возача, малој Милици Ракић, коју пристојан свет заиста доживљава као симбол узалудности свих жртава агресије на нашу земљу у пролеће 1999. године!

Нова.рс

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

Убиство гардиста: Сведок саопштио име убице, тужилаштво ћути

5 (6) За неколико дана навршава се 16 година од убиства двојице гардиста, Драгана Јаковљевића …

“Неко жели да заташка случај убиства Оливера Ивановића”

5 (2) Грађанска иницијатива „Слобода, демократија, правда“ (ГИ СДП) оценила је да се процес за …

2 Коментара

  1. Ovog bilmeza bih ja osudio na doživotnu robiju a onom smrdljivom narkomanu od njegovog oca bih sve oduzeo.Jebem im mater bolesnu dokaz da u ovoj zemnlji ako imaš para možeš da kupiš sve pa čak i slobodu i ako dokazi govore protiv tebe.Sve bi ja njih u zatvor sve koji su mu omogućili da se izvuče sa tako smešnom kaznom sramota.I da nadam se da se neće naći ni jedna budala koja bi pričala viceve o Andrei jer bi takvog smrada trebali direktno da osude na smrtnu kaznu.

  2. Није ми јасно да отац ове предивне девојке не узме пиштољ и сачека негде или сина или битангу му оца и саспе цео шаржер у било кога од ове двојице ђубради.Имам ћерку од 28 година ,м ко би је пипнуо јебо би му мамине сватове уздужи и попреко па макар не видео белог дана после тога.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Send this to a friend