Сестра пилота кога је убила НАТО ракета: Народ ће увек памтити Зорана

БИО је трећи дан НАТО агресије на Југославију. На аеродрому “Батајница”, у два авиона МиГ-29, смењују се пилоти пред још једну неравноправну борбу са небеском машинеријом најмоћније алијансе света. За борбени лет добровољно се јавља мајор Зоран Радосављевић, најмлађи пилот-ловац 127. ловачке авијацијске ескадриле “Витезови”.

Зна да ваздухоплови нису у најбољем стању, да радари нису сасвим исправни, али узлеће. После 12 минута ваздушне борбе над западном Србијом, Радосављевићев авион погодила је непријатељска ракета. Пао је у Републици Српској, на обронке Мајевице изнад села Доња Трнова. Тело и делови авиона пронађени су у засеоку Жуге. Мајор Зоран Радосављевић винуо се у легенду.

– Чули смо се два сата пре него што је полетео – прича Снежана Радосављевић Мажибрада, Зоранова сестра. – Позвао ме да ми каже да су управо сазнали да је његов колега, потпуковник Иља Аризанов, који је 24. марта 1999. први полетео са нишког аеродрома, преживео обарање његовог авиона изнад Косова и Метохије. Био је много срећан због Иље. Причали смо и о мојој деци, Марку и Марији, о склоништу у које смо се склањали…

О борбеним летовима, каже, нису разговарали. Знала је Снежана да ће полетети када буде требало. Да задатак неће одбити. Одбрану отаџбине, вели, сматрао је светом дужношћу.

– Имао је мобилни, па ми се јављао чим би прошла ваздушна опасност. Те вечери, 26. марта, после сирена, није се јавио. Окретала сам његов број, није био доступан. Страховала сам да нешто није у реду. Знали смо да је полетео, да су и његов и авион пуковника Слободана Перића оборени. Ипак, надали смо се, јер је Перић преживео. А онда су, 27. марта дошли Иља и Перић да нам кажу да Зоран није преживео – сећа се Снежана.

Док говори, посматра братовљев портрет на зиду своје дневне собе. Цртеж, дело српског сликара Вујића, добили су од колектива Амбасаде СРЈ у Атини. Чува Снежана и братовљев Орден за храброст, сабљу, диплому “Српски витез”, фотографије са једрења… И, посебно урамљену “слику-плакету” коју је добила од његових другова из Батајнице. На њој пише “Херој Зоран Радосављевић”, изнад је његова фотографија у пилотској кабини, а изнад које ручни сат који је имао на руци када је полетео.

Поносна на брата хероја, дуго посматра Зоранове слике са једрења, и наставља:

– Погледајте ове фотографије. На њима је живот, на њима је Зоран онакав какав је био. Живео је 400 на сат. За своје 34 године проживео је толико тога, што неко не би ни за два живота. Зато, молим вас, немојте да ваш текст буде много тужан. Нека буде ода животу. Знам да би Зоран тако волео.

Сваке године на годишњицу смрти, на Зорановом гробу окупи се и за родбину много непознатих људи, што значи да пилота хероја народ није заборавио.

 

Ј. Матијевић, Новости