Синдром смрдљивог друштва

Млади буздован, који је као врећу за боксовање користио сиротог клошара, пред полицијом је имао оригинално оправдање: један путник осетљивог чула мириса, наводно, пожалио му се да старац смрди.

Носилац новоустановљеног занимања названог бројач путника није ни часа часио. Старца за врат ,па напоље. Када је несретник покушао да се врати у трамвај, дочекали су га ударци младог буздована.

И то је тако трајало, и трајало. Неко је то уредно снимао. Остали су гледали. Млади буздован је викао: “Мрш, мрш!” и шутирао старог клошара чији мирис није пријао осетљивом путнику.

Има ли боље слике и прилике данашње Србије од бахатог младог бизгова, жељног тлачења немоћних, и старца са душом у носу који је осуђен да живи на улици, једе из контејнера и спава у трамвају?

Ко је од пристојног, окупаног човека направио клошара и колико таквих сретнемо свакодневно док журимо да преживимо још један дан, очекујући да нам власт скине још један каиш коже с леђа јер себи, дабоме, неће? И зар већина од нас не стрепи од оног тренутка кад престајеш да будеш човек и постајеш безрепа стока, згодна за гажење?

За неупућене, бројач путника је занимање уведено, без сумње, да се запосли још понеки напредни омладинац. То бројање, кобајаги, служи да би градски превозник, кога опет плаћају грађани Београда, знао где да појача, а где да смањи број аутобуса, тролејбуса, трамваја. У међувремену, видесмо да ти бројачи (дивног ли назива, асоцира на конц-логор) уједно могу да буду и избацивачи и батинаши.

Веровали или не, има и народа који у првим коментарима изрече хигијенски став да никоме није пријатно да се, са уредно плаћеном картом, вози поред смрдљивца и да нам више треба сапун него демократија. Добро, веле, можда је дечкић мало претерао, занео се ревосно служећи градску власт, али дешава се, младост – лудост.

Не замерам таквима јер често телесна хигијена нема никакве везе са менталном. Може се то лепо видети по напирлитаним државним функционерима и страначким бубашвабама којима миришу одела, а смрди душа. Ципеле сјајне, а очи мутне, сину им само кад Вођин глас на њих падне као дажд.

У том прљавом, гадном свету нема места за слабе, болесне и немоћне. Тај свет гази без милости, уверен да ће живети и владати вечно. Шта је за њих један стари, сироти клошар, они су као онај путник што је тражио да се смрдљивко избаци из његовог друштва јер беду не мирише.

Напредни буздован ће, чврсто нас уверавају, богами да мардеља јер је снимак доспео у јавност. Али, то неће решити проблем система који такву стоку фабрикује и хушка, можда ће, негде ван домашаја јавности, добити похвалу за верну службу с поруком да се мало стрпи, док халабука не прође.

А онда опет Јово-наново: пишај по сиротињи, то је мелем за сваку владарску душу и његову свиту.

Та митоманија је опака ствар, колико погубна за поданике, још више кобна за све који полете у висине недодирљивости. Чак и један Шешељ, који је с правом претходних 12 година градио мит о себи, успео је да га сруши за само два дана, и то само једном реченицом: о вечном радовању што је Ђинђић у марту 2003. године добио смртноносни метак.

Цури време… Све више теледиригованих дронова са Запада лети над здањем у Немањиној улици, све мање има да се отме од већ полугладних, а све је више очаја који води у свеопшти хаос. Светло на крају тунела, нажалост, не види се. Нас само чудо може да спаси.

Или Деда Мраз, али ко још у њега верује.

М. Јовановић – Вести