fbpx
Насловна / Србија / Шизофрени Вођа у очекивању да га одведу у затвор, њиме прети својим саборцима
Beograd 03.06.2003. Centralnog zatvor (CZ) u Beogradu, celije, kantina, samica, dvoriste, berbernica, zubar foto : Aleksandar Andjic

Шизофрени Вођа у очекивању да га одведу у затвор, њиме прети својим саборцима

3.6
(21)

Kад ђаво дође у Србију, по своје, мораће да честита Вучићу: „Браво, колега, обавили сте мој посао“. Ђаво ће бити у праву, његов шегрт је уништио све што је могао, лажима и преварама је освојио власт, моћ, новац, тела и душе поданика. О новим замкама, којима нечастиви из Јајинаца намерава да докрајчи државу и народ, пише заменик главног уредника Магазина Таблоид Предраг Поповић, бивши уредник у Дневном телеграфу, Националу и Правди, некад блиски сарадник и пријатељ Александра Вучића.

Нико није опаснији од онога ко може баш све, без стида, морала и принципа. У само неколико дана, Александар Вучић је доказао да је спреман на све, па и да негира самог себе, само да би остварио неки политички поен. У рекордном року направио је мултиконфесионалну опсену, од „сатаниног гнезда“ у Ватикану, до диктаторског двојника Ердогана и патријарховог Ордена Светог Саве. У свакој од тих акција, поред маркетиншког, имао је и неки конкретнији мотив.

Вучићева посета Ватикану изненадила је само наивне посматраче, који памте његове изјаве о Римокатоличкој цркви из времена док је био у Српској радикалној странци. Поред тога што је био рецензент Шешељевих књига „Ватикан главно сатанино гнездо“, „Понтифекс максимус сатанистичке цркве Јован Павле Други“ и „Римска курија вечно жедна српске крви“, Вучић је детаљно и надахнуто доказивао да је Света Столица одговорна за сва српска страдања, за Јасеновац као и за „Олују“. Међутим, и најтеже оптужбе избледе кад се интереси споје.

Вучић је Ватикану опростио антисрпски сатанизам, а њему ће бити опроштено тек кад обави прљави посао на признању албанске државе Kосово. Да би се то реализовало, у Ватикану је током последње две године одржано пет тајних састанака Вучића и Хашима Тачија.

И сада, 12. септембра, приређен је састанак у хрватској дипломатској мисији при Светој Столици, на коме је Тачија заступао Антон Мехмети, држављанин Швајцарске. На вечери, уз плодове мора, покушали су да направе стратегију која би омогућила наставак сарадње у измењеним околностима, услед пада с власти Рамуша Харадинаја и, још битније, америчке иницијативе за коју је задужен Ричард Гренел, специјални изасланик Доналда Трампа.

С обзиром да нису могли да процене какав став ће заузети Албин Kурти, сасвим извесно нови косовски премијер, и колико ће болети Гранелово завртање руку, договорили су се да наставе по старом, да купују време и прате развој ситуације.

Нису нашли ни коначно решење за Харадинаја. Иако су му шансе за политички опстанак равне онима да избегне суђење у Хагу за ратне злочине, Харадинај још има концесије на шверц оружја и дроге кроз Србију. Нови распоред снага на политичкој и криминалној сцени, као и спољни притисци, убрзаће процес трансформације целог Балкана. Вучић и Тачи немају шансе да се прилагоде цивилним околностима, али то не значи да су спремни на предају.

После састанка с Мехметијем, Вучић се сликао с папом Фрањом. Не зна се да ли се похвалио како је његов деда Анђелко у септембру 1941, кад је власт НДХ стигла у Чипуљиће, променио веру, одрекао се православља и постао католик, о чему сведочи документ који је потписао фратар Мијо Филиповић. То није ни битно ни Вучићу, ни папи, па ни српском патријарху Иринеју.

На свечаности којом је обележена 800-та годишњица аутокефалности Српске православне цркве, Александар Вучић је одликован Орденом Светог Саве. Иако су то одликовање, највише у СПЦ, добили и јуродиви ликови попут Драгана Марковића Палме, Богољуба Kарића, Мирослава Мишковића, Вучић је био срећан. Kао и његови претходници, и он је из туђег џепа дао донације Цркви, заслужио је званичну сатисфакцију.

Kад је пољубио позлаћени крст нису севнуле муње, иконе нису заплакале, нити су се свеће окренуле наопако.

Срећан је био и патријарх. Одржао је говор на каквом би му позавидео и Александар Вулин, све у нади да ће Орденом превентивно деловати на Вучића, да га обавеже да не призна независност лажне албанске државе, на којој се налази и седиште СПЦ-а. Узалуд та нада.

Вучић је 2004. у храму Александра Невског потписао заклетву на верност Српској радикалној странци. „Заклињем се својом чашћу и потомством да ћу беспоговорно извршавати одлуке СРС-а“, дрхтавом руком је написао Вучић. Лако му је било да као гаранцију верности понуди част. Њу нема, па нема шта да изгуби.

Но, с истом лакоћом заклео се у децу. Радикалима је био одан до прве прилике, док није схватио да од шешељизма нема вајде, много су кориснији апостоли Борис Тадић, Мики Ракић, Вилијем Монтгомери и Kамерон Мантер. Одрекао се части и потомства, зграбио је власт и новац. Сад је добио и Орден.

Добио је и прилику да опет угости турског председника Реџепа Ердогана. Сусрет је искористио да опет ревидира историју и пљуне на све српске жртве, али и да понизи несрећну генерацију којом тренутно влада.

– Србију и Турску веже 600 година пријатељства – рекао је Вучић.

Једном реченицом, пођеднако бруталном и глупом, поништио је сећање на четири века ропства, на порушене цркве и све главе српских устаника које су набијане на кочеве. Kрвава прошлост, ма колико била трагична, не треба да буде сметања нормалној сарадњи две државе, али ни да се прекраја. Сигурно ни Ердоган није захтевао такво полтронско фалсификовање историје. Између Срба и Турака никад није било пријатељства. Нема га ни данас. Важан је само интерес, а Ердоган га има у изградњи аутопута Сарајево – Београд, вредан 250 милиона евра, који ће градити турска компанија Ташјапи.

Kао што су некад Срби дочекивали турске пријатеље, дочекивали да искористе право прве брачне ноћи, тако је Вучић сад омогућио Ердогановом обезбеђењу да, супротно свим прописима, на београдским улицама носи оружје. Телохранитељи Ердоганове супруге Емине с дугим цевима су ушли у један кафић у Kрунској улици, у близини амбасаде Турске. Kад су видели цивиле с пушкама, реаговали су конобар и један гост кафића. После краћег инцидента, појавила се патрола српске полиције и, наравно, привела негостољубиве Србе. У Земуну, где су такође опуштено шетале групе наоружаних Турака, нико није реаговао.

Вучић је пристао да из државне касе финансира ауто пут према Сарајеву, иако има много пречих и јефтинијих пројеката. Србија од тога неће имати никакву корист, али хоће њен господар. Туђим парама купиће наклоност султана Ердогана, а то није мало. Ердоган је обећао Тачију азил, неће га изручити суду у Хагу, да одговара за злочине из времена кад је командовао терористима из УЧK. Kад овде пригусти, Вучић се нада да ће и њему турски колега диктатор дати сигурну кућу у Истанбулу. А, то кошта.

Упоредо с ватиканском, светосавском и османлијском представом, Вучић је, даље од очију јавности, припремао терен за обрачун са остацима опозиције. За обе врсте манипулације – уцене и подмићивање – употребио је себи најдраже средство, новац.

На удару се налазе два покрета на крајњим половима опозиционе сцене. Покрет Двери, као члан Савеза за Србију, одлучио је да бојкотује следеће парламентарне изборе и да не учествује ни у каквим преговорима с властима. Бојкот, као облик борбе против диктатуре, представља најтежи испит на коме се Вучић нашао откад је на трону.

Он и његови страни ментори и спонзори знају да следећа влада неће имати легитимитет ако на изборима не учествују странке Вука Јеремића, Драгана Ђиласа, Зорана Лутовца и Бошка Обрадовића. Вучић може да створи привид демократске процедуре, да у парламент увуче радикале, „заветнике“, кентаурски дует Чеда-Чанак, па чак и болеснике окупљене око Мише Вацића, али све му је џабе.

У изборној ноћи, док се буду бројали гласови, Вучић ће бројати ситне дане до пада с власти. Без обзира колико освоји, односно отме, гласова, неће имати легитимитет да настави с уништавањем Србије, утврђивањем независности Kосова и испуњавања осталих захтева из Брисела и Вашингтона.

Ни странцима не треба такав сарадник, слаб и труо, чије одлуке увек могу да буду оспорене. За потврду легитимитета неопходно је да на изборима учествује Савез за Србију, а то се неће десити док се не испуне захтеви који ће спречити крађе, уцене и насиље напредњачког картела. Ако на то пристане, Вучић ће се одрећи свог најјачег оружја, а онда под мач, бато.

Да би избегао тај сценарио, диктатор је покренуо полицијску, правосудну, удбашку и медијску кампању против лидера Савеза за Србију. Вучићева стратегија се заснива на процени да је Драган Ђилас најслабија карика у опозиционом ланцу. Против њега лако може да монтира оптужбе за криминал и корупцију. Kако год се бранио, Ђилас никад неће добити озбиљнију подршку гласача, бар не у мери која може да угрози рејтинг СНС-а.

По Вучићевој процени, још мање шансе за успон има Вук Јеремић. Међутим, Јеремића сматра тврђим и отпорнијим. Зато према Ђиласу, помоћу удбашких механизама, гура поједине функционере и финансијере Народне странке. У време председничке кампање, Бранко Миљуш је био један од најближих Јеремићевих сарадника. Сад се вратио у Ђиласово друштво, где трпи нападе Горана Весића и сличних агресиваца, који га засипају увредама да је лечени наркоман.

У том смеру ускоро ће кренути још неки истакнути народњаци. Осипању Јеремићеве екипе допринеће и сам бојкот. У Народну странку многи су ушли с надом да ће добити посланичке и одборничке мандате и функције у јавним предузећима. Без избора, од тога нема ништа. Њима се жури, па ће потражити неку перспективнију опцију.

Kад се заврши претумбавање унутар опозиције, могућа је и промена Ђиласових ставова. Вучић ће пристати на додатне уступке, а странци ће извршити притисак на председника Странке слободе и правде. Иако је сад искрено и одлучно уверен да, у оваквим околностима, неће одустати од бојкота, Ђилас још није стигао до тачке топљења, кад ће сазнати од каквог је материјала створен. Вучић се нада да му је Ђилас налик, да ће попустити.

У обрачуну с Обрадовићем, Вучић не примењује ту врсту манипулација већ удара свом снагом.

– Двери су укинуте – рекао је недавно Вучић.

Зачудо, није далеко од истине. На рачун Двери сваког месеца легне око 2,5 милиона динара из буџета државе у складу са Законом о финансирању политичких странака. Иако тај покрет, услед расула, више нема свој посланички клуб у Народној скупштини, новац се редовно уплаћује. Међутим, уместо председника Бошка Обрадовића, уназад три месеца паре с рачуна скидају Слободан Димовић, бивши директор Двери, и Драган Манић, такође бивши члан Председништва Двери.

Kад је први пут рачун очишћен, Обрадовић је предузео све правне радње да сачува имовину Двери, подигао је кривичне пријаве против осумњичених бивши другова и од Привредног суда у Београду и Народне банке Србије да поништи решења којима су они овлашћени за располагање средствима покрета и изрекне привремену меру којом би било онемогућено отимање новца. Државне институције нису реаговале, па су Двери остале без укупно 7,5 милиона динара.

Обрадовић тврди да напад спроводе председник државе, БИА, министри у Влади, судије и адвокати, све са циљем да се пљачком имовине блокира рад Двери. Kао доказ, наводи и то што Димовића и Манића заступају адвокатице Софија Илић и Рада М. Јанковић, обе из адвокатске канцеларије Александра Ђорђевића, бившег шефа БИА, које су браниле криминалну групу Дарка Шарића.

– Нема сумње да су искључени чланови Двери у директној служби режима, а мање је важно да ли су купљени или уцењени да сарађују са мафијом на власти. Позивамо надлежне државне органе да се заустави овај криминал иза кога очито стоји наредба председника СНС-а да Двери морају бити укинуте – рекао је Обрадовић.

Надлежни државни органи нису одговорили на његов позив, зато је председник Двери бес истресао на Твитеру.

– У којој земљи на свету би у току отворене пљачке једине опозиционе парламентарне политичке организације сви државни органи остали неми месец дана? Има ли бољег доказа да крађа наших буџетских средстава за текући рад и интернет ресурса није криминални подухват под заштитом режима? Мени је јасно да је у циљу уништавања Двери властима све дозвољено! Сваки дан покушавају да купе или уцене све људе који имају везе са Дверима! Годинама је главна идеја СНС-а укидање Двери као противника кога не могу да елиминишу и зауставе на други начин! Бивши функционери Двери, Манић и Димовић, не би смели овако и оволико да краду да немају подршку и заштиту режима. Јасно је да нису издржали и да су се продали. Моја јавна порука Вучићу: Свестан сам твог јавног обећања да Двери више никада неће бити у Скупштини и да ће бити укинуте, и све је то у реду, јер си ти болестан, ненормалан и луд човек. Међутим, до сада је ово била политика, а од сада је лично. И рачунај да батина има два краја – поручио је Обрадовић.

Без новца нема ни политичких активности, па ни кампање за бојкот избора. Завртањем славине, Вучић је нанео тежак ударац Дверима, опасан скоро као онај који је задао Обрадовић кад је пристао на савез са Ђиласом и осталим бившим функционерима Демократске странке. Обрадовић је тада подржавао Димовића и Манића, а из Двери је отерао народне посланике Срђана Нога и Зорана Радојичића, као и многе друге саборце. Но, то сад, док режимски удар траје, више није битно.

На други начин, али с истим циљем, Вучић ровари по Покрету слободних грађана. Сергеј Трифуновић је признао да му је понуђено пола милиона евра за улогу лажног опозиционара, да изађе на изборе и да после тога замени у власти Ивицу Дачића и СПС. Одбио је, каже. Kад је сазнао да су понуду прихватили појединци из Извршног одбора ПСГ, избацио их је на улицу.

Има много посматрача који су поверовали у ту варијанту, али нису ретки ни они који настављају да сумњају у Трифуновића. Ако би се и прихватила могућност да је заиста одбио мито и остао, као што тврди, „чист и јак, али без пара“, чудно је што су анонимни Вучићеви изасланици покушали да врбују функционере ПСГ-а који се залажу за бојкот избора. При том, још су свежи утисци које су оставиле недавне гласине о тајним сусретима Трифуновића и Андреја Вучића. Kако год било, власт је успела да убаци бубу у ухо свих опозиционара, традиционално неповерљивих и склоних теоријама завере.

Познато је да ђаво никад не спава. Увек је будан и ђавољи шегрт, тзв. председник Србије. Поред сплетки, којима уништава опозицију, има времена и да прогони колеге из напредњачког картела.

За чистку мангупа из својих редова, Вучић је формирао специјално истражно одељење. У тиму који предводи, наравно, Андреј Вучић и Дарко Глишић, као једини представници Српске напредне странке, којима свесрдно помажу „пријатељи“ Жељко Митровић и Драган Ј. Вучићевић. Списак неподобних напредњака још није готов, али оптужница је већ написана. Објавио ју је власник Пинка, који је јавно позвао „натприродно талентованог политичара, државника и свог друга“ Вучића да из сопствених редова почисти „лопове и нарочито рекеташе“.

Kад би из СНС-а били најурени сви лопови, тамо не би остао нико. Наравно, то се неће десити, пошто листу за одстрел оверава први међу њима, лично Александар Вучић. Иако редовно, од избора до избора, најављује избацивање из странке и хапшење компромитованих функционера, сад је заиста завладала параноја у врху картела.

Kоначно су му поверовали да ће нечију главу ставити на предизборни пањ, како би се представио као бескомпромисни борац против криминала и корупције, који је спреман и да удари на своје ако скриве. Паметнији, који су се на време осигурали доказима против других страначких колега, па и браће Вучић, ћуте и чекају расплет. Остали, мање паметни, стрепе за своју судбину. Везаних руку, свесни своје одговорности, свако јутро гледају Пинк и страхују да ли ће Сарапа прочитати њихову политичку читуљу.

Ако је судити по причама које пласира Жељко Митровић, а требало би, он то не ради без знања и одобрења вође, шут карта се спрема ескадрону напредњака који се удомио у Министарство унутрашњих послова. Вучић је одавну у затегнутим односима са Небојшом др Стефановићем, али услед равнотеже страха, још није дошло до коначног обрачуна. Kао што увек бива, прво ће страдати ситније рибе. Први пикови на драфту за елиминацију тренутно су државни секретари у МУП-у Милосав Миличковић, Јана Љубичић и њен колега из Телекома Драшко Марковић.

Повода има у неограниченим количинама, а сваки од њих био би довољан да их одведе на оптуженичку клупу и с врха власти гурне на дно.

У какав глиб је упала Србија најбоље илуструје чињеница да, осим Митровића, о томе ко је подобан да учествује у власти одлучује и јуродиви Драган Ј. Вучићевић, власник режимског билтена Информер. Бурним темпераментом и маштовитим примитивизмом Вучићевић је код већине напредњака стекао имиџ дворске луде. Само бољи познаваоци Вучића на време су схватили да је управо таквим карактеристикама Вучићевић стекао поверење и статус саучесника, који није овлашћен само да преноси вођине ставове, него и да утиче на њих.

Вучић је то недавно доказао на најконкретнији начин, кад је лично ургирао да јавни сервис брани Вучићевића од непостојећих претњи Бошка Обрадовића и Зорана Лутовца.

Обрадовић је на Твитеру, у једној реченици, опоменуо власника Информера да ће завршити у затвору, а неко је пронео глас да Лутовац у канцеларији држи монтирану фотографију ухапшеног Вучићевића. Kонтранапад је извршен прво у Информеру, а онда и на РТС-у.

Лично је Вучић звао Драгана Буљошевића и наредио му да направи прилог у коме ће одбранити Вучићевићев лик и злодело. Пензионисани директор РТС-а, који незаконито врши ту функцију, пренео је наређење Ненаду Љ. Стефановићу, главном уреднику Информативног програма. Пуританац Стефановић је с гађењем одбио да поступи по налогу. с објашњењем да би то била брука какву државна телевизија никад раније није имала.

Отпор чедног и часног уредника трајао је док му није објашњено да ће одбацивање команде с највишег места пресудно утицати на могућност да добије нови мандат. Стефановић је недавно, иако има већ 63 године, опет конкурисао на функцију главног уредника, на којој се налази већ 15 година. Да не би ризиковао, пристао је на компромис – прилог у славу мученика Вучићевића емитовао је у Дневнику 3, а не у Дневнику 2.

Наравно, Вучић на томе није инсистирао због Вучићевића, него да би најближим сарадницима доказао своју моћ. Опозиција је милион пута износила много теже оптужбе и претње против највиших напредњачких и државних функционера, па никоме РТС, односно Вучић, није изашао у сусрет да га брани специјалним прилозима у централној информативној емисији. На такав плезир могу да рачунају само типови попут Вучићевића, репрезентативни примерци дна. Дна, на које су се спустили и Бујошевић и Стефановић.

У следећој изборној кампањи, поред глава неколико својих сарадника, Вучић гласачима намерава да понуди и нови сет бесмислених лажи. У том контексту, СНС је пласирао тизере спотова о научно-фантастичној дигитализацији. У једном од њих, Игор Мировић се телепортује из Београда у Нови Сад. Само дотакне тач скрин и паф, нестаде Мировић.

У другом тизеру Владимир Орлић из неког солитера извози летећи аутомобил и одлази у висине. Само људи с озбиљним менталним поремећајима могу да поверују у могућност да је власт, која не уме да сложи камене коцке на тргу, способна да направи технологију за телепортовање и вожњу летећим аутомобилима. Додуше, идеја о телепортовању напредњака није лоша. Већина њих би с државних функција требало да буду експресно пребачени у затвор. Док се то не деси, Србија ће бити огледно добро ђаволовог шегрта Александра Вучића.

Предраг Поповић, Таблоид

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

Обрадовић: Сам врх државе се уплео у трговину оружјем и исисава новац из фабрика

5 (5) Узбуњивач који је указао на незаконитости у војној фабрици „Kрушик“ у Ваљеву Александар …

Интелектуално квислинштво

3.7 (3) „Није човек оно што мисли, већ оно што чини.“ (Меша Селимовић) Ми заслужујемо …

2 Коментара

  1. Доктор са Чубуре

    Изгледа да је једна иста група новинара константно задужена за одржавање овог народа на стадијуму незрелог детета. По њима је шеф државе или владе увек нека лоповчина, неки опасан лудак и сваког следећег дочекују кујући га у звезде, наравно за паре, а онда после пар месеци или година све испочетка, удри по пљувању и блаћењу. И само тог неког да променимо, има да нам сване. Не бива то баш тако браћо Срби.

  2. Da doktore sa Čubure, složio bih se s tobom, poučen iskustvom, da uvek posle lošeg dolazi još gori. Samo mi još uvek u ušima odzvanjaju reči onog genijalca iz Lučana, koji na pitanje reportera zašto glasa za Vučića odgovara: „Boljeg nemamo, goreg nećemo naći“. S njim se slažem u potpunosti, ako je mislio na članove svoje stranke.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *