fbpx
Насловна / Безбедност / Аналитика / Слом доктрине Бжежинског

Слом доктрине Бжежинског

Теза Бжежинског да је „Евроазија превелика да би се ујединила“, показала се грешком, која значи пораз глобалне доминације САД

Анализира ли се свет у протекле четири године, посебно од избијања „арапских револуција“, које су букнуле 2010, стиче сеутисак како су архитекте глобалне хегемоније врло пажљиво проводиле свој план. Западни медији су покушали да наметну осећај да се све догађало превише спонтано, без скривене намере или јасног геополитичког плана. Више од четири године нас уверавају да су „спонтано“ свргнути лидери Египта и Туниса, срушена Гадафијева џамахирија у Либији и да су исто тако „вољом народа“ избили немири а затим рат у Сирији. Све су то наводно били унутрашњи немири, који су букнули због народа незадовољног радом својих владара, а Запад је ту „само помагао“. Свако ко је пратио збивања у арапском свету и оно што је уследило на другим жариштима зна да у медијској интерпретацији догађаја недостаје елеменат који је створио тај хаос и управљао њиме.

Један од највећих оријенталиста данашњице, марокански експерт са Универзитета Станфорд Хичам Бен Абдалах Ал-Алаоји, за Le Monde diplomatique прошле године пише да се „без плана или чак завере против Арапа догађаји никад не би развијали у том смеру, и да су се од 2010. до 2014. године на територију Великог Блиског Истока пажљиво планирали и проводили одређени циљеви“. (Такозвани Greater Middle East се простире од западних граница Кине па све до Марока, и Бупова администрација га је прогласила подручјем од посебног америчког интереса, а Барак Обама је само наставио провођење те доктрине.) Иако све то није ништа ново, Хичам Ал-Алаоји у чланку о „арапском пролећу“ није рекао да су бројни догађаји који су уследили, без обзира на помно разрађен план, уједно и резултат унутрашњих противречности у арапском свету.

ОД „АРАПСКОГ ПРОЛЕЋА“ ДО УКРАЈИНЕ

Исти сценарио проведен је и у Украјини, где су САД и њихови западни савезници 21. фебруара 2014. доследно провели зацртани план, али су заборавили на неке логичне недоследности, које терају на размишљање о томе какав однос постоји између догађања у арапском свету и такозваног Евромајдана у Кијеву. Једнако као на Блиском Истоку и на северу Африке, Запад је потпуно незаинтересован да Украјини помогне у изградњи владавине права, што се види из пасивног односа према наоружаним припадницима Десног сектора који су 21. марта 2014. требали да врате оружје, али се то није догодило и данас су најјача оружана фракција у „демократској“ Украјини. Аналитичари су се с правом питали: „Против кога ће радикални десничари са свим тим оружјем покренути Трећи Маидан?“, да би тренутно, само неколико дана по распуштању бригаде Ајдар и истраге о ратним злочинима, цео Кијев држали у шах позицији.

„Нови Мајдан је сасвим могућ, али он ће само делимично бити повезан са политичким догађајима, а прави разлози ће бити потези владе која је изразила спремност за непопуларне мере које јој за давање зајма тражи ММФ. Људи ће се осећати превареним, а резултат победе Евромајдана ће бити повећање цена и смањење плата, што би могла бити искра која ће запалити пожар“, тврди политички аналитичар Костја Бондаренко.

Кијев је то и учинио, а влада Арсенија Јацењука је од 1. маја 2014. подигла цену гаса за домаће потрошаче за преко 50 одсто, а до 2018. ће наставити са даљим поскупљењем гаса према временском оквиру“. Индустријска производња је у колапсу, дивља инфлација гривне, а тријумвират Порошенко-Јацењук-Турчинов губи све битке против народних милиција у Доњецкој и Луганској Народној Републици, што је довело до побуне и противљења мобилизацији у бројним украјинским градовима и селима.

Поредећи „арапско пролеће“ и догађаје у Кијеву, видимо да су, због природе милитаната, „који су изнели револуцију на својим плећима“ и арапски свијет и Украјина веома далеко од толико прокламованих „европских демократских вредности“. Све је почело на исти начин. Сећамо се како су се на Тргу Тахрир у Каиру извикивале пароле: „Тиранине одлази!“, а на Тргу Независности у Кијеву: „Бандо одлази!“. У оба случаја је улична опозиција била врло добро припремљена, једнак је био њихов модел отпора службама за провођење закона, стални и све већи захтеви као и одбијање компромиса, после чега је коначно уследила „побједа побуњеног народа против тираније“.

Тунис, Египат, Сирија и Украјина су на врхунцу кризе били жртве снајперске ватре која је косила и демонстранте и полицију, а починитељи су увек били „непознати“. Убијени демонстранти су постали „жртве режима и хероји“, као на пример „Небеска стотина“ (потребних) мртвих да би се збацио Јанукович. Цинизам и једноставност тог програма су толико очити да се лењи организатори нису потрудили чак ни да промене слогане, симболе или заставе, али је он и даље функционелан, и то само због наивности људи који телима иду на метке и постају инструмент оних који су све то испланирали. После тога све увек завршава на исти начин: изабиру се неспособни арогантни лидери који користе хаос, долази до урушавања државних институција, власти и владавине права, катастрофалног слабљења државе, чему следе безвлашће или диктатура и могући распад земље.

НЕУСПЕШНА ЈЕРМЕНСКА ЕПИЗОДА

Ту су и друге земље у руском окружењу. На пример, јерменски председник Серж Саргсјан је 3. септембра 2013. на састанку са Владимиром Путином у Москви изјавио да ће његова земља „ући у Царинску унију са Русијом, Белорусијом и Казахстаном, а касније постати чланица Евроазијске уније“, а касније је своје обећање и испунио. Али шта се догађа? Одмах по повратку у Јерменију у Јеревану је испред председничке јанцеларије одржан протесни скуп против приступања земље Царинској унији, а лидер прозападне странке Наслеђе Стјопа Сафарyан, иако је добио само 5,8 одсто гласова на изборима, повео је безуспешни крсташки рат против „неприхватљивог зближавања са Русијом“. Јерменски либерали из Наслеђа су протесте поновили и 2. децембра 2013, за време посете Владимира Путина Јеревану, а Радио Слободна Европа је неколико десетина окупљених приказала као „протест Јермена против Путинове политике ширења Царинске уније“, док су остали западни медији објављивали снимке „полицијске репресије“, у којој нити је било повређених нити се догодило било шта вредно помена.

Иако је Саргсјан, једнако као и Виктор Јанукович, одлуку донео на темељу процене шта је најбоље за Јерменију и Јермене, баш као и у украјинском случају кренуле су оптужбе да је „одлуку донео под притиском Москве и да се радило о уцени“. Јерменију су потом прозвали из Одбора за спољну политику Европског парламента, што је био знак за узбуну да би могло доћи до притиска на ту земљу, а напетост би могла да ескалира по украјинском сценарију. Касније се покушало с новим распиривањем азербејџанско-јерменског сукоба, а недавно се као мотив за за раскол између Москве и Јеревана безуспешно покушао искористити масакр који је починио један руски војник из контингента у јерменији, који је у лудилу побио целу локалну породицу а потом пребегао у Русију. Све је те покушаје Кремљ у сарадњи са савезницима успешно амортизовао.

Како видимо овде се није радило само о Украјини него и Јерменији, Белорусији, коју медији упорно приказују као „побуњеничку земљу која жели неовисност од Русије“, другим земљама, па и Русији самој. Путин је својим потезима коначно Западу послао јасну поруку, а да није погрешио, говоре и анкете према којима му је у Русији популарност опет порасла на преко 80 одсто, као и немоћ Вашингтона и Брсела да му се ефикасно супротставе.

Дакле, све говори да неко вуче конце из сенке, али коме све то треба? Аналитичари тврде да је ЕУ помагала Евромајдан како би наводно решила своје проблеме – приграбила тржиште, зауставила процес унутрашње дезинтеграције и економску кризу. Украјина би са 47 милиона становника и јаком црном металургијом Европи могла дати преко потребни кисеоник за оживљавање економије и излазак из политичког лимба, у ком се пројекат ЕУ тренутно налази.

putinerdogan02

ПУЦАЊЕ „ШАХОВСКЕ ТАБЛЕ“

То је у неку руку истина јер је Немачка и 30-тих година на штету украјинског народа хтела да загосподари Украјином из истог разлога због кога то данас чини канцеларка Ангела Меркел. Међутим, то није цела истина, поготово ако се покушају анализирати догађаји који су се збили паралелно са Евромајданом. Прво, сви они се јављају непосредно пре и за време успешно организованих Олимпијских игара у Сочију. Друго, у фебруару, кад је Украјина на подмукао начин збацила Виктора Јануковича, дошло је до великог груписања сиријских побуњеника (око 40 хиљада војника), а, према неким извештајима, Саудијска Арабија и CIA кренули су у напад на Сирију из правца Јордана и побуњеничке групе су под њиховом командом покушале пробој кроз јужну покрајину Дара’а. И, на крају, истовремено је у Анкари избио корупцијски скандал у који је укључен и тадашњи премијер Реџеп Таип Ердоган, а питање је да ли би се то догодило да није почео да води претерано самосталну политику, која се нимало није допала Вашингтону и Бриселу.

Све ове, као и друге могуће надолазеће догађаје, према мишљењу политичког аналитичара и експерта за Блиски Исток Погоса Анастасова, може се објаснити и предвидети ако упознамо добро пуно већег стратега од Ангеле Меркел (која је, по његовом мишљењу, само пион у овој великој игри), а то је познати професионални русофоб Збигњев Бжежински. Он је све ово о чему говоримо описао у познатој књизи Велика шаховска табла – Америчка доминација и њени геостратешки императиви.

Циљеви наведени у књизи јасно говоре о успостављању глобалне доминације САД у 21. веку и уништењу Русије преко суседних земаља, као и потреби раздвајања европске Русије од залеђа богатог ресурсима. Москви би, прама том циљу, било понуђено да постане млађи партнер Вашингтона или да заувек са својим евроазијским пројектом нестане са светске позорнице и као земља и као алтернатива „цивилизованој“ Централној Европи.

Збигњев Бжежински све то формулише јасно без околишања: „Главни геополитички циљ Америке је Евроазија“, а после две Бушове администрације Обама крајем 2011. најављује нову доктрину и изјављује како су „за Америку Азија и Пацифик апсолутни приоритет“, што довољно говори о утицају стратега Хладног рата и континуитету у Белој кући, без обзира био у њој председник демократа или републиканац.

ТУРСКИ ОТПОР

„У Евроазији се налазе највеће политички активне и динамичне државе. Након САД шест највећих економија и шест земаља са највећим трошковима за наоружање су такође у Евроазији. Све осим једне легитимне нуклеарне силе налазе се у Евроазији и тамо су све илегалне нуклеарне силе, опет осим једне. У Евроазији су и две најмногољудније земље које теже регионалној хегемонији и глобалном утицају. Све потенцијалне политичке и економске претње америчкој доминацији потичу из Евроазије. Све у свему, евроазијске силе, ако се узму заједно, значајно су јаче од САД. Срећом по Америку, Евроазија је превелика да би се политички ујединила“, пише Бжежински у својој књизи и нема сумње да би за њега остварење највеће море било управо оно на чему раде Русија и Кина, заједно са Ираном, Сиријом и руским савезницима из бившег совјетског блока, а то је стварање савеза, за који амерички стратег тврди да је немогућ.

Зато, ако се сагледају актуелни догађаји у Украјини, али и потези које вуче Турска, покушај делегитимисања јединог отпора исламистима у Сирији, оног који пружа Асад, и, у недостатку сад већ непостојеће ФСА, проглашавање Курда „јединим борцима за демократију“, Јерменија у савезу са Москвом те Азербејџан, све постаје пуно јасније и сви се догађаји, поче од „арапског пролећа“, уклапају у логику Бжежинског.

Прва фаза, која је трајала од 2010. до 2013, била је удар на Русију и Кину, и уништавање њихових стварних или потенцијалних савезника (Либија и Сирија). Америчка глобализација је подразумевала поделу света на све мање и немоћније актере на међународној сцени, који би, наравно, зависили од Вашингтона, а потом њихово укључивање у шире регионалне савезе опет под покровитељством савезника Вашингтона (на приме, Саудијске Арабије или Катара). Затим је у 2014. почела директна офанзива на статус Русије и ударило се на интересе Москве у Украјини.

Путинов пројект Евроазијске уније се никако не уклапа у логику пројекта оних који су осмислили процес глобализације са Америком на челу. Стварање савеза у срцу континента, који је америчка администрацијА прогласила за подручје од виталног интереса за САД, у том делу света ће зауставити експанзију америчких савезника, онемогућити присуство трупа НАТО и отворити простор мултиполарном свету у коме нема места америчкој хегемонији.

Сада се са одређене временске дистанце може анализирати и политика Ердоганове Турске. Током „арапских револуција“ њен задатак је био да окупи послушнике Вашингтона и потом у целокупном дизајну глобализацијске стратегије на челу са Муслиманским братством формира низ нових арапских режима. У том плану су стратешки циљеви били Египат и Сирија. Међутим, Ердоган није успео да обави свој задатак. Асадје у Сирији пружио отпор а у Египту је политика Муслиманског братства довела до народне побуне. САД су изгубиле и подршку највећих арапских земаља, попут Саудијске Арабије, која је подржавала Морсијеву смену у Каиру и изразила спремност за доделу кредита за модернизацију и јачање египатске војске.

ИСТОРИЈА НА СТРАНИ РУСИЈЕ

Потом је Ердоган проглашен кривим јер је развијао и одржавао везе с Русијом. Турска се одлучила на неутралан став и сарадњу са Евроазијском унијом јер је на тај начин мислила да заштити своје интересе и трговинске односе са Москвом вредне милијарде долара. Турски премијер Западу није пружио подршку за свргавање Јануковича а јавна је тајна да је учинио све да умири кримске Татаре, чиме је практично окренуо леђа превратничкој влади у Кијеву. Сарађује са Кином, од које купује противваздушне системе и технологију за њихову производњу, и то од кинеске компаније која је под америчким санкцијама, да би на крају развијао и односе са Ираном. Америка се због тога, уз помоћ моћног клерика и лидера покрета Хизмет Фетулаха Гулена, одлучила на његово свргавање, али у томе није успела и Ердоган је данас моћнији него икад.

Тек повезивањем догађаја у Украјини, на Блиском Истоку и северу Африке, југозападној Азији и на Кавказу могу се разумети планови глобалистичке стратегије победника Хладног рата, али време ће показати хоће ли они бити у стању да остваре зацртане циљеве. У овом тренутку је тешко прогнозирати било шта, али план Бжежинског претрпео је низ тешких удараца.

Анализирајући актуалну ситуацију, могло би се рећи да је историја на страни Русије и да ће западна хегемонија остати недосањан сан великог америчког стратега и идеолога Хладног рата, који је распадом Совјетског Савеза остварио већи део својих намера. У прилог томе иде и чврсто зацементирана власт египатског председника Абдела Фатаха Ал-Сисија, а Сирија Башара Ал-Асада је након четири године борби јача него што је била на почетку, и нема назнака победе исламиста, да не говоримо о неколико пута најављиваном „победоносном уласку демократских снага у Дамаск“. Русија, Иран и Кина јачају односе до нивоа војно-политичког савеза и као центрипеталне силе око себе окупљају своје регионалне савезнике.

Можда су током 2012. и 2013. многима промакле јаке дипломатске активности Москве у Централној Азији, посебно у Киргистану, који је такође постао део Евоазијске уније, Таџикистану и Узбекистану, где је Русија просто изгурала САД и у потпуности интегрисала три земље у Шангајску организацију за сарадњу“ (ШОС) или војни савез Организација уговора о колективној сигурности (ОДКБ), који се отворено супротставио активностима НАТО на руским границама протеклих нееља. То само потврђује тезу да се Путин годинама припремао за оно што је одлучио да учини кад за то дође време.

evroazija02

ПРОПАСТ ХЕГЕМОНИЈЕ

После позиционирања Москве у бившим совјетским републикама Централне Азије, на ред долази Техеран. Уследило је и зближавање Ирана и Авганистана, где је бивши председник Карзаи водио жестоку кампању за одлазак америчких трупа из земље. Јерменија се, као што смо рекли, отворено сврстала уз Русију и прекинула процес европских интеграција. Вашингтон и Брисел покушавају преко Грузије и Азербејџана да дестабилизују Јужни Кавказ, али је Русија још 2008. јасно дала до знања Грузији да неће дозволити ништа што ће јој угрозити јужне границе, док је одлучном акцијом на Криму још једном подсетила власти у Тбилисију да воде обзирнију политику, пре свега према свом народу. Политика Азербејџана је неодвојива од Турске, али и Ирана, с којим се граде посебно добри односи, и зато ће све одлуке које донесе азербејџански предсједник Илхам Алијев првенствено бити у његовом интересу, потом Анкаре и Техерана. То се на крају видело у протеривању америчког Радија Слободна Европа, потезу који значи много више од „гашења једног демократског медија“.

Шта рећи него да је оптимизам Бжежинског, који у својој књизи о америчкој експанзији на евроазијски простор каће како је „Евроазија превелика да би се и политички ујединила“, био сасвим неутемељен, а готово дефинитиван губитак тог простора би могао бити његов животни пораз као и пораз политике глобалне доминације САД, чији је стратег био неколико деценија.

Коначно, Бжежински је имао својих пет минута славе кад се у време распада Совјетског Савеза отварао шампањац у Вашингтону, а на чему је тако здушно радио цео живот. Срећом, „крај историје“ се ипак није догодио, и то захваљујући одлучном ставу лидера неколико светских земаља, које су спречили провођење добро разрађеног плана.

Н. БАБИЋ, Стандард.рс

Altermainstreaminfo

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Нико још није гласао. Будите први!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

Слом државе уз помоћ корисних идиота

Операција под именом „Лоше руковођење“ коју су Американци у Другом светском рату испробали против нацистичке …

Чижов: Постоји алтернатива европским интеграцијама Балкана

Руски амбасадор при ЕУ Владимир Чижов изјавио је да би његова земља могла да понуди …

3 Коментара

  1. VREDI PROCITAI RADI BOLJEG RAZUMEVANJA STVARNOSTI KOJA SE ODVIJA…

  2. Штета за овај чланак, то што је урађено пресловљавање и избачена јекавштина не значи да може да се објави на српском, превод мора да се УРАДИ.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *