Став

Солжењицин на Харварду увредио запад

Говор Солжењицина 8. јуна 1978. на скупштини дипломаца Харвардског Универзитету за Американце био је можда већа сензација него роман „Један дан Ивана Денисовича“ код  нас,  у Совјетском Савезу,  пре много година. Објављивање романа  у часопису за књижевност и уметност са ограниченим тиражом „Нови мир“ 1962. године тренутно није имао ефекат. А овај говор је, директно са сцене, емитован на неколико националних ТВ канала  САД ,  уз симултани превод.

Живећи  скоро две године у САД  Солжењицин је одбијао бројне позиве, фокусирајући се на књижевни рад. У „развезивању“ „Црвеног точка“ (“Красное Колесо”) он је био дошао до „марта 1917“, тај кључни део растеглио  се на више томова. 

Међутим, позив са Харварда – најстаријег и најпрестижнијег Универзитета у земљи – било је немогуће игнорисати. Поред тога, позив  је био повезан са доделе почасног „Доктора књижевности“. Солжењицин је пристао да иступи, али под необичним условима: потпуна тајност, укључујући забрану прелиминарног објављивања у штампи – како на локалном тако и на националном нивоу. 
Ипак, редовни 327-ми скуп у историји универзитета очекиван је са нестрпљењем, недостатак информација о говорнику само је подстакао  интерес. На Харварду, тако нешто десило се само 1947, када је 5. јуна предавач био државни секретар Џорџ Маршал, од кога су из његових уста слушаоци чули  о пројекту помоћи послератној Европи – чувени „Маршалов план“. 

О том да је овај пут позван Солжењицин постало је познато само два дана пре наступа, када је писац дошао на факултет да се састане са универзитетом и његовим професорима. Запањујућа вест имала је на становнике Харварда изузетно снажан ефекат: на предавање су кренули  не само дипломци, него и сви овдашњи студенти и наставници. Рекорд у целој историји Универзитета по броју слушалаца – према новинским извештајима, око 22 хиљаде – није могло да се смести у било коју просторију. Са почетком приредбе  се каснило … 

Предавање је премештено у једно од дворишта, на велики, у енглеском стилу пострижени, травњак. Изградили су трибину. Изнад су изградили наткровље  под који је смештена и телевизијска опрема и  и преводиоци (небо су прекрили облаци, а убрзо је почела слаба киша).

Солжењицин је промишљено донео текст говора на руском и енглеском језику, који је умножен и дистрибуиран новинарима пре наступа. Општа идеја  била је  јасна из објављеног наслова »Раздвојени свет“ (A World Split Apart) и обећавала је глобалну слику.

У Енглеској 8. јуна нису се појавили извештаји о предавањима Солжењицина: због временске разлике гледаоцима у Европи овај догађај би био касно ноћу. 

„Глас Америке“ емитово је  говор самог говорника на руском језику. Сутрадан је руски текст објавила и „Слобода“  Прочитао сам га тек недељу дана касније, када је руски сервис Би-Би-Сија припремао дискусију на ту тему, за руске слушаоце. Текст сам добио … али сам  одбио да учествујем у радио дебатама. 

Коментари у медијима, посебно америчким, били су опширни, а врло дуго су трајали. 

По  форми и садржају, „Говор на Харварду“,  како га данас обично називају  – безусловно је  жив  производ , у нечему сличан као на додели Нобелове награде Солжењицину. Али, то је у много већој мери него раније била проповед, наступ  пророка, а не писаца или научника. 
Овај пут је предмет критике у предавању сва западна цивилизација, почев од епохе Ренесансе и Просветитељства. Посебно је критикована слободна америчка штампа. Њена реакција могла се  предвидети.    

Од тада је  Солжењицин, за западне медије, престао да буде сензација. О њему она ћути. У будућности нисам сретао ни рецензије на нове „чворове“ „Црвеног точка“ …

Четири изговарена фрагмента  на Харварду објашњавају узрок фрустрације Американаца. 

„Пад храбрости – можда је најупечатљивија, што је данашњим Западу очигледно и не може да промакне  радозналом погледу. Западни свет је изгубио друштвену храброст… Овај пад храбрости посебно је уочљив међу слојевима владајуће и интелектуално-водеће … Функционери показују …… пасивност, збуњеност у својим акцијама, у говорима још и више – покушајима да то теоретски оправдају, зашто се на такав начин понашају, зида се кукавичлук и несигурност у  основу државне политике – јесте прагматичан, разуман и оправдан … Да ли да вас  подсетим,  пад храбрости од давнина је сматран као први предзнак краја?

Несумњива је чињеница: опуштање људских карактера  на Западу и њихово ојачање на Истоку. За шест деценија наш народ, за три деценије – народи Источне Европе прошли су  менталну школу, која далеко превазилази западно искуства. Тежак живот са разним притисцима  развио је снажне карактере, дубље и интересантније, него просперитетан и дисциплинован  живот на Западу. Дакле, ако би се наше друштво превратило у ваше добило би  понешто позитивно, пало би у нечем другом –   шта је код нас драгоцено … Западна начин битисања има све мање изгледа да постане пример за углед…

Медији  стварно уживају најширу слободу …  Али … без икакве истинске моралне одговорности за изношење неистина … Потреба да се преда тренутна информација тера  да се попуне празнине чистим  нагађањима, прикупљајући гласине и претпоставке, које се потом никада не демантују, али се утисну у сећању масе. Колико … несмотрених … збуњујућих констатација, … које испирају  мозак читалаца … Много више се извештава да  људи не сазнају истину, да блокирају своју божанску душу – празнословљем, празним  глупостима … На Западу се без икакве цензуре објављује приглупи избор модерних замисли од недовољно модерних – и последње…  нема правилог пута ни у периодичној штампи или кроз  књиге, нити са универзитетских катедри …

… никакво најмоћније оружје неће помоћи Западу док не превазиђе губитке своје воље. Са тако опуштеном менталношћу најјаче оружје постаје оптерећење и пораз. За одбрану је потребна спремност да се умре али, тога је мало у друштву које је васпитано  на култу земаљских благодети  …

Тајни одлазак Солжењицина из Швајцарске 1976. године вређа сву ову целу земљу (том увредом он је објашњавао много својих нових проблема у следећим годинама, посебно пореских):

„… Породица отпутовала, по невољи нико је није испратио,  потпуно инкогнито, само смо се ми радовали што смо преварили КГБ. Нисмо се бавили питањем: а када се  открије – како ће то изгледати у Швајцарској?“ (Упало зрно међу два млинска камена. Есеји о прогону / / Новый Мир. — 1999. — № 2. — С.76—77).

Говор на Харварду увредио је  готово читаву Америку. У тим истим „Есејима прогона“  аутор посвећује том „неспоразуму“ много страница. Њега је посебно изненадило и запањило  да у САД ни новине, ни часописи нису  објавили цело излагање на енглеском језику, иако је најављено да на њега нема ауторских права. (Комплетан текст на руском објављен је у јунском издању  «Новый журнал», који ау издавали  емигранти  у Њујорку – № 131, стр.205-216) 

Солжењицин је нашао једноставно објашњење овог феномена:

„Испоставило се да и демократија чека ласкање. Док сам позивао да се „не живи на лажи“ у СССР-у – то,  молићу лепо, али „не живи на лажи“  у Сједињеним Америчким Државама? – гоните се, марш  напоље. (Исто, стр 103)

Кијев, 19 август 2013.
Припремио: Андреј Волкoв
ПДФ верзија мемоара Жореса Медведева
на 2000.net.ua/ai/8/82/82124/zhores.pdf.

 

Видовдан

Оцените текст

0 / 5

Your page rank:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Back to top button
Close

Детектовали смо Адблокер!

Поштовани, рекламе су једини начин финансирања нашег сајта те вас молимо да угасите адблокер на нашем сајту како би нам тако помогли да наставимо да објављујемо још боље и квалитетније вести без цензуре и длаке на језику. Хвала на разумевању!