Шпанија хапси каталонске сепаратисте, док у Србији албански сепаратисти хапсе представнике власти државе Србије

Већ неколико дана у свим српским медијима и даље су главана тема догађаји са севера Косова и Метохије (КиМ) и догађаји из Косовске Митровице, који су се збили у вечерњим сатима 26.03.2018. Пред камерама и очима домаће и стране јавности могли смо видети „практичне резултате“ постигнутих договора у оквирима Бриселског споразума, између „Београд“ и „Приштина“, како се то каже модерним језиком или политичким новоговором, препуним плеоназама.

Сигурни смо да нема потребе да поново описујемо мучне догађаје у којима страдају голоруки становници Косовске Митровице, српске националности, под налетом и ударом квазиполицијске камариле под командом власти у Приштини. Видели смо још једанпут на делу крхкост људских права и слобода Срба и потпуну безбедносну незаштићеност грађана на северу КиМ.

Пуно је различитих аналитичара косовске стварности и аналитичара бриселских преговора, који са различитих аспеката посматрају, између осталог, и догађаје из Косовске Митровице о којима је овде реч. Већина анализа поменутих догађаја је лишена основних премиса, које је неопходно узети у обзир када се анализира дивљачки упад полицијских снага под командом власти из Приштине, у Косовску Митровицу. Полазне основе на којима устрајавају преговарачи из Београда и преговарачи из Приштине се налазе на два колосека, који се крећу у потпуно супротним смеровима.

Наиме, без да уважавамо „косовску реалност“, како то неки кажу, неопходно је из практичних разлога имати у виду и рачунати у преговорима са „чврстим и непоклобљивим ставом“ власти у Приштини, које су, у потпуности подржане од најмоћнијих земаља запада и важних међународних организација, који се огледа у следећем: „Косово је независна и суверена држава“. Овакав став приштинских власти, до сада није значајније уздрман, и не постоје назнаке да би приштинске власти могле свој став кориговати, у толикој мери, да би нарушиле утврђене основе косовске независности.

С друге стране, државни органи и институције Србије, декларативно се позивају на Устав Србије, на Резолуцију 1244 СБ УН, уз изражену спремност за „компромис“, који за сада није јасан нити образложен. Можемо предпоставити да би тај компримис значио нарушавање Устава Србије, јер сваки постигнути компромис у вези са Уставом, значио би одустајање од одређених уставних одредби. Ако би до тога дошло ван уставних процедура, то би означило неку врсту државног удара.

Управо због наведених приступа „страна у преговорима“, имамо дијаметрално супротно тумачење и схватање поменутих догађаја у Косовској Митровици. Приштинске власт сваки пут, независно од „постигнутих договора у Бриселу“ када је реч о њиховој реализацији, примат дају „Уставу Косова“, а власти у Београду, занемарују Устав Србије и показују већу посвећеност постигнутим договорима у Бриселу, него уставним одредбама Устава Србије.

Изјаве домаћих политичара, и објашњења наведених догађаја, која се могу чути, усмерени су према јавности у Србији, они су за домаћу употребу, то је алиби за до сада лоше вучене потезе, и не утичу на разрешење актуелне кризе на северу КиМ. Свака реч охрабрења Србима на КиМ, свака реч подршке, сваки позив међународним снагама да заштите Србе на КиМ су вредни и потребни, али нису довољни. Неће Србима на КиМ, пре свега онима на северу, помоћи тврдње политичара на власти у Србији, да приштинске власти ангажовањем полицијских снага, желе да окупирају север КиМ, да га потчине и да Србе понизе.

Па ваљда Срби на КиМ знају да се на северу КиМ, као и на целом КиМ примењују приштински закони и устав самопроглашеног Косова; да су полицијске снаге на северу КиМ под командом власти у Приштини; да су на граничним прелазима полицајци и цариници из Приштине; да су судије и тужиоци у правосудном систему КиМ; да на северу не постоји ниједна институција која је у систему државе Србије.

Бриселским споразумом су елеминисане све „паралелне институције“, како су их називали представници УНМИК-а, ЕУЛЕКС-а и неких западних земаља, пре свих САД и Немачке, које су биле у систему државе Србије. Па рецимо свима онима који верују у „паралелну стварност“, да је север КиМ у систему власти у Приштини, са одређеним изузетцима непослушности и нелојалности према приштинским властима. Према томе нема потребе да неко из Приштине шаље полицијске снаге да окупира север КиМ.

Приштинске власти своје полицијске снаге шаљу на север КиМ, како би демонстрирале своју „сувереност и територијалну целивитост“, да би показали како врше власт поштујућу „своје законе“ и „свој устав“. Свакако треба рећи да то раде насилнички, диктаторски, зверски, нецивилизовано. Њихови ментори ће рећи, па ради се о младој држави, о неискусним институцијама, које се уходавају, па треба преиспитати неке методе деловања и пружити им помоћ у успостављању демократског друштва у коме ће се поштовати људска права. Али ниједног тренутка нико са запада неће довести у питање косовску независност због бруталности о којима смо говорили.

Запомагање наших политичара, зашто КФОР није деловао? Зашто нису изашли на север КиМ? Ово само показује да наши политичари нису схватили суштину процеса који се одвијају на КиМ, или желе на овај начин да оправдају своје промашаје. КФОР на КиМ има мандат да штити косовску независност, да уклони све могуће оружане претње тој независности. КФОР је био ту да се супростави Војсци Србије (ВС), да елиминише „паралелне институције“.

КФОР је долазио на север КиМ, док су на том простоту деловале институције у систему државе Србије, док су грађани ометали функционисање нове „независне државе“. Па неће ваљда КФОР сада доћи да обавља полицијске задатке уместо полиције Косова. КФОР сматра да јавни ред и мир треба да одржава полиција. Такође, КФОР и НАТО сматрају да су људска права свих етничких заједница и грађана на КиМ заштићена. НАТО и КФОР брину једино о томе да ВС не би упала на територију КиМ.

Срби на КиМ опет су чули старе добро познате речи „нико не сме да вас бије“, мирно спавајте, неће се поновити „Олуја“ и „Бљесак“ (хрватске операције прогона Срба из Хрватске, прим. аутора.). Ипак Срби не спавају мирно, и даље трпе батине и прети им се хапшењима. Пошто Заједница српских општина (ЗСО), као главна ствака из Бриселског споразума, није још формирана, ни након пет година, Срби су одлучили да то ураде сами, и тако испуне одребе Бриселског споразума. Како на то реагују приштинске власти? Онако како то раде и шпанске власти спрам каталонских сепаратиста, прете хапшењима.

Док Шпанија показује моћ државе, подржана од САД, НАТО, ЕУ, и одлучно сузбија све сепаратистичке тежње каталонских лидера, хапси каталонске вође, дотле Србија, притиснута тим истим моћним силама које подржавају Шпанију, преговара са сепаратистима, углавном на своју штету и трпи хапшења представника власти државе Србије од стране приштинских сепаратистичких власти. Уколико представници Срба на КиМ, формирају ЗСО, сигурно је да ће власти у Приштини реаговати, „позивајући се на свој устав“ и силом спречити такве политичке потезе. Могуће су сличне, само још шире сцене, хапшења предстваника српског народа на КиМ.

Полицијској бруталности приштинских власти, коју спроводе над незаштићеним Србима на КиМ, „кумавале су“ и политичке одлуке донесене од стране српских политичара кроз бриселски дијалог. Да ли је била нека друга алтернатива бриселском дијалогу, свакако да јесте, или можемо само да нагађамо, како неки мисле. Можда би Срби у неким другим околностима прошли још и горе, али то не знамо само можемо да предпостављамо. Свакао су важне поуке, типа, да нам није потребно да прође пет година да би смо схватили неискрене и нечасне намере западних моћника, албанских савезника и власти у Приштини, који раде само на једном задатку, а то је учвршћивање косовске независности и елиминисање сваког облика суверенитета Србије на КиМ.

Власти у Србију не треба да се упуштају у „трку која се води за косовску независност“. Не може и не сме српским властима Устав Србије бити од мање важности него устав било којој другој држави. Ипак суверенитет и територијална целокупност Србије зависиће, поред низа спољних фактора и моћних земаља, од снаге и способности српског државног руководства и институција државе Србије.

Има Србија довољно моћну Војску која може у тренутној готовости реаговати и заштитити Србе на северу КиМ. Главне снаге ВЈ за брзо реаговање су у копненој зони безбедности. Заштита Срба на северу КиМ, коју би између осталих, спровела и ВС, уз сагласнот НАТО, не би значило подстицање на рат. Напротив то би водило смањењу тензија и реализацији одредби Резолуције 1244 СБ УН, иако то не би било тако схваћено од стварне власти у Приштини и њихових ментора.

Др Винко Пандуревић, генерал у пензији Војске Србије и ВРС

Анфор.орг

Актуелно

Плашите јежа голим дупетом

БРИТАНСКИ „Economist“ објавио је да је Косово спремно, ако га Србија не призна, да се …

Нови немачки амбасадор поручио Београду: Хоћемо решење за Косово, и то што пре

Немачка жели одрживо решење за косовски проблем, и то што пре, рекао је немачки амбасадор …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Simple Share Buttons