„За људе који су сиромашни небитно је да ли су их сврстали у апсолутно или релативно сиромашне. Први не могу својим приходима да задовоље основне потребе за живот, а други то једва успевају и искључени су из многих области живота. Мисли се на немогућност адекватног начина исхране, становања, лечења, образовања, на начин који је доступан већини грађана тог друштва. За све њих се може рећи да су више гладни, него сити, а највише незадовољни“ истиче, др Нада Новаковић научни сарадник Института за друштвене науке у Београду.[i] Према последњим подацима Републичког завода за статистику (31. март) на граници сиромаштва у 2014, у Србији је било 25,6 одсто грађана, односно сваки четврти грађанин, док је стопа ризика од сиромаштва или социјалне искључености износила 43,2 одсто. Популација младих од 18 година највише је изложена ризику од сиромаштва или 29,6 одсто популације. Највећу стопу ризика од сиромаштва имају чланови домаћинства која чине две одрасле особе с троје или више издржаване деце, или 35, 2 одсто популације. У зависности од радног статуса, код грађана старих 18 и више година, најизложенији ризику од сиромаштва су незапослени, њих 47,1 одсто.[ii]
Дакле, половина популације у Србији живи у ризику од сиромаштва и већ се налази на путу ка социјалној маргини где се отвара низ нових и врло озбиљних проблема. Прекомпоновање друштвене стратификације у корист све већег процента социјално искључених, који у перспективи клизе ка зачараном кругу сиромаштва из кога ретки излазе прети да до краја деатомизира српско друштво. Када имамо у виду да је реч о некадашњој средњој класи, проблем постаје озбиљнији. Према речима Младена Лазића, социолога и професора Филозофског факултета у Београду који деценијама учествује у многим научним истраживањима која мере кретања, статусе и односе међу њима у српском друштву средњи слој се „последњих година раслојио тако да је трећина поправила животни стандард, док је за две трећине он битно опао. Неки од њих су потонули на економској лествици, ка граници сиромаштва.[iii]“
Кад наука утврди: основни, па тако и најважнији разлог економског потонућа средње класе према професору Лазићу је „чињеница да је посао постао несигуран. Осим у државном сектору, а више ни тамо, посао не само што није сигуран него су га многи већ изгубили. То су биле породице са два прихода, остале су са једним, а ни тај није сигуран. Могућност да се нађе други посао је јако мала. Истраживања показују да се средњи слој одриче прво књига, позоришта, путовања… смањује се и потрошња хигијенских средстава која нису неопходнаа, као и одвајања за здравствене потребе. Имали смо истраживање о томе да ли људи при куповини обраћају пажњу на квалитет или цену. По правилу, чак и код виших средњих слојева, цена је била пресудна“.[iv] У Србији тек сваки трећи становник има пара за одмор, сваки четврти месни оброк не може да обезбеди ни за сваки други дан, док за ненадане изненадне трошкове (а Завод за статистику процењује да они „коштају“ 10 000 динара) средстава нема половина становника.
Међународне финансијске институције, Светска банка и ММФ, током пролећног заседања дале су одређене анализе и пројекције и за Србију. За Светску банку, стопа сиромаштва повећана је у Србији и „то су људи који буквално састављају крај са крајем и чија потрошња не прелази од 1,5 до два долара дневно“.[v] ММФ је једино за Србију „пројектовао“ пораст незапослености што би Србију (уз Грчку) довело у ред европских рекордера по незапослености: „Стопа незапослености са којом ће Србија завршити ову годину пројектована је на 20,7 одсто, што је читавих један одсто више него што је, према подацима ММФ-а, Србија завршила 2014.“[vi] У „пројекције“ међународних финансијских институција сасвим су сигурно ушли подаци који говоре о броју људи који треба (а на основу споразума са ММФ-ом) да остану без посла у јавном сектору и добрим делом они чине групу такозваног „новог сиромаштва“: У Србији се, према наводима др Наде Новаковић, појавило „ново“ сиромаштво које је карактеристично и за друге земље погођене кризом, али је код нас масовније и највише последица домаћих фактора. Међу „новим“ сиромасима налазе се: радници који иду на посао и немају за то зараду (46 000 радника), они који примају повремено мање од минималног дохотка (200 000) и сви који сањају да приме просечну зараду (400 000 радника прима мање од тога). Када овим подацима додамо и 200 000 деце која живе у сиромаштву и 100 000 њих до 13 година која немају ни за хлеб и млеко, статистика постаје поражавајућа.[vii]
Последице које превазилазе сваку статистику су катастрофалне: у друштвеном смислу, сматра др Лазић, то води атомизацији друштва, људи губе социјалне везе, не друже се… док су психолошке последице још горе: то је осећање безнађа, бесперспективности, које може да води у различитим смеровима-од агресије, преко аутодеструкције до ескапизма, бежања у себе![viii] Не мање важно је напоменути да се анализа Републичког завода за статистику проводила пре смањења пензија и плата, које ће тек дати поражавајуће показатеље социјалног стања у Србији.
Како нас други виде. Иако, су приметни клишеи које су цементирали западни мејнстрим медији попут објашњења зашто је српско друштво данас друштво сиромашних и корумпираних ББЦ ће неминовно поменути „аутократски режим С. Милошевића“, али ће свакако изоставити контекст тог режима: попут западних санкција које су (уз НАТО агресију) српску привреду вратиле у „рани средњи век“. Ипак, свако ко од страних извештача уђе у Србију, не може а да не види оно што сви овде живимо сваки дан. Уколико, стереотипе (само овај пут) оставимо по страни, више него интересантно је како је британска новинарка ББС-ја видела Србију данас:
Ејми Гатман, у 25-минутној емисији „Богатији свет-али за кога“ Србију описује у неких дванаестак минута као државу исувише далеко од толико најављиваних реформи: Белорусија, Боцвана и Бугарска имају већи БДП по глави становника од Србије која има подстицајну инвестициону политику, јефтину радну снагу али је истовремено оптерећена корупцијом, почиње извештај Гатманова[ix] набрајајући, притом, неколико примера који говоре о „пословној клими, нетранспарентним уговорима и пројектима (попут „Београда на води“): „Један локални бизнисмен је рекао да су недостатак транспарентности и необјављивање детаља о трошењу јавних средстава рутинска ствар. Свуда у свету би дошло до јавне дебате, пошто се мења један део града. Имали бисте и тендере. „Овде нема ништа од тога“, каже он. „Они унапред направе неке договоре, а ми касније сазнамо да су то били прилично лоши договори,“[x] говори Гатманова и наставља:
„Сви српски добро обавештени бизнисмени с којима сам разговарала фрустрирани су због истих ствари. Ниједан од њих није желео да му се објави име. Један од њих испричао је своје искуство. „Пословање у Србији представља потпуну ноћну мору, чак и за Србе. Немогуће је радити уколико не желите да имате посла с политичарима. Уморан сам од чињења услуга“, рекао је. „Изостају важне промене вредносног система(…)Други је причао о очајничкој жељи Србије да се отресе имиџа балканских бандита. „Али“, каже он, „то се не дешава због мање образованих Срба који су заузели канцеларије владе и које мотивише лична добит.“[xi]
Међутим, искуство с канцеларијом градоначелника Београда за Гатманову је био шокантан пример који је надмашио претходне и истовремено до хирушке прецизности поставио рентген слику данашње Србије: „Један саветник одбио је моју понуду да интервјуишем градоначелника. Мој други, одвојени захтев да ме повеже с једним српским милионером који се обогатио пословима везаним за информационе технологије је одобрен, али не баш сасвим директно. Убрзо након одобрења, са званичне емаил адресе градоначелниковог саветника добила сам поучну поруку којом ме моли за услугу. Услуга је требало да поприми форму чланка који би се објавио у некој међународној публикацији и садржао детаљно наведене похвале, као и форму испланираних интервјуа. Посебно интервјуа с градоначелником. Изгледа да им је мој професионални интегритет био потпуно неважан. Не морам ни да наглашавам да сам ту понуду одбила.Обећање реформи било је довољно да нову српску владу доведе на власт. Њихова примена је потпуно друга ствар“, закључује Гатманова.[xii]
Цинично или не, али је британска новинарка, иако јој то није била намера, управо и одговорила на питање ко је одговоран за живот већинске Србије на социјалним маргинама.
[i] НИН, број 3355, 16. април 2015, страна 30
[ii] Агенција Бета, 31. март 2015. године
[iii] НИН, број 3355, 16. април 2015, страна 31
[iv] Исто, страна 31
[v] http://www.rtv.rs/sr_ci/ekonomija/aktuelno/kriza-povecala-broj-siromasnih-u-srbiji_588790.html
[vi] http://www.blic.rs/Vesti/Ekonomija/551155/MMF-Samo-u-Srbiji-sve-vise-ljudi-bez-posla
[vii] НИН, број 3355, 16. април 2015, стране 30 и 31
[viii] Исто, страна 31
[ix] Емисија је постављена на линку: http://www.bbc.co.uk/programmes/p02l1yyp
[x] http://www.magacin.org/2015/03/14/siromastvo-i-korupcija-u-srbiji-bez-premca/
[xi] Исто
[xii] Исто
Марина Рагуш, Фонд Стратешке Културе
JAD I BEDA NAPREDNJACKE SRBIJE!!!