Србија и дијаспора (2): Деца народних непријатеља

Деско Никитовић је као генерални конзул Републике Србије у Чикагу провео 10 година, све до прошле године. На то место је постављен као представник дијаспоре, јер је од 1998. до 2002. био председник Конгреса српског уједињења у Чикагу. Он каже за “Вести” да су односи Србије и њене дијаспоре веома лоши и на врло ниском нивоу.

– По природи сам оптимиста, али ово питање је сувише озбиљно да би се ширио лажни оптимизам. Наши људи у дијаспори су веома незадовољни сарадњом са матицом. Постоји више разлога зашто та сарадња није боља и искренија. Поред оних 5,5 милијарди долара које дијаспора шаље својим фамилијама у Србији, скоро да не постоји интерес за инвестирањем или јачим везама са матицом. Треба такође рећи да од 1946. године па до пада Берлинског зида та сарадња није уопште постојала. Америчка дијаспора је очекивала много више од демократских промена у Србији. Скоро све странке измењале су се на власти, а суштински се ништа није променило.

Последњи дани

– Србија не исказује ни бригу ни интерес за старије припаднике дијаспоре. Ти људи, у Америци на пример, своју старост проводе у домовима за старе и то скупо плаћају. А Србија нити има жељу да те људе доведе да остатак живота проведу у матици нити размишља да би они радије свој новац за квалитетан смештај дали Србији него Америци. Тренутно трошкови за смештај старије особе у Чикагу су око 4-5.000 долара месечно.

Шта је највећи камен спотицања између Србије и њене дијаспоре?

– Држава није никад изашла са искреном намером да се људима врати одузета имовина, а већина тих људи је у поодмаклим годинама. Овде се не ради о материјалном обештећењу, већ о суштинском враћању људских права. Многи од њих су помрли, али њихови потомци сматрају да су их у Србији издале демократске власти. Њихови родитељи и преци су били “народни непријатељи” и као такви су завршили на српским гробљима у Либертивилу или Новој Грачаници. Срамота је да смо се толико огрешили о те људе, од којих многи нису никада могли да дођу и виде своју отаџбину. И како сад од потомака тих људи тражити да инвестирају у Србију?

Колико дијаспора учествује у државним одлукама?

– Права је реткост да су угледни Срби из дијаспоре позивани да учествују у државном апарату Србије, било да се ради о државној администрацији, здравству, научним или образовним установама. Велика је штета да тај ресурс није искоришћен, иако стоји Србији на располагању. Такође, ниједна озбиљна инвестиција у последњих 30 година није дошла из дијаспоре. То је поражавајућа чињеница. Када странац дође у Србију, он има само један мотив а то је стицање профита, што је сасвим у реду. Поуздано знам да би велики број Срба инвестирао у матицу, не само из разлога да добре зараде. Међутим, немају поверења, а компликоване административне процедуре су људима са Запада потпуно необјашњиве. Много је лакше започети бизнис у Чикагу него било где у Србији. Проблем је и то што се прича о дијаспори користи у дневну политику. Милошевић је покушао да изманипулише дијаспору са зајмом за привредни препород, али данас су људи много обазривији и сумњичави према празним причама.

Која су ваша искуства као конзула? 

– Када ме је дијаспора предложила и када сам 2003. године позван да прихватим место генералног конзула, осећао сам да ме људи из Министарства спољних послова виде као некога ко им узима посао, а не као некога ко жели да помогне својој отаџбини. Очекивао сам да ћу, пошто сам већ финансијски независан и могу да обављам тај посао трошећи и свој новац, бити од помоћи како би се Србија боље промовисала у Америци. Мислио сам да је рад у државној служби прилика да се помогне својој земљи, а не да се кроз њу стичу привилегије или зарађује новац. Сматрао сам да ћу са својим искуством и познавањем како Америке, тако и наше дијаспоре, помоћи да конзулат у Чикагу постане место окупљања уместо што је раније био место раздора и подела. У протеклих 10 година смо постигли завидне резултате, међутим веома су ретки изузеци да је још неко из дијаспоре именован на неку важну државну функцију.

Где све још државни апарат греши?

– Знање и искуство које су људи у дијаспори стекли, нажалост није употребљиво у матици. Деси се да понеки појединац залута у државни апарат, али ти изузеци само потврђују правило. Држава нема слуха за оне који би пренели своје искуство другима у матици, а које је преко потребно. Србија неће кренути брже напред ако не преузме кораке попут Ирске, Израела и неких других земаља, које су много добиле од дијаспоре.

Сољење памети

Да ли се угледни Срби из расејања доживљавају као конкуренција?
– Чињеница је да су људи у дијаспори стекли нека нова искуства, која су делимично променила њихово размишљање и систем вредности. Због тога је присутна једна доза подозрења, када неко из дијаспоре дође да “некоме соли памет”, како то наши људи воле да кажу. Такође, неки људи сматрају да се у дијаспори живи удобније, али они не разумеју да се та удобност стиче упорним радом и строгим поштовањем правила и прописа земље пријема. А у Србији се понекад озбиљан рад и не исплати.

Сутра – Србија и дијаспора (3): Уходе – домари и келнери

 

Вести