fbpx
понедељак , децембар 9 2019
Насловна / Србија / Фељтон / Србија изложена еколошком геноциду (2)

Србија изложена еколошком геноциду (2)

Слободан Петковић: У току војне агресије на СР Југославију, у којој су учествовале здружене снаге НАТО пакта, изазвана је еколошка катастрофа, по карактеру, обиму и облику незабележена у историји људске цивилизације – извод из књиге Злочин у рату-геноцид у миру, у издању Службеног гласника и Друштва за борбу против рака

Књига „Злочин у рату-геноцид у миру“, у издању Службеног гласника и Друштва за борбу против рака, дело је три аутора и представља поглед на НАТО бомбардовање 1999. године, у коме је коришћена муниција са осиромашеним уранијумом, из угла дипломате Владислава Јовановића, бившег министра спољних послова, генерала Слободана Петковића, који је командовао АБХ јединицом и академика Слободана Чикарића, радиолога који је пратио ширење смртоносних тумора међу становништвом, узрокованих радиоактивним бомбама.

Ово издање, штампано на српском (ћириличним писмом) и на енглеском језику, представља тужно подсећање али и страшну опомену на последице бесправног и безумног акта агресије.

Овде представљамо делове књиге које је написао генерал мајор Слободан Петковић, који је у току НАТО агресије био начелник АБХО и из прве руке био упознат са употребом муниције са осиромашеним уранијумом 1999. године. Преко владе СР Југославије покренуо је поступак деконтаминације контаминираних површина на територијима република Србије и Црне Горе.

“Увек ће бити свежа и болна наша сећања на једнострану одлуку о агресији здружених снага НАТО пакта на територију некадашње СР Југославије, данас простора држава Србије и Црне Горе. Била је по много чему јединствена, извршена је кршењем многих међународних конвенција и докумената, без одобрења Савета безбедности ОУН, а највидљивији акт било је бомбардовање њене територије. Она је представљала преседан, јер један по дефиницији  дефанзивни војни савез први пут у својој историји напада земљу која није ничим угрожавала ниједну од његових чланица. Извршена је у интересу и савезу с једном терористичком организацијом (ОВК), према земљи која није хтела да се одрекне дела своје територије у њену корист. Извршено је око 26.100 летова, од чега борбена авијација 18.170 летова и 2.300 ваздушних напада по објектима на земљи, лансирано је око 415.000 различитих пројектила, укупне масе око 22.000 тона. Мимо свих међународних конвенција, поред класичних убојних средстава користили су муницију са осиромашеним уранијумом (муниција са ОУ), због које у појединим деловима Србије где је она употребљавана имамо појаву знатно већег броја оболелих од карцинома и других болести. Сазнања о последицама тог чина не дају нам мира и обавезују нас да се на то стално подсећамо.

еколошки геноцидТај чин изазвао је катастрофу. Тренутне последице ових акција имали смо прилике да видимо, о накнадним последицама недовољно знамо, али их већ преживљавамо. А колико ће то трајати? И зар је све то било потребно?

У ратним и поратним временима најугроженије људско право јесте право на истину. Након завршетка агресије, јавност је била подељена у просуђивању о могућим негативним ефектима употребе муниције са осиромашеним уранијумом по животну средину, а тиме и на будући живот и здравље многих генерација. Постоји, и оправдан је страх о евидентној еколошкој катастрофи на територији Србије и суседних земаља. С друге стране, они који су учествовали у агресији и бомбардовању, разне интересне групе и комисије које су под њиховим патронатом крстариле овим просторима, углавном тврде да у постојећем стању животне средине штете и последица нема, а да су тамо где их је морало бити – минималне. Какве ли ироније!

А где је ту истина?

Нажалост, истину све више осећа наше становништво. Она је у све већем броју канцерозних и других обољења на овим просторима, које нико званично и јавно неће да саопшти, анализира и  коментарише. Она је и у обољењима војника који су боравили на простору Косова и Метохије (КиМ) или другим деловима бивше СФР Југославије, и у чију заштиту глас све више диже штампа и стручна јавност у неким западним земљама.

И зато у име истине подигнимо глас и рецимо јасно: У току војне агресије на СР Југославију, у којој су учествовале здружене снаге НАТО пакта, изазвана је еколошка катастрофа, по карактеру, обиму и облику незабележена у историји људске цивилизације. Били смо изложени и еколошком геноциду – уништавању животне средине и угрожавању живота и здравља људи у ширим размерама и с дугорочним последицама, због употребе муниције са осиромашеним уранијумом. На овим просторима, према неким карактеристикама, снаге НАТО пакта водиле су нуклеарни – радиолошки и хемијски рат.       

Осиромашени уранијум

Осиромашени уранијум (ОУ) јесте нуспродукт у припреми горива за нуклеарне реакторе и нуклеарно оружје. Назив „осиромашени“ потиче отуда што је у овом „остатку“ уранијума (после прераде фисионог горива) мање изотопа уранијума 235 (У235 – који је фисионо гориво) него у природном уранијуму. Природни уранијум има три изотопа: 234У, 235У и 238У.  Њихов масени удео у природном уранијуму износи: 0,007 одсто, 0,72 одсто и 98,28 одсто. За нуклеарну енергетику значајан је само 235У. Међутим, његова концентрација у природном уранијуму није довољна.

Стога се врши екстракција 235У све док му садржај у третираној руди не падне испод 0,2–0,3 одсто. Све чешће се користи додатно извлачење и испод 0,2 одсто. Оно што остане је осиромашени уранијум, тако да се под појмом „осиромашени уранијум“ подразумева уранијум са садржајем изотопа 235У испод 0,7 одсто, али су најчешће вредности садржаја 235У око 0,02 одсто. Он је осиромашен у погледу присуства 235У,  али је обогаћен 238У (преко 99 одсто). Оваква дефиниција не указује на порекло и  садржај осталих изотопа, што допушта могућност да он буде производ обогаћивања природног уранијума или прераде потрошеног горива. Сва три уранијумова изотопа радиоактивна су, а такође и њихови продукти. Због присуства елемената потомака у сваком узорку уранијума, осим примарног α присутно је и β и γ зрачење. Осиромашени уранијум је у ствари врло опасан радиоактивни отпад, и његово чување представља велики проблем за сваку земљу с развијеном нуклеарном технологијом.

Његова велика густина, око 19,07 г/см3 (1,7 пута гушћи од олова, а 2,42 пута гушћи од гвожђа), доприноси великој пробојној моћи муниције која се користи за пробијање оклопа тенкова и утврђених објеката. Опити су показали да при истој брзини приликом испаљивања пенетратор од ОУ има за око 20 одсто боље пенетрационе карактеристике у односу на друге тешке метале. То га, поред ниске цене, доступности и проблема с чувањем, чини погодним за примену у многим областима војне и цивилне индустрије. У војној индустрији примењује се за израду противоклопне муниције, пошто побољшава пробојну моћ зрна, у неким типовима крстарећих ракета „томахавк“ за повећање стабилности лета, за израду тешко пробојних тенковских оклопа и друго. У цивилним програмима користи се као заштита од γ-зрачења у медицини, за израду кобилица на јахтама, у грнчарству као катализатор у хемијским процесима, код авиона као контратег и друго. 

                                                             * * *

Употреба муниције са ОУ и предузете мере

Одмах по отпочињању агресије, ваздухопловне снаге НАТО пакта приликом ваздушних напада на просторима СР Југославије користиле су муницију са ОУ. Авиони А-10 из састава ваздухопловних снага САД 28. и 30. марта 1999. гађали су пројектилима са ОУ шири рејон Призрена. Оваква дејства настављена су у даљем току агресије. На тај начин вештачки је стварана дуготрајна радиоактивна контаминација територије, опасна по људе, животиње и уопште по животну средину. Новонастала ситуација захтевала је предузимање следећих мера:

• давање сигнала нуклеарно-хемијско-биолошке опасности;

• осматрање и евиденцију свих удара авиона А-10 (време, место, број налета…);

• радиолошко извиђање гађаних рејона и поуздано детектовање радиоактивне контаминације, утврђивање врсте и нивоа контаминације;

• одређивање граница радиолошки контаминираног земљишта, те његово обележавање да би се људство (војници и цивили) који бораве у близини контаминираних локалитета правовремено упозорило на опасност од постојања контаминације;

• удаљавање војника и цивила из контаминираних рејона и напуштање контаминираних материјалних средстава;

• изолација и санација контаминираних локалитета и материјалних средстава.

Санација углавном није могла бити спроведена у ратним условима (вршено је само прикупљање остатака муниције ради чувања на одређеним и осигураним местима), а друге активности спровођене су у складу с постојећим условима, које је диктирао интензитет ваздушних удара.

Практичну реализацију наведених активности у ратним условима спроводиле су стручне екипе из јединица атомско-биолошко-хемијске одбране (АБХО) Војске СР Југославије. Оне су вршиле радиолошко и хемијско извиђање објеката и рејона дејства авијације, контролу присутности радиолошке контаминације на територији и материјалним средствима, прикупљање остатака муниције са ОУ и обележавање рејона контаминације. Ова активност успоравана је и отежавана сталним нападима НАТО авијације. Команде јединица евидентирале су 99 удара муницијом са ОУ на око 90 локација на простору СР Југославије. Примерци муниције са ОУ пронађени су први пут у рејону села Самољица код Бујановца и у рејону рта Арза на полуострву Луштица.

У праћење стања радиоактивне контаминације током НАТО агресије, поред јединица АБХО, биле су на одговарајући начин укључене и све релевантне војне и цивилне институције: Војномедицинска академија, Војнотехнички институт, Институт за нуклеарне науке Винча, институти за физику из Београда и Новог Сада, Институт за медицину рада и радиолошку заштиту „Др Драгомир Карајовић“ из Београда, Центар за екотоксиколошка истраживања Црне Горе, Природно-математички факултет у Подгорици, заводи за превентивну медицинску заштиту и друге. У складу са својом опремљеношћу и могућностима, ангажовани су на специјалистичким задацима.

Екипе завода за превентивну медицинску заштиту Београда, Ниша, Новог Сада и других набројаних институција, с одговарајућом опремом, обилазиле су локалитете бомбардовања изнад 44. паралеле, посебно објекте погађане крстарећим ракетама. Измерене вредности јачине апсорбованих доза, с имајућим инструментима, кретале су се у границама природног фона – није доказано присуство ОУ.

Узорци остатака муниције контаминираног земљишта, поред испитивања у лабораторијама јединица АБХО ВСРЈ, слати су и у Институт за нуклеарне науке Винча, који је најкомпетентнији за ту врсту мерења. У својим извештајима 23. априла 1999. и 21. маја 1999, поред осталог, наводе: „На основу резултата гамаспектрометријских мерења и идентификације присутних радионуклида, са сигурношћу се може тврдити да узорак садржи осиромашени уранијум […] Измерена вредност јачине гама дозе на контакту је 0,1 мГy/х […] На основу литературних америчких података о тој муницији, вредност бета/гама дозе на контакту пенетратора од ОУ је 2,5 мГy/х. На основу изложених вредности може се закључити да ће непосредан контакт са само једним пројектилом у релативно дужем временском периоду  (неколико десетина до неколико стотина сати) произвести дозе које су једнаке прописаним границама за становништво, односно, у случају контакта са кожом, и промене на њој. На основу граница које је прописала Међународна агенција за атомску енергију из Беча у својим најновијим Основним стандардима за заштиту од јонизујућих зрачења из 1996, испитивани материјал јесте радиоактивни материјал, чија је примена могућа само уз прописане мере заштите […], јер је специфична активност 238У у муницији за три реда величине већа од прописане границе од 10 кБq/кг. Имајући у виду брзину којом се муниција испаљује, односно процењене количине при дејствима, високу вероватноћу самозапаљења као и измерене активности, које су неколико стотина хиљада пута веће од просечног природног садржаја 238У у земљишту (10–50 Бq/кг), може се закључити да примена испитиване муниције доводи до контаминације животне средине са дугорочним последицама по животну средину и локално становништво.“ 

По окончању агресије, отпочело се с детаљним извиђањем и прикупљањем остатака те муниције из рејона дејстава авиона А-10 на територији СР Југославије ван КиМ. Радиоактивна контаминација створена употребом муниције са ОУ била је практично инкорпорирана у природну радиоактивност. Зато директна примена прописаних војних процедура, везаних за радиоактивну контаминацију која настаје употребом нуклеарног оружја, борбених радиоактивних материја и приликом нуклеарних удеса у нуклеарним реакторима, није била могућа. Стога се пришло свестранијем ангажовању цивилних институција које су радиле на праћењу природне радиоактивности, а имале су потребна средства, кадар и искуства у праћењу радиоактивне контаминације на терену. У Републици Србији формирана је мешовита екипа од припадника јединица рода АБХО и стручних лица из Института за нуклеарне науке Винча. Значајан допринос дале су екипе Завода за превентивну медицинску заштиту из Врања.

У Републици Црној Гори, поред наведених, учествовали су стручњаци Еколошког центра Црне Горе. Овако формиране екипе реализовале су све планиране и законом предвиђене задатке. Примаран задатак био је коначно дефинисање граница радиолошки контаминираног земљишта, деконтаминација земљишта и смештај радиоактивног материјала у одговарајуће складиште радиоактивног отпада.

Извршена су поновна извиђања свих гађаних рејона на територији Републике Србије (ван КиМ) и Републике Црне Горе. Анализом узорака из гађаних рејона дефинисан је степен опасности за сваки рејон,  који је затим изолован ограђивањем бетонским стубовима, жичаном оградом и видном забраном присуства на српском и албанском језику.

Становништво је информисано о степену опасности, могућим ризицима уколико се не поштују мере упозорења и забране, те о предузетим и планираним мерама да се опасност контаминације умањи и отклони, а становништво заштити.

Сав радиоактивни материјал пронађен и прикупљен у току извиђања депонован је у одлагалиште радиоактивног отпада Института за нуклеарне науке „Винча“.

Предузете су мере за појачан медицински надзор припадника Војске СР Југославије (активних војних лица, цивилних лица и војних обвезника) и полиције који су боравили у рејонима дејства муницијом са ОУ. Од октобра 2000. организовано је и систематски праћено здравствено стање припадника јединица који су боравили на контаминираном земљишту. Организована је планска медицинска контрола оних који су по било ком основу боравили у зонама употребе муниције са ОУ. Команде јединица су на медицинске прегледе упутиле особе које су у моменту употребе муниције са ОУ биле у објекту-простору дејства или његовој непосредној близини (око 50 м), које су учествовале у извлачењу технике и рањених из возила оштећених том муницијом, које су биле у екипама за радиолошко извиђање и деконтаминацију терена и материјалних средстава, повређене деловима пројектила од ОУ или на било који други начин долазиле у контакт с објектима дејства. Формирана су три центра  за преглед и праћење њиховог здравственог стања. Направљен је и утврђен протокол прегледа, који је садржао: прикупљање анамнестичких података о експозицији, клиничко испитивање, резултате физичке дозиметрије и лабораторијских анализа.

Први прегледи обављени су у периоду октобар–децембар 2000. године. Обухваћено је око 2.000 припадника ВСРЈ и неколико десетина цивилних лица. У току прегледа нешто чешће су констатоване повећане вредности трансаминаза. Промене на јетри описане су као масне дегенерације јетре или лезије јетре. Током 2001, после извршене селекције, издвојена је високоризична група, чије ће се здравствено стање пратити следећих 10 година. У три центра укупно је издвојено око 300 оваквих особа. Присутне су биле и даље повећане вредности трансаминаза код одређеног броја испитаника. Био је повећан број лица код којих је констатован синдром посттрауматског стреса. У 2002. одазвало се око 230 од 300 позваних из високоризичне групе. Није констатовано присуство обољења и оштећења здравља у повећаном обиму. И даље су присутне повећане вредности трансаминаза код одређеног броја испитаника, а констатован је и повећан број лица с приметним синдромом посттрауматског стреса. Прегледима у 2003. одазвало се 240 лица из високоризичне групе. Анализе нису показале повећан број хромозомских аберација, повећане вредности трансаминаза су и даље присутне, али сада код знатно мањег броја особа. Стрес синдром био је и даље изражен.  Код деце прегледаних лица, која су рођена после 1999, евидентне су повећане учесталости конгениталних аномалија, које се огледају у следећем: деформација стопала, дисплазија кукова, дисфункција мокраћне бешике, слабљење имунолошког система, хромозомске промене – Доwн Сy, аномалије крвотока и срца (22,22% 2003. у односу на 0,8% 1999. године). Одговор колико ОУ може утицати на плод код трудница чији су супрузи били у зонама могуће контаминације (развој НС, смањење ИQ, смањење и губитак менталних функција у каснијем животном добу, геномска нестабилност и настанак малигнитета у каснијем животном добу) није могао бити коначан, јер је за тако нешто потребно дугогодишње праћење. 

Закључак је да су код појединаца и чланова њихових породица уочене неке промене које се могу везати за проблем који се прати. Нема оболелих од очекиваних болести, али с обзиром на дуг латентни период за настанак радијационих озледа неопходно је дугогодишње праћење. Закључено је да резултати не могу бити коначни, и да је за коначан став потребно праћење уз одговарајућу опрему и инструментариј (ИЦП-МС и друго).

Овај веома важан процес праћења запао је у кризу због проблема материјално-кадровске природе, и обустављен је. Недостатак финансијских средстава не може да буде оправдање за небригу о људима који су као праве патриоте бранили своју земљу, и не својом кривицом доведени у ситуацију да можда имају последице по здравље. Њима се мора дати прави и сигуран одговор, посебно у наредном периоду, када се због све већег протока времена може очекивати појава болести изазваних применом муниције са ОУ. Нико нема право да им то ускрати. 

                                                       * * *

Недостатак финансијских средстава, политичка пристрасност, нити било шта друго, не могу да буду оправдање за небригу о људима који су као праве патриоте бранили своју земљу или живе поред простора који су бомбардовани, и који су не својом кривицом доведени у ситуацију да можда имају последице по своје здравље. Њима се мора дати прави и сигуран одговор, посебно у наредном периоду, када се због све већег протока времена може очекивати појава болести изазваних применом муниције са ОУ. Нико нема права да им то ускрати.

И зато не смемо ћутати све док се не разјасне све дилеме и док постоји иједно људско биће које пати због последица агресије у којој је употребљено ово застрашујуће оружје.

 

Балкан Магазин

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Нико још није гласао. Будите први!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

ОДАKЛЕ ИМ ТОЛИKО ПАРА? Мигранти пристигли у Београд тврде да плаћају 12.000 евра за кријумчарење!

4.2 (5) Неке од група избеглица из Ирана, Ирака, Сомалије, Авганистана, које се још од …

Штрајк радника Поште се шири Србијом

4.9 (14) Радници Поште Србије у Београду, Зрењанину, Kикинди и Лазаревцу ступили су 3. децембра …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *