Србија на путу у пропаст (2): Путујемо поцепаних гаћа

Прво што ће вам на југу Србије када их питате са чиме идемо у Европску унију одговорити јесте: “Са поцепаним гаћама”, алудирајући на општу ситуацију у земљи која је за многе безнадежна јер су услови живота на минимуму биолошког опстанка, а планинска села су још у 19. веку и живи се по оној народној “Бог дао, бог узео, па шта преостане”.

Новица Антић из Дреновца живи са женом и четворо деце у полусрушеној кући без икаквих примања. Чека милостињу од хуманитарних организација наших исељеника који су решили да његовом сину, 15-годишњем Александру купе кућу у планинском селу и неколико машина за рад на пољопривреди.

– Немамо кору хлеба сваки дан, а причају нам за неку Европу у којој ако пљунемо на улици то морамо да полижемо, иначе апс. Или ако ударимо куче, идемо на суд да платимо што је претрпело душевне болове. Овде у Пољаници, поједини децу одеру од батина кад заслуже, а они бране кучиће, сачувај нас боже и саклони.

Вепар пивопија

Горан Милић, пољопривредник из села Златокоп у непосредној близини Врања, познат је по гајењу квалитетних свиња.
– Имам најбоље свиње, захваљујући вепру Топорку. Он је спреман за Европу, зато једва чекамо придруживање да понудимо његове услуге за осемењавање свиња, али и за научна истраживања, разна укрштања и слично. Има само једну ману, воли да попије пиво, некад претера, али ту су разне европске установе које ће га брзо излечити од болести зависности – наводи кроз смех Горан.

Причају људи да више неће да буде продаје и клања телади, прасића, јарића, јагањаца. Па, шта да продамо, кад је то једино што можемо да имамо и да дођемо до живе паре да нам деца не скапавају од глади. За Европу чујем на телевизору шта су нам добри људи купили зимус, а имам 55 године, жену и четворо деце. О осталом чујем у четвртак кад се из планине и мог Дреновца спустим на пијацу у Власе. Мислим, ако су решили да идемо у ту Европу то ће и да буде, али без нас, мораће јагањцима да ставе качкете са оне њихове звездице, да јарићима завежу машнице, а прасићима да налакирају чапоњце – говори Новица.
Новица Цветковић, медицински радник у Пољаници, сматра да ћемо сигурно ући у ЕУ, али да он не верује да ће то дочекати.
– Ући ћемо лимбурга месеца или како се овде каже “на светога Живка”. То значи никад, што ја са моје 53 године не могу да дочекам. Мене, ко покуша да законом који прописује ЕУ одвоји од печено прасе, јагње или јаре, може одмах да одвоји од живота. А нећу да се предам лако – огорчен је Новица. – Верујем премијеру да ће српско прасе бити заштићено, јер му се види по спољашњем габариту да воли прасећо, јагњећо и јарећо, што би рекао Срећко Шојић, а и из истога краја је као и ја. Свуда где се окренеш наиђеш на магареће ливаде. Србину све можеш да одузмеш, али оно што највише воли, да попије и поједе, не покушавај, а то је ракија коју сам испече у свом казану и месо које воли да једе из свог обора или кочине.
У ЕУ, кажу Пољанчани, могли бисмо да уђемо са извозом огревног дрвета и производњом ћумура, док има шума. Кажу у целој Пољаници има око 80 ћумурана, таман да униште нетакнуту природу димом и неконтролисаном сечом најквалитетнијег дрвета.

– Угасићемо ћумуране или сместићемо их где кажу, нека се донесу прописи. Овако, власт не дира овај напаћени народ јер је производња ћумура тренутно најрентабилнија и сигуран извор прихода за многе породице. Производња ћумура је изузетно тежак посао, али тиме се хране деца, школују се. Кажу, штетно је, па све је штетно, више нема ни на селу здравог живота. Рударима није ли штетно по здравље кад уђу под земљу? Нема се друго, свако се бори да преживи дан, недељу дана, највише месец, нико не размишља шта ће бити рецимо за годину дана. Нема времена од мукотрпног рада и борбе за преживљавање – каже Драгољуб Алексић, ћумурџија из Големог Села.

О уласку у Европу сазнао је и Зарије Стаменковић из планинског села Бабина Пољана код Врањске Бање.

– Имамо две краве, којима се броје ребра, онда продамо теле да вратимо дугове за брашно и оно најосновније у продавницама. Имамо козу, она храни и чува од болести децу. Нисам глуп, кад сиђем у Врањску Бању чујем за ту Европу, као постављају питање или она или готови смо као народ, нестаћемо. Мислим да то није тачно, ми нестајемо са Европом или без ње, свеједно је – истиче Зарије.

Коза и кокошке у кући

Врањанац Иван М. каже да ниједан домаћи пропис, а камоли онај из ЕУ неће моћи да му забрани да чува козе и кокошке у Врању.
– Осморо смо у кући, од тога троје деце. Нико нема сталан посао, сви радимо нешто на црно, ако се нађе. Да нам нису две козе и 15 кокошака помрла би деца од глади, а и ми с њима. Живимо у ужем центру града, кућа ми је незавршена, у једној просторији су козе у другој кокошке. Ми имамо две собице и купатило. Сви смо на окупу – каже наш саговорник.

Живи са породицом у кући покривеној сламом, у условима из 19. века, на једном брду испод планине Бесна кобила. До Бање му треба три-четири сата, што пешке што мотором. Кад се поквари, онда пешке, па кад стигне.

– Све могу да забране, али да печемо ракију не могу. Овде је ракија спас, ако не попијеш, можеш да залудиш. Пеку људи од шта стигну, шта се роди, а све је природно, шљива џанарика, крушке, јабуке, све то непрскано, скоро дивље. Кад нема довољно једног воћа, помеша се све, заложи казан и пусти да точи, тања да има што више. Нека причају шта хоће, али домаћу нашу ракију никад не бих дао за оне њихове обојене што коштају једна флаша као два џака брашна од 50 киле – набраја Зарије.

Врањанци су углавном скептични по питању уласка у ЕУ, кажу ако су Хрвати преговарали 12 година колико ћемо ми?!

– Посебан смо случај за Европу и за све, али не у пежоративном смислу. Ова младеж, све, бре, то једро, лепо, а не као ови из Америке и Европе вештачки, на ништа не личе, не зна се куда се терају нити куда воде. Шта ће то нама? ЕУ чини Немачка и прво је примила у своју заједницу државе које су биле на њиховој страни у прошлим ратовима. Ни тада их нису волели јер их нису сматрали себи равним, па зато сада Бугари и Румуни, а ускоро и Хрвати, копају на њиховим њивама, беру воће и перу клозете за бедне наднице – каже један од врањских приватника који не жели да му се име спомиње, јер је разочаран у све, а највише у Напредну странку за коју је гласао, а која сада најгласније говори о уласку у ЕУ.

По њему, преговори о придруживању могу и да не почну у јануару 2014. године, јер ће европске комисије да одлучују докле смо стигли са применом предаје Косова и Метохије и свих ресурса на њему.

– Шта ћемо добити споразумом о придруживању и кад уђемо у ЕУ? Добићемо да младост оде из Србије, и неку лову за инфраструктуру, добићемо затварање свих друштвених фирми, као што је Симпо. Продаћемо земљу, ево у Македонији се продаје навелико, а купују Турци – прича овај Врањанац о српској будућности у Европи.

 

Вести