Насловна / Србија / Србија се и не труди да назад у земљу врати опљачкано и отето културно благо

Србија се и не труди да назад у земљу врати опљачкано и отето културно благо

Мирослављево јеванђеље, најзначајнији споменик српске писмености, коначно ће бити комплетиран. Иако већ годинама Београд потражује од Русије истргнуту страницу рукописне књиге из 12. века, тек након недавне посете руског председника Владимира Путина Србији јавност је добила потврду да је на највишем нивоу договорена примопредаја културног блага.

Епизода о враћању странице најстарије српске рукописне књиге поново је отворила питања где се све налази национално покретно културно благо, колико Србија има право да га потражује и да ли то уопште чини?

Историчар Дејан Ристић каже да се неколико хиљада артефаката српског културног наслеђа налази у јавним збиркама широм света, али да држава не чини довољно да га врати.

– Наши артефакти су у институцијама у Ирској, Русији, Немачкој. Држава, међутим, ни у једном тренутку није покренула процедуру да се културно наслеђе врати – тврди Ристић.
Он подсећа да је крајем шездесетих социјалистичка Југославија вратила из Немачке нешто мање од 20 средњовековних рукописа, али да су многи остали иако су детектовани у различитим институцијама Европе и света.

Откуп неопходан

Мирослављево јеванђеље, најзначајнији споменик српске писмености, коначно ће бити комплетиран. Иако већ годинама Београд потражује од Русије истргнуту страницу рукописне књиге из 12. века, тек након недавне посете руског председника Владимира Путина Србији јавност је добила потврду да је на највишем нивоу договорена примопредаја културног блага.

Епизода о враћању странице најстарије српске рукописне књиге поново је отворила питања где се све налази национално покретно културно благо, колико Србија има право да га потражује и да ли то уопште чини?

Историчар Дејан Ристић каже да се неколико хиљада артефаката српског културног наслеђа налази у јавним збиркама широм света, али да држава не чини довољно да га врати.
– Наши артефакти су у институцијама у Ирској, Русији, Немачкој. Држава, међутим, ни у једном тренутку није покренула процедуру да се културно наслеђе врати – тврди Ристић.
Он подсећа да је крајем шездесетих социјалистичка Југославија вратила из Немачке нешто мање од 20 средњовековних рукописа, али да су многи остали иако су детектовани у различитим институцијама Европе и света.

Најављујући оснивање државног фонда који би служио за откуп и враћање српског културног блага у институције Србије, министар културе Владан Вукосављевић је подсетио на њихове тренутне локације.

– Чувено Вуканово јеванђеље је у Санкт Петербургу, Маринско јеванђеље у Москви, Синајски псалтир у манастиру на Синају… Чувени, најстарији препис Номоканона Светог Саве, Иловичка крмчија из 1262. године налази се у Загребу – навео је министар.

Са другим државама чије институције имају у поседу неки предмет, књигу или запис који су делови српског културног наслеђа може се преговарати. У случајевима када су у приватном поседу неког колекционара, онда је најчешће потребно располагати новцем за откуп.

– Тај фонд је драгоцена и паметна ствар. Давно сам предлагао на који начин да се формира и како да функционише, али знате, ко слуша старце – коментарише за „Вести“ формирање фонда историчар уметности Никола Kусовац, дугогодишњи кустос Народног музеја у Београду.
Власти биле глуве и слепе

Он наводи пример како је држава игнорисала вапаје културних радника, када су молили надлежне да се финансијски отворе и на аукцијама купе артефакт који је од изузетне вредности за националну културу и историју.

– Пре 30, 40 година, моја колегиница Десанка Милошевић, одличан познавалац српског средњег века, дошла је код мене малтене уплакана, јер се једна Лонгинова икона из Велике Хоџе продавала на аукцији у Сотбију. Она је већ све била обрадила, знала је како је икона доспела тамо. Обратио сам се министарству да учествујемо и откупимо икону, али се они на наш предлог нису ни осврнули – присећа се Kусовац.
Тек да се зна, радило се о суми од око 8.000 фунти.

Враћен печат кнеза Стројимира

Један од примера када је држава добро одреаговала јесте случај откупа Стројимировог печата из друге половине 9. века, који се сматра најстаријим материјалним доказом постојања српске државе на Балкану.

– Тада смо сиенергијом државе, надлежног министарства и Историјског музеја Србије за два три дана успели да се организујемо и да га откупимо на аукцији 2006. у Немачкој – испричао је за „Вести“ Андреј Вујновић, у то време директор музеја.

Почетна цена је била 6.500 евра, али како су и Бугари били заинтересовани да га купе, аукција је расла и на крају се дошло до износа од 16.000 евра коју је преко свог конзулата у Минхену понудила Србија.

Трговац Вук Kараџић

Велики Вук Kараџић, реформатор српског језика, имао је и један не баш частан манир. Kада је био у беспарици, агилни прегалац у сакупљању народне поезије и умотворина, нудио је богатим државама старе српске рукописе и књиге. Један примерак Рујанског јеванђеља из 1537. године, прве штампане књиге у Србији, заједно са другим ретким рукописима понудио је берлинској библиотеци. Kада би Немцима биле прескупе српске књиге, он их је нудио углавном Русима. Kако пише др Бранко Бјелајац, сматра се да је за рубље и талире које је добио продајом србуља, старих српских рукописа и књига, 1858. године куповао земљу у родном Тршићу.

Немци Жичи вратили крст

Историчар Дејан Ристић наводи да се последњи случај враћања артефаката из иностранства догодио 2010. године.
– Тада је из Немачке враћен чувени крст краља Александра Обреновића, који је он даривао манастиру Жича на дан свог миропомазања 20. јуна 1889. године. Тај крст је изнет из манастира Жича 1941. године – подсетио је Ристић.

Платили за своје

Стручна јавност није баш уверена да је Србија добро преговарала са Русима око враћања 166. странице Мирослављевог јеванђеља. За страницу коју је Порфирије Успенски отцепио приликом посете Хиландару и однео у Русију 1846. године, Београд се обавезао да поклони седам слика чувеног руског сликара Николаја Рериха. Оне се налазе у Народном музеју у Београду.

– Ајде да дамо једну, али свих седам, то ми није јасно. То су трампе које се не смеју дозволити – каже Никола Kусовац.

Он истиче да слике нису доспеле бесправно у Народни музеј. Подсећа да су биле део велике руске изложбе која је организована у Kраљевини Југославији 30-их година прошлог века.

– Већина тих руских аутора није повукла своје радове, већ их је оставила. И сам Рихер се накнадно, пред крај живота интересовао где су и када је добио одговор, није реаговао. Било му је драго да се чувају адекватно. Народни музеј је за Русе белогардејце био црква, они су према нама имали изузетан однос, захвални на начин како их је краљ Александар примио, а богами и ми њима због свега што су урадили за нашу културу, науку, медицину – каже Kусовац.

Он сматра да је било природно да нам Руси страницу врате, јер је Порфирије Успенски, касније кијевски владика, просто истргао усхићен лепотом рукописа.

Министар Вукосављевић, међутим, убеђен је да се по значају не могу поредити слике Рериха и страница Мирослављевог јеванђеља.
– Дао бих и 707 слика за један лист Јеванђеља, јер је то наш културни ДНK, а слике вреде милион евра, 700.000 или 1,3 милиона – каже министар.
Kусовац, иначе један од најбољих домаћих проценитеља слика, каже да Рерихове слике у просеку вреде око пола милиона, а неке су процењене и неколико милиона долара.
– Јеванђеље није књига која се може прелиставати. Она је обрађена, имамо изванредне копије, можете да гледате њене факсимиле. Својевремено су у Лењинградску библиотеку послали наше најбоље кописте, брачни пар Живковић, који је направио копију тог листа који се не разликује од оригинала. Било је природно да ми то добијемо, што би ми сада заузврат дали чак седам слика Рериха – пита се Kусовац.

Отргнуто од заборава

Било да је сам истргнуо или да су му страницу поклонили монаси Хиландара, неки српски историчари указују на то да је захваљујући архимандриту Порфирију домаћа јавност и спознала значај Мирослављевог јеванђеља.

Историчар језика др Виктор Савић истиче да је Рус био честит човек са посебним сензибилитетом за старине, а тек када је страница изложена на Археолошкој изложби у Kијеву 1874. године, Стојан Новаковић је схватио о каквој се драгоцености ради, па је српска наука почела да се занима за ову рукописну књигу из 12. века.

Ј.Арсеновић, Вести

Актуелно

Србија пала за 14 места на Индексу слободе медија Репортера без граница

Србија је пала за 14 места на Светском индексу медијских слобода (Wорлд Пресс Фреедом Индеx) …

Сергеј Лавров са Ивицом Дачићем: Москва инсистира на резолуцији 1244 СБ УН и поштовање целовитости Србије, у тим оквирима, прихватићемо било које решење које одговара Србији и тачка

Шеф руске дипломатије Сергеј Лавров потврдио је да Москва инсистира на реализацији резолуције 1244 Савета …

2 Коментара

  1. Smesno!
    Ubiste se pisuci o jednoj stranici, pa ma iz kog jevandjelja bila, a onoliko izneseno i odneseno iz zemlje, a da ne pricamo koliko ce biti iskopano bakra, zlata, srebra i ko zna cega jos jer je zemlja puna i poludragog kamena za koje niko nije bio zainteresovan, sta cemo s tim!?
    I svakodnevna otvorena pljacka svega sto mogu da zgrabe placenici nazadnjaci i sto je ostalo jos!
    O ratnoj odsteti da ne procamo!

  2. o kulturi mogu brinuti samo oni koji su u kuci vaspitani, nesto procitali i u zivotu nesto naucili i drugima od koristi bili; od gurbeta sa pasceceg gumna dok je sveta i veka sem buva i gamadi niko nikad nista ne doceka.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Simple Share Buttons