fbpx
Насловна / Србија / Економија / Србија: Слом платног биланса и текуће капиталне инвестиције
Србија: Слом платног биланса и текуће капиталне инвестиције 1

Србија: Слом платног биланса и текуће капиталне инвестиције

У Србији су испробани сви рецепти неолибералног капитализма. Превремена и велика либерализација тржишта и спољне трговине довела је до огромног спољнотрговинског дефицита. Дефицит спољне трговине (видљивог увоза и извоза) довео је до дефицита платног биланса. Основни стубови обећане „државе благостања“ су срушени, констатује проф. др Слободан Kомазец, наш угледни економиста у својој анализи режимске „примене либерализма“ у Србији.

  1. НЕОKЕЈНЗИЈАНСKО И МОНЕТАРИСТИЧKО – ЛИБЕРАЛНО РЕГУЛИСАЊЕ

Kритика кејнзијанске концепције регулисања привреде праћена је, истовремено, и с покушајима тражења нових теорија које ће истражити нови мејанизам привреде и довести до његовог усавршавања. Директно мешање државе у привреду све више се третира као главни узрок економске неефикасности, пада продуктивности рада , смањивање стопе акумулације у производној сфери, убрзања инфлације и све веће незапослености. То је довело у теорији до опште поларизације схватања на два правца: први-конзервативни правац, са ставом о нужности смањења улоге државе у привреди , јачања привредног сектора и јачања мотива за профитом.

Учешће профита у новоствореној вредности САД у индустрији пало је са 24% из периода 1960-1980. на 19,2% у периоду 1980-1990. година и око 12-14% у периоду 1991-2000. година. Нето штедња је пала са 8,7% бруто производа у 1960. на око 4,1% у 1995. години и 3,7% у 2000. години. Бруто инвестиција у основни капитал стално се задржавају у висини од 14-18% бруто производа. То је све довело до појаве другог, монетаристичко-неолибералног (неокласичног) правца.

Дошло се до закључка да високи трошкови државе и посебно социјални издаци доводе до смањивања акумулације капитала, а то је по њима основни узрок економске кризе и застоја у процесу економског раста. То је довело и до драстичног смањивања социјалних расхода и снижавања пореза вишим доходним групама; уз нови механизам конкуренције који треба да осигура све слободније тржиште и тржишне законитости ( готово аутоматизам тржишта). Једино слободна тржишта, сматра се, могу осигурати већу производњу и стабилност цена, односно економски раст. Тај правац се назива монетаристички, неолибералистички или просто „реганомика“.

Дубока криза државно-монополистичког регулисања економике и немогућност контроле инфлације, с једне стране, те решавања проблема незапослености и економског раста, с друге, довело је до све отворенијег напада на неокејзијански правац економске теорије и политике. Развија се либерално-тржишна концепција „мешане економије“ (миxед економy). То је тзв. конзервативна концепција , односно, антикејнзијанска контрареволуција. Kонзервативизам је широк идеолошки правац који нема одраз само у економици, већ и у моралу, политици, етици, култури и сл. То је производ фундаменталних проблема везаних за кризу морала, културе, ефикасности и легитимности друштвених и политичких структура и институција. Савремени конзервативизам иступа са принципа неолибералистичког правца у политичкој економији.

Теоријска основа савременог конзервативизма у економској теорији је неокласична школа , а производ је нове захтеве за слободним предузетништвом, уз наглашене интересе крупног приватног капитала. Неокласична теорија сада сједињује бројне правце и потпуно различите приступе у грађанској теорији од политекономиста , присталица новог слободног предузетништва (и сузбијања ширења државе, односно сужавање њене улоге у привреди), до монетарне доктрине М. Фриедмана или чикашке школе.

Такав став се све више поткрепљује великим продором државе у све секторе привреде и претварање државе у највећег „потрошача“ бруто домаћег производа, и то углавном непродуктивно. Учешће државе у друштвеном производу се стално повећава. Где су границе ширења јавног сектора? Тешко се неко уопште одлучује да повлачи некакву границу

Супоростављајући се кејнзијанској теорији регулисања ефективне тражње и на њој развијеној концепцији државног регулисања привреде та функција се потпуно не одбацује. Основни дестабилизирајући фактор у привреди јесте манипулисање тражњом у циљу економске стабилизације преко мера монетарне и фискалне политике. Пошто се то постиже монетарном експанзијом и сталним буџетским дефицитом, који, према овој „теорији понуде“ доведе само до ширења инфлације, али и не до убрзавања економског раста и пораста незапослености, то треба направити генерални заокрет ка потпуно слободном тржишту у односу на политику мешања државе у привреду и до сада доминирајућу неокејнзијанску теорију и политику (државни интервенционизам).

Економска теорија , на којој се заснива „супплy-сиде ецономицс“, је напуштање кејнзијанске политике ублажавања цикличних криза и развојне кризе преко државних интервенција и буџетских облика „подстицајне тражње“, ка „економији понуде“, стимулисањем оних који држе капитал и знање, да повечају улагања у производњу, односно понуду роба на тржишту.

Захтев за поновно увођење потпуне регулативне функције тржишта и минимално мешање државе у производне токове је основни цредо ове теорије. Да би се што више истакла разлика између неокласичне теорије , на којој се заснива и кејнзијанска теорија , ова теорија је изабрала нови захтев „економске понуде“. Овај процес се назива „супплy-сиде ецономицс“ (економика понуде), који је супростављен „теорији тражње“ из кејнзијанске економске теорије. Теорија понуде тржиште истраживања преноси на фалторе који одређују понуду и формирање штедње, ефикасност и продуктивност , а не тражњу и факторе тражње који доминирају у кејнзијанској економској теорији. Стога се теорија понуде враћа неокласичним принципима либерализма, против којих је оштро иступила кејнзијанска теорија.

Такав либерално-реформистички правац ове теорије држави оставља функцију економског планирања и углавном стратешко-војни карактер деловања . Економско програмирање треба да спречи потпуну стихију тржишта, уз отклањање појава структурних проблема у развоју. Тако се истиче да није проблем само у повећању штедње и инвестиција, већ и у улагању у базне гране производње, које наступају у улози водећих грана (енергетика, транспорт, сировине и др). То није могуће решити без мешања државе у економику и без дугорочног програмирања.

Заснивајући се на неокласичној теорији , она се од ње разликује у основном ставу, а то је да у основи не одбацује начело државног регулисања привреде. Истина, потребно је постепено, у духу неокласичне теорије, смањивање удела јавних расхода државе у бруто домаћем производу, уз стимулацију штедње, јер се држава јавља као главни фактор огромно набујале глобалне тражње и потрошње, а тиме и инфлације, смањивања штедње на тржишту капитала и нестабилности капиталистичког система.

Насупрот буџетским и монетарним мерама којима се деловало на понашање раста и тражње, „теорија понуде“ углавном се оријентисала на факторе који подстичу штедњу , а преко ње ма понашање инвестиција. Штедњу формирају приватна физичка лица и фирме (предузећа, корпорације). Основни курс економске политике мора бити усмерен на ограничавање улоге државе и давање веће слободе приватном предузетништву.

Kејнзијанска теорија је постала, видело смо, основа за вођење антицикличне економске политике, која, преко регулисања ефективне глобалне тражње, треба да одлучујуће делује на понашање привредне коњуктуре.

Идеологија „слободног предузетништва“ , посебно садржана у „програму оздрављења америчке економије“ (или „Програм економског препорода“ Регана) , која се третира као нови конзервативизам (настао доласком администрације Роналда Регана 1981. године), настоји ограничити улогу државе у економији у односу на постојеће стање. Ограниченај се своде , највећим делом, на социјалне функције државе, а с друге стране , делатност државе са тражње на понуду ресурса. Држава уз то треба да снижавањем пореза корпорацијама осигурава и додатне стимулансе о мотиве приватном капиталу који ће довести до повећавања акумулације капитала, понуде радне снаге и обарања њене цене, уз нову технологију у приватном сектору. „Теорија понуде“, полазећи од тога става, објективно постаје заступник интереса монополистичког крупног капитала, уз велику реприватизацију јавног сектора у привреди. Ова, очито конзервативна теорија, залаже се за максимално ограничавање права радника и смањивање њиховог удела у расподели националног дохотка, уз адекватан пораст учешћа профита и приватног капитала (одатле и захтев за масовну приватизацију јавног сектора).

Повећање понуде радне снаге (пораст незапослености) на тржишту рада доводи до обарања најамнина и плата у националном дохотку , слаби положај радничке класе, уз пораст профита у рукама предузетничког слоја у друштву. Тиме се из основа мења основна расподела националног дохотка.

  1. ЕФЕKТИ И СТИМУЛАТИВНО ДЕЛОВАЊЕ ПОРЕЗА НА ИНВЕСТИЦИЈЕ

1) Деловање пореске структуре и стимуланса на динамику и структуру инвестиција

Променама неког пореског облика и мере пореске политике могуће је деловати на инвестиције , односно инвестициону потрошњу. Суштину савремене пореске политике треба сагледати у њеној већој или мањој мери успешности у стимулацији или дестимулацији инвестиција (а све мање у чисто фискалној функцији осигуравају довољних средстава за буџетске расходе). Порезима се на инвестиције може деловати на више начина. Прво, повећањем пореза, посебно на доходак, могу се директно смањити или ограничити расположиви фондови за инвестиције у привредном сектору, односно сектору становништва или банака. Тиме долази и до смањења инвестиција. Друго, промене пореза имају одређене ефекте, поред инвестиционе активности, на рентабилност предузећа, одлуке о инвестирању, односно задржавање дохотка као неутрошеног дела.

Савремена фискална политика на подручју управљања порезима у функцији регулисања инвестиција и економског раста проводи се бројним пореским олакшицама и стимулансима.

Kрупном бизнису понуђене су и многе друге олакшице које смењују порезе кроз убрзану амортизацију , ослобађања пореза на нове инвестиције и опрему, тзв. порески кредит (таx цредит), премирање капитала, инвестиционе принове, итд.

2) Порески стимуланси и ограничења у алокацији и понашању инвестиција

Порески подстицаји су важни како за земље увознице капитала тако и за земље извознице капитала, поготову за оне земље „које желе да подрже напоре земаља увозница капитала да привуку иностране инвестиције“

У овом контексту користе се следећи порески подстицаји: 1) Неопорезиве резерве за будуће инвестиције, 2) Инвестиционе премије, 3) Резерве на име губитака од подухвата у земљи у развоју, 4) Општа инвестициона резерва, 5) Валоризационо умањење, 6) Неопорезиви трансфери средстава која садрже скривене резерве, 7) Амортизација уз ниске „фиксне ануитете“ и 8) Пореске и друге олакшице за део реинвестираног профита у земљи.

1) Неопорезиве резерве за будуће инвестиције представљају систем стварања неопорезивих резерви за будуће инвестиције предузећа земље извознице капитала која проширује активност у земљи увозници капитала. Ови порески подстицаји су изузетно значајни за мала и средња предузећа која „финансијски „ припремају за проширење предузетничке активности на територији земаља увозница капитала.

2) Општа инвестициона резерва , као порески подстицај, представља „могућност која се пружа предузећу земље извознице капитала да у години у којој врши инвестиције у земљи увозници капитала створи у својој земљи резерву која се одбија од профита, а која ће бити обрачуната као одређеми проценат инвестираног износа. Оно што зависи за готовински трансфер/инвестициони кредит , као порески подстицаји који се пружају у земљама увозницама капитала , у начелу важи „и за ситуацију када се инвестиционе премије омогућују у земљама извозницама капитала на име инвестиција које њихова предузећа врше у земљама увозницама капитала“. Разлика је једино у томе „што предузећа инвеститор прима инвестициону премију у својој земљи“.

3) Неопорезиви трансфер средстава која садрже скривене резерве представља порески подстицај који се даје предузећу из земље извознице капитала, која проширује пословну активност у земљи увозници капитала. Опорезивање скривених резерви увећане вредности капитала садржаних у средствима која се трансферишу у иностранство је и пракса највећег броја земаља. „Трансфер оваквих средстава могао би се олакшати уколико би влада земље извознице капитала допустила стварање резерве , привремене или трајне природе, за износ трансферисаног профит и, на тај начин омогућила или одлагање или стварно неплаћање пореза.

4)Валоризационо умањење , као порески подстицај, одражава одређену врсту амортизационе резерве на вредност инвестиција у земљи увозници капитала под условом да не дође до пада вредности инвестиција. „Предузеће инвеститор може да у години у којој инвестира у земљи увозници капитала формира резерву коју одбија од профита (до износа који је утврдила влада земље извознице капитала), која се не мора арсформирати све док се не окончају инвестиције у земљи увозници капитала“. Трансакција се пак своди на ефективну поделу ризика између предузећа инвеститора и владе земље извознице капитала „у форми одлагања плаћања пореза у одређеном проценту од инвестиције која се врши у земљи увозници капитала од стране предузећа из земље извознице капитала.

Попут валоризационог умањења и амортизација уз ниске „фиксне ануитете“ изражава порески подстицај, с том разликом што се овај подстицај не ограничава само на годину у којој се фактички обавља инвестирање у земљи увозници капитала. Овај подстицај може се дати и у наредним годинама зависно од дискреционе одлуке предузећа у земљи извозници капитала . „Могући пример примене ове мере подршке могло би представљати претварање неизмирених „лоших“ зајмова (који нису потпуно амортизовани), које су одобрила предузећа земље извознице капитала у властити капитал“.

5) Резерве на име губитака од подухвата у земљама у развоју јављају се као порески подстицај само онда када влада земље извознице капитала пружа подстицајну меру која омогућава да се „губици могу у било ком облику узети у обзир“. У правилу, који су остварени у процесу пословања у земљи увозници капитала не признају се у земљи извозници капитала.

Савремени порески системи садрже и бројне подстицајне мере којима се порески терет олакшава (бенефиције) или којима се порески обвезник ослобађа пореске обавезе. У правилу, пве мере служе за остваривање ванфискалних циљева пореза, као што су привредни раст и антициклични ефект. Порески стимуланси (олакшице) се по правили односе на : 1) Одлагање плаћња пореза, 2) Снижење пореске стопе, 3) Изузимање из дохотка, 4) Одбијање од дохотка и 5) Инвестициони порески кредити.

1) Одлагање плаћања пореза за поједине пореске обвезнике може имати сту валидност као и пореска ослобођења у зависности од дужине периода пореског одлагања, јер се дугорочно пореско ослобођање фактички своди на ефекат укинутог пореза. Убрзана амортизација је најзначанији облик одлагања пореских обавеза , односно плаћања пореза. У пракси земља практикују се бројни, међусобно различити методи обрачунавања амортизације: линеарни метод, метод двоструко опадајућег биланса, метод збира година, метод иницијалног одобравања, метод слободне амортизације и метод превремене амортизације.

Проблем амортизације заузима централно место у фискалној политици подстицја инвестиционих активности, будући да је за пореске обвезнике изузетно важно питање одбитка износа капиталних расхода од пореске основице заједно са питањем временског распореда амортизације. Пореске уштеде инвеститора се, наиме, повећавју уколико се одбици капитлних трошкова повећавају. И уколико се трошкови капитала раније одбијени, уколико су веће уштеде инвеститора.

Одлагање плаћања пореза у суштини

Одлагање плаћања пореза у суштини репрезентује давање бескматног зајма инвеститорима, док убрзан амортизација изражава опроштај пореза.

У финансијској пракси развијених земаља примењују се бројни механизми одлагања плаћања пореза, као што су: убрзана амортизација, преференцијални третман нереализоване укапиталисане добити, порески третман губитка и инвестиционе резерве.

1) Метод убрзане амортизације по правилу је опредељен прописаним временом отписа основних средстава (временски распоред амортизације) и избором одговарајуће формуле за обрачунавање амортизације у оквиру датог времена амортизовања основних средстава . Стандардна амортизација прописује се на бази утврђеног века трајања основних средстава и темпа застаревања средстава рада.

2) Поступак преференцијалног пореског третмана добити остварене по основу раста цена хартије од вредности (нарочито државних обвезница), као вид подстицања инвестиционе активности, оправдава се само у случају могућег одређивања посебне намене пласмана укапиталисаних прихода.

3) „Могућност преношења губитака уназад или унапред , као награда за спремност за преузимање разлика“. „Kомпензирање губитака се у пракси остварује путем допуштања обвезницама пореза на профит да међу трошковима пословања у текућем пословном периоду могу приказати и пренесени губитак из претходних година и на тај начин умањити пореску основицу“. Овај се мехнизам у пракси пак своди на преношење губитака унапред. А то се управо разликује од преношења губитака уназад. У овом контексту, губици могу бити апсорбовани у профиту из претходних година . Само преношење губитак уназад изазива учинак одлагања плаћања пореза, преношење губитака унапред, н будуће профите, има облик подстицаја у виду одбијања од дохотка.

4) Инвестиционе резерве пореским обвезницима омогућују свке године да могу издвојити одређен износ профита у посебан фонд резерви за будуће инветиције. Фонд се одбија од дохотка при утврђивњу пореске основице. Тиме се у датој години смањује пореска обавеза , а плаћање пореза се одгађа за касније , када се инвестиција реализује. Овај вид инвестиционих резерви примењује се у Шпанији , Шведској и Норвешкој.

5) Снижења пореске стопе одржавају могућност редукције пореског терета смањењем законске пореске стопе. Пракса селективног смањења стопе пореза на профит корпорација је широко заступљена у савременим земљама у циљу: 1) Стимулисања развоја појединих грана или региона, 2) Подстицања развој малих и средњих предузећа (нрочито оних предузећа чији је профит сразмерно мали), 3) Издвајања дел профита у посебне намене (нпр.за истраживања и развој, за екологију), који се искључује из пореске основице, и 4) Подстицања регионалног развоја у виду ослобађања од пореза).

Смањење пореске стопе често се јавља у блику пореског ослобажања. Ослобађања од плаћања пореза у теорији и пракси могу бити, најпре, делимична и потпуна пореска ослобађања. Затим, могу бити дестинирана у корист појединих грана или у корист одређених предузећа. Kоначно, ослобађања од плаћања пореза могу бити дт на неодређено или одређено време. У појединим земљама ОЕЦД практикује се и тзв. политика селективног снижавања стопе порез на доходак предузећа, који стимулативно служи за подстицање развоја појединих привредних грана или за развој одређених региона.

6) Kоначно, инвестициони порески кредит, као порески стимуланс „омогућује компанији која инвестира да добије накнаду на име пореза који би иначе платили. Обично се обвезнику допушта да воју порску обавезу умањи за износ који одговара одређеном проценту врености инвестиције“.

Kод „пореског кредита“ се непосредно смањује порез, што представља чисту зараду инвеститора. „У условима примене метода убрзане амортизације и инвестиционог одобравања највише користи имали су обвезници чија је пореска стопа највиша. Kод инвестиционог пореског кредита, међутим, сразмерно већа корист пружа се обвезницима чија је пореска топа нижа. То се постиже обично утврђивањем кредита у апсолутним износима, независно од пореск стопе, односно исказивањем кредита у проценту од инвестиционог рахода. Инвестициони порески кредит може се одобрити у проценту од пореске обавезе инвеститора. Тада се већа олакшица пружа обвезницима чије је стопа виша, али је зато нето профитна топа обвезника чија је пореска стопа виша.

Уколико се желе стимулисати инвестиције, тада се то чини блажим опорезивањем или ослобађањем (за одређени период) дохотка нкоји се умерава у инветиције, односно мањим опорезивањем добити од такве инвестиције. Често се уводи и премија за улазак у нову инвестицију , посебно када су пословни изгледи слаби или се ради о кризи и рецесији, тј. Великом ризику због уласк у инвестиције (с обзиром на могућност великих губитака).

У великом броју земаља се законски уводи у план убрзана амортизација , према којем се одређене инвестиције отписују (у првим годинама посебно) по повећаној стопи, а то инвеститору, у погледу ефеката, долази као бескаматни кредит. С друге стране, убрзана амортизација смањује доходак за расподелу, а то је основа за опорезивање, уз раст амортизационих фондова и повећање стопе самофинансирања инвестиција.

  1. Порески стимуланси инвестиција-искуства развијених и неразвијених привреда

Данас је деловање пореза на инвестиције у капиталистичким привредама доста специфична. Пре свега, опада стопа самофинансирања инвестиција (на 24-50%), долази постепено до раста цена капитала. У време и после кризе вођена је политика јефтиног новца , уз каматну стопу 2-3%, а сда се камате крећу између 0-1%. Долази до падања профитне стопе , пораста цена надница на јединицу инвестиције , пораст висине рзлика (посебно због неизвесности у погледу будућег кретања тражње), великих структурних диспропорција у привреди, за које су карактеристични вишкови неискоришћених капацитета (искоришћеност данас износи од 43-52% и др.), а све ово скупа доводи до специфичног понашања приватног капитала уласком инвестиције.

Порезима се настоји повећати сопствена база. Инвеститор , да би улазили у ризик инвестиција , али и – директним пореским олакшицам и субвенцијама – стимулисати инвестиције кроз корекцију расподеле националног дохотка (на терет раста надница). То је систем прерасподеле дохотка у корист инвестиција. Други систем је преузимање дела трошкова инвестиција на рачун друштва, подржавање инвестиција јавним расходима и др.

Шведска се наводи као пример у којој се порези користе као инструмент за регулисање приватних инвестиција. Kарактеристична је употреба пореза који се наплаћује у проценту од износа инвестиција изнад одређеног минимума. Овај порез се убира у годинама бума, а укида, или враћа, у годинама застоја и падања инвестиција.

У фискалним системима развијених капиталистичких земаља најдоследније се спроводи ова политика. Тако пореска политика Шведске ослобађа 40% оствареног нето дохотка предузећа , као мрезерву ослобођену од плаћања пореза. Око 50% тог износа мора бити депоновано код централне банке , а употреба тог дела резерве могуће је само онда када општа економска ситуација захтева пораст инвестиција, односно када треба дати подстицај инвестицијама које су у паду. Посебна пореска бенефиција се добија када се ова резерва користи у складу с државном антицикличном политиком. Тим се опорезивање употребљава у антицикличном регулисању привредних кретања у целини.

Сличан случај имамо у САД. Никсонове мере опорезивања 10% увоза, уз пореску стимулацију инвестиција у земљи (пошто су инвестиције биле у паду) уско су везане за тада спроведену девалвацију долара и напоре САД да пораве дефицит платног биланса. Многе земље користе пореске олакшице , или ослобађају од пореза , уколико се доходак инвестира у инфраструктуру или се профит реинвестира у оне гране и активности за које је зинтересован јавни сектор.

Анализе су показале да промена пораза има веће деловање у регулисању инвестиција него промене каматне стопе и улове кредитирања , односно да је ефикасност фискалне политике већа у регулисању домаће тражње од, на пример монетарне политике.

Порезима се може снжно деловати на потрошњу (како појединих сектора привреде, тако и у целини) тако и на националној (и увезену) штедњу или акумулацију.

С обзиром на могућности деловања пореза на потрошњу и штедњу и савременој финансијској литератури, посебно се истражује деловање пореза на расподелу националног дохотка и понашања његова два саставна дела – потрошње и штедње или акумулације.

Порези се групишу у две групе, зависно од тога да ли по својој природи ограничавају или подстичу штедњу или потрошњу. Тако, на пример, порези на приходе од капитала, прогресивни порези на доходак, посебни порези на резерве створене из добити, на вишак прихода од капитала, екстра доходак, односно екстрапрофит у капитализму и други слични порези, спадају у групу која негативно делује на акумулацију, односно штедњу (како се акумулација изражава у грађанској теорији).

Стимулативно деловање пореза на штедњу и инвестиције огледа се у томе да се смањују стопе опорезивања или укидају одређена пореска зхватања из дохотка , при чему се стимулише задржавање (не трошење) дохотка и врши селективно деловање на поједине облике сртедстава према њиховој намени коришћења , могућности употребе и правцу усмерења. Порезима се може посебно деловати на поједине секторе – носиоце акумулације, и то на тај начин да се прерасподељује акумулација с једне на други сектор (нпр.са сектора становништва , предузећа , иностранства и др. на јавни сектор који је под већом контролом финансијских власти). Тиме се врши индиректно деловање на понашање и формирање акумулације , чак и без повећања масе укупне акумулације. Ово се може постићи због тога јер сваки сектор има различиту „сконост штедњи“, задржавању и брзини обртања дохотка , висини самофинансирања и др. , што све више узима у обзир савремена финансијска теорија , за разлику од само глобалних односа.

Повећањем ових облика пореза ограничава се одређени облик потрошње, било директно , било преко пораста цена, а смањењем ових пореза – повећава се одговарајући облик потрошње. Истина, ту не мора да постоји одређена пропорционалност у променама.Пропорционалност се односи на законитост појаве да смањење одређеног облика пореза аутоматски, и у истом износу, повећава потрошњу, што у стварности није случај.Ту, углавном делују фактори висине „склоности потрошњи“, облик и висина расположивог дохотка и др.

Да би се порези могли што боље адаптирати потребама спровођења одређене антицикличне економске политике и остварењу стабилизације привреде, захтева се што већа еластичност свих пореских облика који могу корисно послужити обуздавању претеране тражње и инвестиција у периодима бума, односно подстицања потрошње у периодима рецесије. И у једном и у другом случају оперише се с инвестицијама и потрошњом, већ према познатим односима у савременој теорији, који се обично изражавају као однос Y = Ц + И + Г. Деловањем на потрошњу у привреди , порезима се настоји довести у што већи склад (по могућности и до уравнотежавања) штедња и инвестиције ( С = И), што би требало да осигура одређени стпен стбилности привреде.

Тако је, нпр. , снижење пореских стопа код пореза на лични доходак у САД за 19,4% (односно с 20-91% на 14-645) у 1964. години , а код пореза на корпорације за 9% било економски мотивисано очекивањем да ће из тога уследити пораст личне потрошње и привредних инвестиција, а то ње требало да спречи нову рецесију у следећим годинама. Трамп је снизио пореску стопу на крупни капитал са 35% на 21%, а на личне дохотке за свега неколико процената , да би преко тога подстакао крупни капитал на инвестирање.

Да би се подстакле инвестиције, које су биле у опасном паду, да би дошло до оживљавања привредне активности, предложена је пореска олакшица од 10% на сва улагања у привреди , односно уведена је нова дотација на дотадашњу дотацију у индустрији за нових 7% и у јавним службама за 4%.

Исто тако , сматрало се да су стопе од 30% односно 52% на добит корпорације превисоке и доводе до дестимулације приватних инвестиција. Стога је спроведено смањење пореза на доходак корпорације с 30% на 22% и од 52% на 48%, што је требало да доведе до веђе акумулације , а поред тога и до инвестиција и стопе раста. Поставља се питање граница пореске стимулације или кочења одређених процеса у привреди. Тако претерано опорезивање профита или акумулације може довести до прикривања добити у трошковима и нерационалне потрошње. Исто тако, високо опорезивање личних доходака може погодити индивидуалну штедњу, а тиме и б руто националну акумулацију, што је негативно с обзиром на све већи значај штедње и потребе формирања националне акумулације (али и интереса за повећање запослености). У многим земљама се стога камате на штедњу и јавни дуг ослобађају од опрезивања да би се очувала „склоност штедњи“. То већ дуго код нас није случај, јер се камате (као добит од капитала) опорезују.

Иако се сматра да оваква политика снижавања пореских стопа има значајне позитивне ефекте у спречавању нове рецесије, која би привреду коштала нових губитака у националном дохотку и довела до веће незапослености , већи број економиста изражавао је озбиљне резрве због тога што ова мера није праћена другим паралелним акцијама – порастом одговарајућих јавних расхода, адекватном политиком јавног дуга , адекватним мерама монетарне политике , спољнотрговинске политике , политике расподеле , цена и девизног курса.

У земљама у развоју порези се често користе за рестрикцију потрошње, која показује тенденцију сталног раста изнад раста националног дохотка, чиме треба да се ограничи потрошња и стимулише штедња потребна за економски развој . Истовремено се врши смањење потрошње да би се осигурала штедња за отплату дуга. У овим земљама целокупна фискална политика је великим делом подређена остваривању додатне кумулације , и то кроз прерасподелу националног дохотка у циљу отплате обавезе из спољних дугова. Порезима се може деловати и на увоз или извоз – капитала (што мо посебно истражили). Ово је могуће преко система двоструког опорезивања у две земље , стимулисања или дестимулисања реинвестирања оствареног дохотка (профита) и сл.

Професор др Слободан Kомазец, Таблоид

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

ИНТЕРВЈУ: Слободан Kомазец - Пљачкашке приватизације су потпуно уништиле нашу привреду! (видео) 11

ИНТЕРВЈУ: Слободан Kомазец – Пљачкашке приватизације су потпуно уништиле нашу привреду! (видео)

Гост емисије „Интервју“ био је проф. др Слободан Kомазец, највећи српски монетарни и економски стручњак. …

Деценија најспоријег раста Србије у региону 12

Деценија најспоријег раста Србије у региону

Европска статистичка агенција Еуростат објавила је пре неколико дана билтен са статистичким подацима земаља које …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *