Србији је преко потребна грађанско-патриотска револуција која не долази са Запада

Као и људи и имовина има своје порекло. Стечено рођењем. Неки су га се одрекли и радије би да буду неко други, нека им, слободу прилагођавања им нико не оспорава. Јер ко није, тај бити и неће.

Право на поседовање приватне имовине је било, потом укинуто и поново враћено као неприкосновено право сваког грађанина*. И добро је да је тако. Међутим, враћањем претходно узурпираног права, нису успостављени механизми контроле. Право је враћено законом, али је имовина задржана. Незаконито.

Друштвена својина, о чијој намени и сврси има много да се каже, претворена је у приватну својину, након конфискације* и национализације*, 1945-46. периода када је опљачкана приватна својина и имовина грађана чија се једина кривица састојала у идеолошкој различитости. Приватна својина је преко ноћи постала друштвена.

Била је свачија и ничија. Право на њу су полагали сви грађани, али је она била у рукама политичке гарнитуре на власти, комунистичке партије Југославије, њених чланова и вођа, носиоца црвених књижица. Црвена буржуазија је приуштила себи привилегије да тужи и суди, да поседује и да се слади.

Шустери су ушли у виле, рабаџије у апартмане, шегрти у куће. Децу су послали на школовање у иностранство и за себе преузели феудално-наследно право, као што се преузима пакет на поштанском шалтеру. Али без потписа. Шаком и капом је црвена буржуазија користила друштвену својину у личне сврхе, поперизацијом грађана и депопулизацијом села и домаћинстава.

Да се све завршило на њиховој пљачки и ова би прича имала другачији епилог. Међутим, обичан човек је убрзо почео да имитира оно што види око себе. У непостојању опција да политички делује, он је прионуо да и сам себи обезбеди материјалну добит. Најчешће учлањењем у једину постојећу странку, то јест ступањем у армију партијаца којима су се широм отварала врата. За запошљење, путовања, школовање и дошколовавање, за поседовање прве викендице, аутомобила…

Светина је опонашала значајне „другове“ и то је било општеприхваћено. Једино је било забрањено бавити се политиком и критиковати врховног вођу. Некадашњу сатиру заменили су вицеви и шале у којима се одвртала славина и давало одушка.

Усвојени кодекс понашања је гласио: „Своје не дам, туђе дизам, то се зове комунизам“.

Однос грађана према друштвеној својини је био присан. Све је било на дохват руке и бескруполозни се нису либили да пређу ту танку линију својине, од друштвеног до личног. Присвајањем, увек у име нечега или некога, вишег циља, општег добра итд.

Пар генерација је васпитавано на тај начин: ничије је свачије и обрнуто. И када је дошло до законских промена** својине и установљења власништва**, ненадано, преко ноћи, све оно што се деценијама радило у мањем обиму, урађено је са фабрикама, комбинатима, постројењима, шумама и ораницама.

Друштвено је преко ноћи добило власнике. У спрези људи на функцијама са људима на челу друштвених предузећа, људи из државне безбедности са људима из подземља, људи дугачких, оштрих зуба са људима без трунке морала, имовина је променила власнике.

Нико ништа није купио, само је присвојио. Као што су претходници урадили после Другог Светског Рата, одузето је једнима и припојено другима. Овог пута процес је као зањихано клатно клизио у супротном смеру. Од друштвеног ка личном. Не легитимним власницима, већ носиоцима власти и моћи и „њиховима“.

Питамо се да ли је ико заблуделим синовима рекао истину? Да вино може да се прави и од грожђа! Да имовина може да се стекне и радом! Не само крађом, отимањем и преваром. Суштина имовине је порекло. Јер од самог порекла зависе и даљи постулати коришћења исте. Њена сврха.

Нерешено питање порекла имовине и ограђивање од структура које су биле носиоци власти у другој половини прошлог века у многоме утичу и данас на токове друштва и друштвених односа у Србији. Менталитет тих људи, њихових наследника и потомака провејава овим просторима и док читамо ове речи.

Већ је касно да се промени што на време није урађено. Деведесетих и потом. Да се испита ко је био ко и одакле му шта! Ипак није касно да се подвуче црта.

Овај простор вапи за једном грађанско-патриотском револуцијом!!!
______________________________________________
*(1945) Закон о конфискацији имовине и о извршењу конфискације. Службени лист ДФ Југославије, бр. 40, (од 9. јуна)
*(1945) Закон о аграрној реформи и унутрашњој колонизацији. Службени лист ДФ Југославије, бр. 64, 23. Август
*(1946) Закон о национализацији приватних привредних предузећа. Службени лист ФНРЈ, бр. 98
*(1946) Закон о конфискацији и о извршењу конфискације. Службени лист ФНРЈ, бр. 61, измењени и пречишћени текст
*(1946) Закон о прелазу у државну својину непријатељске имовине и о секвестрацији над имовином одсутних лица. Службени лист ДФ Југославије, бр. 63/46
*(1946) Закон о кривичним делима против народа и државе. Службени лист ФНРЈ, бр. 59
*(1947) Основни закон о експропријацији. Службени лист ФНРЈ, број 28
**(1990) Закон о основним својинско-правним односима. Службени лист СФРЈ, бр. 36
**(1991) Закон о условима и поступку претварања друштвене својине у друге облике својине. Службени гласник Републике Србије, бр. 48 и бр. 75

 

Драган Пајовић, Конкретно.рс