Сребреница у Њујорку

Госпођа Кристин Дипон, удовица једног од белгијских војника мировњака из састава снага УН, годинама је желела да се сретне са генералним секретаром УН Кофијем Ананом. Да га упита зашто је 1994. године у Руанди убијен њен супруг. Госпођа Дипон и породице белгијских мировњака поседују досије са више од десет оптужби против Анана, који је у то време био на функцији заменика генералног секретара УН Бутроса Бутроса Галија и команданта мировних операција. Јер, господин Анан није адекватно одговорио на факс-поруку која је упозоравала на опасност од геноцида и најавила претње белгијским мировњацима у саставу снага УН.

У бившем белгијском протекторату Руанди убијено је 1994. године више од 800.000 људи, углавном из мањинског племена Тутси, као и десет падобранаца УН из редова белгијских трупа. Уједињене нације нису ни покушале да спрече масакр, а могле су.

„Заједно оптужујемо Кофија Анана, јер сматрамо да он сноси највећу одговорност за неуспех УН да спречи геноцид у Руанди”, изјавио је уочи Ананове посете Бриселу почетком 1999. белгијски сенатор Ален Детекс.

„У питању је кредибилитет УН. Зар се данас може поверити вођство УН некоме ко је био задужен за главне војне операције за време геноцида у Руанди?”, запитао се сенатор Детекс, на чију је иницијативу у Белгији била формирана парламентарна комисија за Руанду. Белгијанци су теретили Анана и да се супротставио објављивању његове улоге и улоге УН у геноциду, јер није дозволио особљу из Уједињених нација да сведочи у парламентарним истрагама које су касније покренули Белгијанци и Французи. Анан није изразио жаљење, нити се извинио, каже сенатор Детекс, и није дозволио команданту снага УН у Руанди, канадском генералу Ромеу Далеру, да изведе операцију одузимања оружја пре избијања масакра.

Кофи Анан се бранио да су УН учинио све што је могао сложивши се да је „свет изневерио народ Руанде у тренутку када им је помоћ била најпотребнија”, тврдећи да су „страхоте потекле из саме Руанде.”

И то је било све, свет је у међувремену заборавио на 800.000 људи убијених у Руанди, нико из УН није због тога одговарао, Запад је једноставно „опрао руке”, Руанда је заборављена, а Кофи Анан се каснијим уступцима Западу „искупио”.

Данас, 20 година после злочина у Сребреници, Британци припремају резолуцију УН којом би се осудио „геноцид у Сребреници”, а све, наводно, „у име помирења на Балкану”. Како и зашто се догодила Сребреница, ко је све одговоран за Сребреницу? На та питања разни су и одговори, све зависи са које стране долазе. Неке чињенице су неспорне: Сребреница је била демилитаризована зона под заштитом УН, под контролом „плавих шлемова”. Но, у Сребреници је било седиште 28. муслиманске дивизије, која је од 1992. до 1995. године из демилитаризоване зоне систематски дејствовала по српским околним селима убивши више од 3.000 људи, Срба чија су имена позната, а списак је пре неколико година објављен у медијима. Када су војници Војске Републике Српске ушли у Сребреницу жене и деца су аутобусима евакуисани пут Тузле, док су мушкарци одведени у логор у суседном селу Кравица. Када је Тужилаштво БиХ подизало прву оптужницу за догађаје у Сребреници против 11 бивших припадника Министарства унутрашњих послова Републике Српске, према речима државног тужиоца Маринка Јурчевића, официри Милош Ступара и Миленко Трифуновић су након уласка трупа у Сребреницу наредили својим потчињенима да одвоје ратне заробљенике од осталих муслимана. Затим су оптужени, како је тада рекао портпарол тужилаштва БиХ, потчињавајући се наредби виших официра, убили око 1.500 заробљеника. У оптужници је тај чин назван геноцидом, али су адвокати оптужених оспорили ову квалификацију злочина.

Адвокат Манојло Крсмановић, који је заступао мајора Трифуновића, изјавио је да мушкарци затворени у логору Кравица, а касније убијени, нису били мирољубиви припадници заједнице, већ су служили у 28. муслиманској дивизији под командом Насера Орића, и да су свих 11 оптужених Срба родом из околних села на које је дејствовала 28. дивизија.

Другим речима, Сребреница јесте злочин, јер заробљеници се не смеју убијати, то је био злочин из освете, али није и геноцид ако строго правно гледамо дефиницију геноцида. Осим тога, ако је портпарол Тужилаштва БиХ својевремено изговорио број од 1.500 убијених, откуда сада број од наводно 8.000 убијених људи? Зашто се Уједињене нације нису постарале да Сребреница заиста буде демилитаризована зона?

И шта сада најављеном резолуцијом желе Британци? Да наметну Србима у Републици Српској и Србији осећај колективне кривице? Читање историје преко злочина претпоставља да се злочин идентификује, сваки проучи понаособ, да се испита његов контекст, његово извршење. Јер, дебата о прошлости тиче се и наше садашњости. Зашто би 1.500, или 7.000, или 8.000 убијених Муслимана у Сребреници био геноцид, а 3.000 убијених Срба око Сребренице несрећни случај? Зашто би злочин почињен у име јединствене БиХ био мање за осуду од злочина почињеног у име Републике Српске? Помирење на Балкану захтева пуну истину. Без ње – нема ни помирења.

 

Мирослав Лазански, Политика