Док издаја отаџбине кулминира изградњом граничних прелаза тамо где им место никада не може бити, а хапшења тајкуна служе као најобичнија димна завеса пред очима дезоријентисаног народа, неверицу прате све чешћи јавни изливи чуђења и запитаности. Синиша Љепојевић следећим речима сажима такве дилеме: „Зато је једно од кључних питања зашто они воде овакву косовску политику. Да ли су у питању њихове личне обавезе према странцима, или страх због ранијих грехова, уцене, или…“.
Тако је још у својој завршној речи на суђењу у Хашком трибуналу Војислав Шешељ устврдио како је Тому Николића сломила оптужба да је деведесетих у једном славонском селу „побио неке бабе“. Уплашивши се хашке инквизиције, Тома је од Карлобага, Огулина и Вировитице брзином муње стигао до позиција крајњег еврофанатизма и оданости западним непријатељима Србије. Истом приликом Шешељ је, одлично познајући двојац пребега, упозорио и да ће Николић и Вучић признати Косово. Било како било, данас је управо Николић перјаница издаје, уз Вучића и Дачића.
Авај, поред поменутог „трилинга асова“ у велеиздаји учествују све странке које чине владину већину. Томе треба додати да данашња (анти)српска скупштинска опозиција, у лику Чедомира Јовановића, Вука Драшковића, или Драгана Ђиласа, те бројних жреца Друге Србије, аплаудира фаталним потезима нове власти. Дакле, нису у питању само три имена; без обзира што одговорност свакако не може бити подједнака, ради се о значајном броју ништарија на разним позицијама. Будући да не поседујемо потребне информације које би осветлиле те психолошке профиле, можемо само да нагађамо шта у сваком појединачном случају стоји иза одређених ставова и поступака. Међутим, не слажем се да природа њихове издаје за патриотску јавност треба да буде „једно од кључних питања“ и покушаћу то да образложим у наставку ових редова.
Савремена Србија је темељно урушено и унесрећено друштво. Сведоци смо вишедеценијске негативне селекције која је на политичку сцену Србије избацила најгори људски талог. Због тога морални, способни и талентовани млади стручњаци, чије би учешће у политици много значило за ову измучену земљу, од исте беже као ђаво од крста. Тако комплетан српски естаблишмент творе људи без основног морала, повезани латинском крилатицом similis simili gaudet (сличан се сличном радује). Овим свеопште пропадање Србије добија своје логично унутрашње образложење.
Владајућу српску политичку елиту махом чине недовршене, незреле, слабе личности. (Погледајте само последње медијске наступе Дачића или Вучића. Чућете несувисле, недржавничке и самопоражавајуће изјаве, праћене замуцкивањем и бројним фројдовским омашкама. Осећа се да ни сами не верују у своје речи.) Такве личности се лако одају у ситуацијама које су за њих на неки начин екстремне. Депеше Викиликса су права слика и прилика српске политичке класе. Стога, без обзира да ли је у питању лакомост на обећање какве награде, уплашеност због ранијих грехова, или изложеност уцени, реакција таквих особа биће у основи истоветна: пригрлиће се неетичко становиште. Ово значи да можемо комотно занемарити природу почетног импулса издаје, јер занимају нас пре свега последице које осећамо на својој кожи, а оне су једнозначне и рађају се у одбацивању основних етичких норми, те следственом противнародном деловању.
Другим речима, испитивање скривених мотива владајућих ниткова само нам одузима време и енергију, завлачећи нас на странпутицу. Последица реализованих почетних импулса издајника – били они скривени у оном што тај олош у својој свести доживљава као „награду“ или „избегавање казне“ – јесте пустошење Србије. Јасно је да погубни резултати њиховог деловања и треба да буду у искључивом фокусу родољубиве јавности. Напослетку, њихова доказана спремност на издају је више него довољан разлог да целокупној однарођеној политичкој булументи једном за свагда гласно поручимо – одступите, одлазите! Боље милом него силом.
