fbpx
Насловна / Србија / Стојадин Мирковић – Херојство Синђелића
Стојадин Мирковић - Херојство Синђелића 1
Стојадин Цоле Мирковић (у унифроми десно)

Стојадин Мирковић – Херојство Синђелића

Овог месеца навршава се 28 година откада је Стојадин Мирковић, војник који је заједно са мајором Миланом Тепићем, положио живот за отаџбину и својим херојством заслужио да га памте будући нараштаји Срба

Пре него што је погинуо Стојадин је у смрт послао више од десет припадника ЗНГ, страних плаћеника

Херојство мајора Милана Тепића ушло је у легенду. Његов јуначки чин да жртвује свој живот како складиште оружја и муниције „Беденик“ не пало у руке усташком ЗНГ Хрватске у Бјеловару добро је познато српским поколењима. Међутим, мало људи зна да је са мајором Тепићем, херојски у смрт отишао и активни војник Стојадин Мирковић, момак од 19 лета.

Ово је прича о момку који потиче из краја великог српског војводе Живојина Мишића и његовом херојском делу, када свог претпостављеног официра није желео да напусти на борбеном положају, иако је Тепић инсистирао да се Мирковић са својим БОВ-ом повуче. Дана 29. септембра, биће навршено тачно 28 година од херојског чина, када су Тепић и Стојадиновић отишли у вечност и стали мирно уз кнеза Лазара Хребељановића, Милоша Обилића, Стевана Синђелића, Јована Глигоријевића (Зеку Буљубашу), Душана Пурића команданта марша на Мачков камен, Војина Поповића познатијег као војводу Вука, мајора Војислава Танкосића…

Стојадин Мирковић рођен је у селу Горње Лесковице код Ваљева, 14. јануара 1972. баш на Српску нову годину. Родитељи, отац Живојин и мајка Аница, су га од малих ногу прозвали Цоле, јер је био умиљато и послушно дете. Имао је и три године старијег брата Добривоја. Kао дечак са свега шест година остао је без оца, који је погинуо тако што му се преврнуо трактор и на лицу места га усмртио. Био је ђак пешак у школи, седео је у средњем реду у првој клупи. Завршио је и средњу школу, а највише се интересовао за машине и механизацију. У војску, тачније ЈНА одлази после регрутације 28. децембра 1990. године на редовно служење војног рока у касарну у Бањалуци. После завршене обуке за возача војног транспортера прекомандован је у ВП 4848/16, Бјеловар и у централно складиште борбених средстава у селу Беденик код Нове Раче, удаљеном двадесетак километара од Бјеловара.

Ту га затиче рат. Повампирено усташтво у Хрватској које је процветало после победе ХДЗ на првим вишестраначким изборима у Југославији за главног непријатеља види Србе и ЈНА. Град Бјеловар и касарна у њему постају стална мета напада паравојне ЗНГ.

Стојадин Мирковић - Херојство Синђелића 2
Стојадин Мирковић Цоле

После блокаде хрватских паравојних формација, мајор Милан Тепић био је приморан да се са својим војницима повуче у складиште и организује одбрану. Не желећи да препусти непријатељу оружје којим би убијао његове војнике, Тепић је дигао 29. септембра 1991. године у ваздух војно складиште и себе. Том приликом је погинуо и војник Стојадин Мирковић, када је његов транспортер из којег је дејствовао погодила „зоља“.

Храбри Ваљевац настрадао је у оклопном транспортеру, из ког је рафалом косио нападаче на главно складиште касарне ЈНА у Бјеловару. Очевици са хрватске стране, кажу да је у нападу на складиште у Беденику погинуло више од десет припадника ЗНГ, углавном страних плаћеника, доста црнаца. Иако је мајор Милан Тепић наредио својим младим војницима да се повуку са положаја, сви су извршили његово наређење. Сви, сем Стојадина Мирковића.

На мајорове легендарне речи:

– Једанпут људи дају ријеч, она остаје или се погази. Ја сам дао ријеч да ћу да браним ову земљу ако јој буде тешко!

Храбри Стојадин је у радио везу мајору Тепићу само поручио:

– И ја сам дао реч!

Одбио је команду да одрасте и остари, стекне породицу. Био је то његов завет прецима, онима који оставише кости на Церу и Kолубари. Покојни отац му је служио у Титовој, а деда у гарди краља Петра. Једноставно, морало је бити тако, како је Стојадин одлучио.

Стојадин Мирковић - Херојство Синђелића 3

После тога остао је сам у БОВ-у и наставио да дејствује по припадницима ЗНГ. Храбри Стојадин је чак успео да неутралише хрватски тенк погодивши га у жироскоп. Kада је прва „зоља“ погодила транспортер, Мирковић је био тешко рањен, али је и тако наставио да туче по Хрватима. Други погодак „зољом“ био је кобан за младог Ваљевца. Након што је Стојадин храбро погинуо и уверивши се да су остали војници на безбедном растојању, мајор Милан Тепић активирао је експлозив и у ваздух дигао 170 тона експлозива и технике, како не би усташама пало у руке. Огромна бела печурка и облак дима видели су се чак до Гарешнице и мађарске границе. Милан и Стојадин одлетели су у легенду… Памти, Србијо!!!

Поред Тепића у експлозији је погинуло и 11 припадника ЗНГ, који су се у току напада превише приближили огради складишта. Преживели војници и старешине ЈНА њих укупно деветоро били су заробљени од хрватских снага. У знак одмазде Хрвати су одмах стрељали старијег водника Ранка Стевановића из Ниша.

После непуне четири године од погибије Стојадина Мирковића у Беденику поред Бјеловара његови посмртни остаци су допремљени из Хрватске и 18. јула 1995. године сахрањени уз војне почасти у родном селу. За испољено јунаштво, посмртно је одликован 31. децембра 1999. године Орденом за заслуге у области одбране и безбедности првог степена. Било је предлога да се одликује Орденом народног хероја, али то није прихваћено!? Стојадина многи називају Синђелићем подно Повлена. Његов храбри чин раван је, кажу, јунаштву славног војводе који је војевао против турских завојевача…

Мирковићу у част, откривена је биста у дворишту ОШ „Милош Марковић“ у Горњим Лесковицама, док је својевремено за херојско дело, Стојадину постхумно додељено највеће градско признање Ваљева „Септембарска повеља“ и Орден за заслуге у области одбране и безбедности И степена.

Стрељане официра у Бјеловару

После експолозије у војном складишту Беденик, војници из касарне „Божидар Аџија“ на Војновићу, где се налазила команда 265. моторизоване бригаде наставили су да пружају отпор припадницима ЗНГ. Око 18:30 часова пуковник Рајко Kовачевић је наредио предају. Тада у касарну улази Јуре Шимић, који је био под директном командом генерала Петра Стипетића, и наређује официрима и војницима ЈНА да се скину голи до појаса, желећи додатно да их понизи. Одмах затим издаје наређење да се на лицу места стрељају командант гарнизона пуковник Рајко Kовачевић и његови помоћници потпуковник Миљко Васић и капетан прве класе Драгиша Јовановић. Такође, по Шимићевом наређењу, грађани Бјеловара су морали обићи заузету касарну, у којој су били изложени лешеви убијених официра.

Добио улицу

Од Ваљева, на путу за манастире Ћелије и Лелић са леве стране налази се улица хероја Стојадина Мирковића. Његов родни крај му се тако макар мало одужио за јуначко дело. Слава му! Kамо среће да и остала места у Србији ураде нешто слично за своје хероје.

Недељникафера.нет

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

2 Коментара

  1. Слава му и вечно хвала јер показа како се брани народ, отаџбина и дата реч.

  2. Доктор са Чубуре

    Људине којима је част и одговорност била важнија од живота. Слава им.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *