fbpx
Насловна / Србија / Судбина Зорана Перовића из Остре: Заборављени јунак са Kошара надничи да би преживео

Судбина Зорана Перовића из Остре: Заборављени јунак са Kошара надничи да би преживео

ЧАЧАK – Ратни дани још живе у сећању Зорана Перовића (40), јунака са Kошара и надничара из Остре, шумадијског села под Буковиком. Ради као мрав али не може сам да надмаши немашитину. Са границе Србије са Албанијом 1999. вратио се са 17 копчи на глави, нема ниједног сигурног динара за укућане који тешко привређују, и сам води домаћинство у горском беспуту.

У брвнари саграђеној пре 160 година, која је давно поклекла, без воде и купатила (“Воду доносимо са извора, 150 метара“) не дугује ни динар за струју (“Плаћам 1.200 динара за телевизор и две сијалице“).

– Борим се за опстанак, али бих опет отишао у рат да браним Србију – каже за РИНУ сељак жуљевитих руку који и сада, из дана у ноћ, преживљава све што се на Проклетијама збивало за време НАТО напада.

Овде, на западној страни Буковика, са њим су остарели родитељи Миломир и Милка, брат Владе који је болешљив и не иде од куће, и други брат Раде, надничар као и Зоран.

За њега смо сазнали пре више година из успутне приче о једном сиромаху из Остре који пешице иде у 22 километра удаљени Чачак, јер штеди новац да би почео кућу. Дваред је, вели, из Чачка донео џак од 40 килограма концентрата за краве, о левом рамену (“Не мењам раме, само сам на пола пута стао да се одморим“). Седам километара је до Мрчајеваца, одакле понекад колицима довози брашно и сточну храну. Тада смо објавили прву причу о овом марљивом сељаку.

– После тога неки људи из Београда и Kанаде послали су ми помоћ и ја сам све уложио у шталу јер се била срушила. То нам је прече од куће, од нечега морамо живети. Мајка и један брат могу да раде, али ја највише – прича Зоран Перовић за РИНУ.

Покрио је шталу, ту сад пази пет крава и три јунице.

– Од тога живимо. Само кајмак продајем, сир неће нико. Дајем сваког петка једном човеку у Доњој Трепчи, по 400 динара. Од петка до петка можемо да сакупимо четири или пет килограма.

Граби сваку прилику да помаже другима.

– Радим надницу, али често без пара. Јуче сам био у ђубрету код комшије, да би он сутра дошао трактором да вучемо мој стајњак. Набавио сам и једну стару косачицу, радимо 6.000 динара по хектару, а ко нема да плати онда ниша.

Памти и данас сваку појединост из 1999. године кад је као редован војник ПВО у касарни у Призрену, изашао на Проклетије, на положај Kошаре.

– Пуцају терористи, гађају нас неком “црном стрелом“ која баца два километра и кад је завршена пуцњава зовемо другаре да пођемо. Један се не јавља, био је погођен у кичму и одмах је умро, већ је почео да се хлади. Други је био жив, погођен у кључну кост. Нас четворица ставили смо га у шаторско крило и носили три километра до наших положаја. Био је сумрак, немамо конопац па крило измиче из руку, морали смо на крајеве да убацимо камен или дрво, да не исклизне из шаке… Ја сам био редован војник, нишанџија, а они резервисти, возач, везиста и један извиђач. И оного што је погинуо донели смо у шаторском крилу… Другог дана био сам у кревету у једној кући, кад су јавили да падају бомбе. НАТО авион засуо нас касетним. Прво пукне једна, па онда још пет за њом. Мој другови одмах су побегли напоље а ја сам дужио “стрелу“ и док сам се окренуо да је узмем, на главу ми је пала греда. Утонуо сам у мрак и два дана лежао у коми, у пољској болници. Срећом, извукао сам се. Још ми стоји то овде на глави, имам ушивано овде и онде, имам сметњу, слабо увече спавам. Пробудили су ме ови моји, сипали ми воду и лупали шамаре, у шуми су ми болничари помогли. Завили су ми рану, преноћио сам седећи, и сутрадан одмах отишао на положај, за нишан троцевца 20 милиметара, “праге“ од 30, или да испалим “стрелу“ или “шило“… Вратио сам се кући 22. септембра из Лесковца, са 12 месеци учешћа у рату, али немам никакву пензију… – прича Зоран.

Приповеда, још:

– Не могу да се женим, немам услове, са 14 година отишао да копам канале, сиротиња, жељан свега. Немаш купатило, немаш кућу, зима, тврдо. Од школе имам пет разреда, четири овде у селу и један у Мрчајевцима. Идем у цркву у Остри и молим се Богу, палим свећу за мртве, кад има нека служба.

Стид га је да тражи помоћ, а добро би му дошла нека пријатељска рука. Он не очекује много: гвожђе, цемент, греде за кров и мајстора који то уме да склопи, а проста радна снага дошла би из села, на мобу.

Тај који пружи ту руку, учинио би велики севап и унео луч у ову тешку, претешку судбину.

Извор: РИНА

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Нико још није гласао. Будите први!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

Хероји са Кошара имају булевар, а умиру под шутом

Држава се херојима са Кошара није одужила на прави начин и они су принуђени да …

Херојева деца гладују у мраку!

„Понижен сам! Не могу да верујем да сам поносно и часно бранио ову државу, 400 …

4 Коментара

  1. Dajte, bre, neki sms, neki racun, ima li neki kontakt!?
    Da sednes i da places od muke!

    Popisam ti se na tvoju smdrljivu kampanju „buduicnost srbije“, monstrume impotentni, pederu smrdljivi, sram te, bre, bilo, bitango jedna ofucana i bedna!
    Pocrkali da Bog da u vasim raskosnim viletinama, u najgorim mukama, usmrdeli se da Bog da, a niko vam ni casu vode ne prineo!
    Crknite pedeei i pederuse impotentne, LJUDI NIKADA NECETE BITI!
    Za ovoga COVEKA nemate pare, ni ne znate da postoji, a vazda vam usta puna necega laprdaju o Srbiji i njenom narodu, a, toliko ste zabrinuti da radite 25 sato dnevno, a onda orgijate po podrumima, sljokate i zderete!

    O, majko moja mila, sta docekasmo!
    Ima toliko njih sa toliko para, razbacuju se kao mahniti, kupuju jedni drugima poklone od 30000 evra, pa se jos i hvale nistarije bedne, sta ne rade strokavci usmrdjeni i nepismena bagra, a na drugoj strani ljudi se ovako muce!

  2. ako nije za cenzuru, pardom moderaciju, dozvolte da i ja pitam a jel nekad bilo driugacije. — odgovor mi ne treba pa zato bez znaka pitanja.
    — zar nije receno ono; za cara i otadzbinu, voljom narodnom i po milosti bozijoj izabranog, i bozijim zastupnikom, ludim kaludjerom, potvrdjeno. — a kolko vidim narod je bezvoljni, da ga guzis ni rec nece reci a pastetu, od onoga ko je mrzi ko djavo krst, rado ce uzeti il flasu zitina, brasna budjavoga il sta da, sto njima netreba.

  3. postovanje htio bih da pitam kako mogu da stupim u kontakt sa čovjekom ja ću mu sve napravit i gradju platit ako bi bilo mjesta kod njega par dana da se prespava uzeo bih odmor u FR i došao u SRB …. čast je pomoć ovom čovjeku … moj br tel +33628183247 Šcepan

  4. Dajte neki žiro račun da uplati ko koliko može. Zašto se ne napravi neka fondacija koja će skupljati novac i pomagati svim herojima iz ratova. Državo sram te bilo!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *