понедељак , 23 новембра 2020

Томина гротеска или зашто једино на истоку Србија може да буде модерна?

0
(0)

Када би у свом ауторском тексту у Политици Аустро-Угарску заменио Европском унијом, Немачку НАТО пактом, а Босну и Херцеговину Косовом и Метохијом, Томислав Николић би добио слику прозападне државе коју води, а која се суштински не разликује од Србије последњих Обреновића. Због тога његов чланак припада жанру политичке карикатуре

Председник Томислав Николић пре који дан објавио је ауторски чланак у Политици, поводом Дана примирја у Првом светском рату. Писали су га саветници, али то није никакав изузетак. Кабинетлије председницима пишу такве, пригодне огласе политичких намера и назора.

Проблем у овом случају је што председник није склон иронији, а нарочито не самоиронији. Покушавајући да остави утисак озбиљног, забринутог државника, Николић нам је у Политици приредио прворазредну карикатуру.

Цепања политичке суштине

Његов текст, наиме, доживљава рачвање са историјском анализом већ у трећем пасусу. Када каже да су катастрофи Првог светског рата претходила стремљења појединих државника да се прегазе мали народи, што се види по презиру испољеном током анексионе и сарајевске кризе, Николић постаје Марко Сомборац Андрићевог венца и почиње гротескно да описује сопствено време садашње.

Управо је Николић шеф државе која безусловно, грлом у јагоде, хрли ка изворима поменутог, вековима постојаног презира. Да је Аустро-Угарску у наставку текста заменио Европском унијом, Немачку НАТО пактом, а Босну и Херцеговину Косовом и Метохијом, добио би успео кроки државе коју води, а која се суштински не разликује од Србије последњих Обреновића. Због тога његов чланак припада жанру карикатуре, а не опсежног коментара који нацију окупља око наслеђа.

Обреновићи су боље играли валцер

Не ради се овде само о суштински непромењеном спољнополитичком положају. Данашња Србија је по поштовању Устава, привредно, кадровски, морално, по наметању личне воље и свему осталом на крајуXIX века. Једина разлика је што су Обреновићи боље играли валцер, познавали су вина и нису хтели да присаједине Србију Аустро-Угарској, као што вође српских странака, којима европски рафинман и отмени балови нису јача страна, желе да утопе Србију у Европску унију.

Николићева карикатура данашње Србије подастире пред читаоце бесмисао српског испијања пива испред европског супермаркета. Варају се они који мисле да су се у британском парламенту 1914. године слушале топлије речи за Србију, од оних у Берлину или Бечу. Један утицајан британски парламентарац тада је, уосталом, предлагао да се Србија извуче на сред океана и потопи.

Једино стратегијски окренута истоку, барем онолико колико је то била 1914. године и уз реално поштовање неспорних домета запада, Србија може постати модерна држава. У Европској унији, Србија не може бити модерна, ни држава. Може постати територијално саката колонија капитала, у мери у којој су то данас Бугарска или Румунија.

У колонијама Европске уније тренутни животни стандард не финансира се развојем, него задужењима долазећих поколења, а чланство се у српском случај стиче програмираном ревизијом историје, којој Николић чланком у Политици више сведочи него што је на први поглед оспорава. Као да преузимање историјске одговорности од Немачке и Аустрије постаје нови, незванични европски услов.

Нису војводу Бојовића пребили у Бечу

Описујући патетично Србију као мету централних сила у Првом светском рату, председник Николић није поменуо неколико кључних, историјских и савремених момената. На пример, да он данас контролише мању државну територију, него регент Александар у јеку битака на Церу, Дрини и Колубари. Карађорђевић је могао себи да приушти извештај да на територији његове Србије нема страних војника, осим заробљеника, што Николић чак ни у Београду не може да каже, а камоли у Северној Митровици.

Али, постоји и прећутани унутрашњи, дубоко морални образац који кријемо као змија ноге. Зар се Србија, пуштајући Милунку Савић да чисти клозете после Првог светског рата, сама у пракси није одрицала себе и сопствене борбе за слободу у име више југословенске заједнице, у истој мери у којој данас повлађује интересима Европске уније, газећи неке друге хероје?

Зар је званичан однос политичке класе Срба према солунцима за време Титове Југославије био образац поштовања историјских вредности или су то данашњи захтеви европских партнера да се Србија окриви за избијање Првог светског рата? Није војвода Петар Бојовић 20. јануара 1945. године претучен у Бечу, него у Београду. Од последица тог премлаћивања је преминуо неколико дана касније. Песнице које су пребиле старог и немоћног војводу подједнако оптимистично су водиле државу у светлу будућност, као многе данашње.

На гробље је војвода пребачен обичним таљигама, уз упозорење, емитовано на Радио Бограду, а не на Радио Берлину, да ће свако ко покуша да присуствује сахрани бити ухапшен и кривично гоњен. Зар је однос Срба према мајору Драгутину Гавриловићу и његовој породици био другачији и бољи или у то време у Србији и Југославији нису живели Срби?

Овакве тајне кријемо од себе и несвесно оптерећени теглимо их у Европску унију, која због њих ликује. Ако председник жели да поручи нешто народу који предводи, то би најпре морао да буде позив на стварну обнову општег друштвеног морала и повратак важности устава. Без државе, нема српске економије о којој се толико последњих година говори. Али, стварна обнова устава и друштвеног морала, па и економије, поништава европски пут Србије. Једно с другим не може.

Гест питомаца 45. и 46. класе

Читајући Николићев текст, сетио сам се геста питомаца 45. и 46. класе београдске Војне академије. Још као студенти, постали су прекаљени ратници балканских ратова и Првог светског рата. Године 1920. многи од њих поднели су оставке на војну службу, јер је војска Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца из политичких разлога у своје редове примила њихове вршњаке из Аустро-Угарске и то у чиновима капетана друге класе, док су они, победници Великог рата, остали поручници.

И о том случају, београдска Политика известила је на насловној страни, до душе постављајући морална питања и са више критике. Више него ишта, Србији данас треба пример моралне доследности. Чин који би показао да постоји Србија важнија од Европске уније, у којој, уосталом, не може бити Србије какву знамо. На тему преседана, који би Србију из ововременог „Смедеревског намештаја“ избавио и вратио је у логичку раван постојања, волео бих да прочитам текст председника државе, ако га има и ако има ко да му тако нешто напише и објави.

 

Бранко Жујовић

Глас Русије

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

Србија ће са првом српском владом одмах и безусловно прекинути све „евро интеграције“

3.9 (7) Шеф Делегације Европске уније (ЕУ) у Србији Сем Фабрици (Фабризи) изјавио је да …

Плантажа марихуане “Јовањице”: Иза Предрага Колувије и плантаже марихуане не стоји особа А. В.

4.6 (9) Суђење већинском власнику пољопривредног газдинства „Јовањица“ Предрагу Колувији и осталим оптуженим за недозвољену …

5 Коментара

  1. RAZMISLJA STA JIOS DA MAZNE, DRPI, UKRADE, ZAJEBE

  2. Ma ovaj si nema pojma… Postavili ga a on prihvatio… Umislio da je spasitelj Srbije..,a on je potkopava i rusi

  3. …da je malo pametan, podmetnuo bi eksploziv u avionu , na prvom svom narednom letu

  4. Ovo predsednik ….ovo je cetnicka lopuza …koja nema vlast …a trudi se danas sto vise opljacka pa da izgradi jos koju crkvu ili Dzamiju u svom selu gde ima 18 dusa Zakleo se da ce ustav postovati i btaniti …a prvi ga je prekrsio

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Send this to a friend