Трамп поставио Кини ултиматум у пет тачака и тражи „капитулацију“

НАЈВАЖНИЈИ геополитички догађај последњих дана су полутајни преговори између делегација администрације Доналда Трампа и руководства Кине.

Тема преговора је. како избећи економски рат Пекинга и Вашингтона. А о њиховом току се није знало ништа конкретно, ништа осим штурих саопштења кинеске стране који су стајали у формулацију . „позиције две стране још нису приближене“.

Американци су преговоре називали „искреним“.

Потом је један од америчких представника ипак открио да се ради о „Трамповом ултиматуму“ и да га чини пет тачака.

После ишчитавања тих пет тачака, код непристрасног посматрача се неизбежно појављује утисак да би на долару – уместо постојеће девизе „In God We Trust“ – обавезно требало одштампати други – „дрскост је – прва срећа“.

Јер, од Пекинга се фактички захтева да Кина пристане да опет буде слаба и технолошки заостала земља, а би јој у том случају опет било дозвољено да зарађује на америчком тржишту.

Јер, кључне тачке „Трамповог ултиматума“ гласе:

1. Кина мора смањити царине до референтних америчких царина.

2. Кина мора укинути ограничења за америчке инвестиције у одређене секторе своје економије.

3. Кина мора обуставити сајбернападе на САД.

4. Кина мора појачати заштиту америчке интелектуалне својине.

5. Кина мора ликвидирати државне субвенције за своје компаније у сфери високих технологија.

Све ово претпоставља да Сједињене Државе ништа не мењају у својим позицијама, да сви кинески уступци треба да буду – једнострани.

Саставни део ултиматума је претња да ће Кина – ако не пристане – изгубити доступ америчком тржишту и суочити се са економским санкцијама.

Агенција Bloomberg објавила је још два додатна Трампова захтева: Пекинг мора одустати од тужби (против САД) које је поднео Светској трговинској организацији и од свих могућих контрамера поводом америчких економских санкција.

Стивен Мнучин

У овом контексту, изјаву америчког министра финансија Стивена Мнучина да „дијалог протиче веома добро“ вероватно треба схватити у смислу да су Кинези били довољно љубазни или трпељиви да члановима делегације одмах не покажу врата.

Кина се није директно умешала у рат у Сирији. Кина није вратила Тајван (иако је то, са кинеске тачке гледишта, њена територија). Кина није оптужена за мешање у америчке изборе. Пекинг није оптужен за тровање кинеских обавештајаца и функционера на Западу (иако их је тамо поприлично). Кинески хакери нису осумњичени за помагање да дође до Брегзита. Коначно, Кина није дала Сноудену уточиште у Хонгконгу.

Дакле: званични Пекинг се веома трудио да не љути Вашингтон и да се не уплиће ни у какве скандале који би против њега могли да буду политички искоришћени. Кина, другим речима, није чинила ништа од онога за шта Русију већ четврту годину подвргавају санкцијама.

А да ли јој је то помогло? Није.

Сада је Кина пред избором: или да капитулира (за тим би уследило пропадање њених високотехнолошких компанија) и економског рата са САД које су већ удариле на њене гиганте ZTE и Huawei.

Ово практично значи да ће и Русија и Кина, чак и ЕУ (с обзиром на њене економске конфликте са САД) пре или касније искусити цео арсенал инструмената принуде и деградације.

Американци су у свему овоме открили своје две „болне тачке“.

Њима се нимало не свиђа да било која земља у свом интересу користи међународне организације (СТО; Уједињене нације, Спортску арбитражу у Лозани…).

А показују и да их отворено плаше туђе државне инвестиције у високе технологије.

За Русију се намеће јасан закључак: Москва управо тиме и треба да се бави. Исто важи и за Кину и све друге које не желе да буду економски и технолошки заостале.

Русија треба и да пажљиво прати ограничења ће Американци увести против наших кинеских партнера. Јер, мизерне су шансе да ће Си и његов тим пристати на „Трампове ултиматуме“; што значи да ће ускоро тржиште Кине постати затворено за неке америчке производе и услуге. И да ће Кина остати без директног приступа америчким технологијама од којих је земља још зависна – што признају и кинески медији и кинеске компаније.

Иако Трампове присталице и медији већ славе победу над Кином и наредне победе над другим конкурентима САД – мало је вероватно да ће САД ући у конфликт са целим светом и у њему победити.

Трампова дрскост оставља утисак, нема сумње, али је Хилари Клинтон добро још 2010. указала да је Вашингтону тешко да буде груб са Кином и истих разлога из којих је обичном човеку тешко да буде груб са својим банкаром.

Пекинг је свих протеклих осам година највећи кредитор сједињених Држава, а у међувремену се за САД ситуација није побољшала.

Трампу је конфликт са Кином потребан управо као изговор да не мора да Кини враћа новац који је она уложила у америчке државне обвезнице. Али, ако се за то одлучи – сам ће, буквално за један дан, уништити све преостале наде уз очување америчке хегемоније.

Пише: Иван ДАНИЛОВ, аутор блога Crimson Alter

Факти

Актуелно

Путин: Противници Русије у САД-у су моћни и јаки људи који сопствене интересе стављају изнад националних

Владимир Путин је описао противнике Русије у Сједињеним Државама као моћне и јаке људе. Према …

Путин: Амерички обавештајци новцем из Русије финансирали кампању Хилари Клинтон са 400 милиона $ (видео)

Руски председник Владимир Путин је изнео велику сензацију током конференције за новинаре у Хелсинкију у …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Simple Share Buttons