НАЈВАЖНИЈИ геополитички догађај последњих дана су полутајни преговори између делегација администрације Доналда Трампа и руководства Кине.
Тема преговора је. како избећи економски рат Пекинга и Вашингтона. А о њиховом току се није знало ништа конкретно, ништа осим штурих саопштења кинеске стране који су стајали у формулацију . „позиције две стране још нису приближене“.
Американци су преговоре називали „искреним“.
Потом је један од америчких представника ипак открио да се ради о „Трамповом ултиматуму“ и да га чини пет тачака.
После ишчитавања тих пет тачака, код непристрасног посматрача се неизбежно појављује утисак да би на долару – уместо постојеће девизе „In God We Trust“ – обавезно требало одштампати други – „дрскост је – прва срећа“.
Јер, од Пекинга се фактички захтева да Кина пристане да опет буде слаба и технолошки заостала земља, а би јој у том случају опет било дозвољено да зарађује на америчком тржишту.
Јер, кључне тачке „Трамповог ултиматума“ гласе:
1. Кина мора смањити царине до референтних америчких царина.
2. Кина мора укинути ограничења за америчке инвестиције у одређене секторе своје економије.
3. Кина мора обуставити сајбернападе на САД.
4. Кина мора појачати заштиту америчке интелектуалне својине.
5. Кина мора ликвидирати државне субвенције за своје компаније у сфери високих технологија.
Све ово претпоставља да Сједињене Државе ништа не мењају у својим позицијама, да сви кинески уступци треба да буду – једнострани.
Саставни део ултиматума је претња да ће Кина – ако не пристане – изгубити доступ америчком тржишту и суочити се са економским санкцијама.
Агенција Bloomberg објавила је још два додатна Трампова захтева: Пекинг мора одустати од тужби (против САД) које је поднео Светској трговинској организацији и од свих могућих контрамера поводом америчких економских санкција.
Стивен Мнучин
У овом контексту, изјаву америчког министра финансија Стивена Мнучина да „дијалог протиче веома добро“ вероватно треба схватити у смислу да су Кинези били довољно љубазни или трпељиви да члановима делегације одмах не покажу врата.
Кина се није директно умешала у рат у Сирији. Кина није вратила Тајван (иако је то, са кинеске тачке гледишта, њена територија). Кина није оптужена за мешање у америчке изборе. Пекинг није оптужен за тровање кинеских обавештајаца и функционера на Западу (иако их је тамо поприлично). Кинески хакери нису осумњичени за помагање да дође до Брегзита. Коначно, Кина није дала Сноудену уточиште у Хонгконгу.
Дакле: званични Пекинг се веома трудио да не љути Вашингтон и да се не уплиће ни у какве скандале који би против њега могли да буду политички искоришћени. Кина, другим речима, није чинила ништа од онога за шта Русију већ четврту годину подвргавају санкцијама.
А да ли јој је то помогло? Није.
Сада је Кина пред избором: или да капитулира (за тим би уследило пропадање њених високотехнолошких компанија) и економског рата са САД које су већ удариле на њене гиганте ZTE и Huawei.
Ово практично значи да ће и Русија и Кина, чак и ЕУ (с обзиром на њене економске конфликте са САД) пре или касније искусити цео арсенал инструмената принуде и деградације.
Американци су у свему овоме открили своје две „болне тачке“.
Њима се нимало не свиђа да било која земља у свом интересу користи међународне организације (СТО; Уједињене нације, Спортску арбитражу у Лозани…).
А показују и да их отворено плаше туђе државне инвестиције у високе технологије.
За Русију се намеће јасан закључак: Москва управо тиме и треба да се бави. Исто важи и за Кину и све друге које не желе да буду економски и технолошки заостале.
Русија треба и да пажљиво прати ограничења ће Американци увести против наших кинеских партнера. Јер, мизерне су шансе да ће Си и његов тим пристати на „Трампове ултиматуме“; што значи да ће ускоро тржиште Кине постати затворено за неке америчке производе и услуге. И да ће Кина остати без директног приступа америчким технологијама од којих је земља још зависна – што признају и кинески медији и кинеске компаније.
Иако Трампове присталице и медији већ славе победу над Кином и наредне победе над другим конкурентима САД – мало је вероватно да ће САД ући у конфликт са целим светом и у њему победити.
Трампова дрскост оставља утисак, нема сумње, али је Хилари Клинтон добро још 2010. указала да је Вашингтону тешко да буде груб са Кином и истих разлога из којих је обичном човеку тешко да буде груб са својим банкаром.
Пекинг је свих протеклих осам година највећи кредитор сједињених Држава, а у међувремену се за САД ситуација није побољшала.
Трампу је конфликт са Кином потребан управо као изговор да не мора да Кини враћа новац који је она уложила у америчке државне обвезнице. Али, ако се за то одлучи – сам ће, буквално за један дан, уништити све преостале наде уз очување америчке хегемоније.
Пише: Иван ДАНИЛОВ, аутор блога Crimson Alter
Факти
