Насловна / Свет / Америке / Трампа нападају са свих страна, али његови противници не схватају каквом ватром се играју
Трампа нападају са свих страна, али његови противници не схватају каквом ватром се играју 1

Трампа нападају са свих страна, али његови противници не схватају каквом ватром се играју

НАПИСАТИ да Доналда Трампа оштро критикују и да се очајно супротстављају његовој политици, значи – не написати ништа. У суштини мејнстрим медији, професионални политичари, лобисти и пиаристи су организовали хајку на тек изабраног 45. председника САД.

То никог не треба да чуди.

Нови домаћин Беле куће је обећао да ће многе ствари променити и, судећи по свему, спреман је да испуни своје обећање.

Левичарски либерали, који су изгубили на изборима, спољнополитички јастребови и предводници транснационалног бизниса, плаше се да ће изгубити утицај на Вашингтон и због тога сваки дан нападају домаћина Беле куће, настојећи да око њега створе неиздрживу атмосферу.

Међутим, ако би се противници Трампа, макар на минут ставили на његово место, готово сигурно би схватили колико опасну игру играју.

Велики Доналд је кренуо да узме власт не због новца, због утицаја или жеље да буде познат. Он је све то ионако имао. Он је морао да промени свој живот из корена, да са безмало седамдесет година, ступи у њему раније непознату арену и да се ухвати у коштац са целом политичком класом САД и медијима, који су раније заједничким снагама без муке кидали на делове било ког неугодног кандидата.

А он је победио. Умногоме, захваљујући томе што му је поверовала она Америка која је сувише дуго осећала да нема право гласа и да је заборављена. Он је пробудио друштвени покрет који је одувао све „неминовне победнике“ и који га је унео у Белу кућу, надајући се променама.

И, шта ће сада да буде?

Ни један председник пре Трампа – ни Ендрју Џексон, ни Ричард Никсон, ни Роналд Реган – после победе на изборима није био изложен оваквом клеветању у штампи, са оволико прљавих лажних оптужби и добро организованим протестима, са оваквим нескривеним политички мотивисаним супротстављањем судске власти, саботажом бирократије и опструкцијом парламентарне опозиције.

Чак и властита партија новог председника се понаша, благо речено, чудно.

Према кандидатурама Трампових посланика са сенатском већином, очигледно је постигнут неки привремени договор – сви они су, са потешкоћама, али пролазили на гласању у горњем дому Конгреса, међутим, републиканци, који су у потпуности обавезни да му због победе своје партије пруже моралну подршку, то не чине. Шта више, понашају се као да је морална правда на њиховој страни и да су му баш они дозволили да дође на чело извршне власти САД.

Колико само вреди демарш двопартијске групе сенатора на челу са Џоном Мекејном која је предложила нацрт закона, у складу са којим нови председник мора (у случају усвајања тог закона) да унапред, не само објашњава Конгресу, зашто је укинуо ове или оне санкције Русији, већ и да доказује да је његова сарадња са Москвом у складу са националним интересима САД.

Истина нацрт закона „о контроли Русије“ тешко може да прође (и највероватније неће проћи вето Беле куће), али толико искусни сенатори као што су Мекејн, Грејам, Рубио, Кардин, Браун и Максвел, нису могли да не знају да предлажу ограничавање уставних пуномоћја председника САД.

Исто тако окружни суд Сијетла (држава Вашингтон) и федерални апелациони суд 8. округа (у Сан Франциску, држава Калифорнија) нису могли да не знају да својом одлуком о обустављању имиграционе уредбе Доналда Трампа, иницирају директно супротстављање владајућих струја, као и уставну кризу.

Овде треба неке ствари појаснити.

У складу са Уставом САД и федералним статутом 8 U.S.C. 1182(f), Конгрес Сједињених Држава је доделио председнику право да у циљу јачања националне безбедности земље по свом нахођењу забрањује улазак на територију САД било којој категорији лица на рок, који он сматра потребним. Значи суд је прекорачио своја овлашћења.

Заштита америчких грађана од спољње претње – војне, економске или неке друге – увек је била искључиво право извршне власти. Сваки пут када је на то право посезао Конгрес, власти појединачних савезних држава или судови – у историји Америке су наступала тешка времена.

Најизразитији пример – је грађански рат у САД. Али, били су и други примери.

Џеферсон, Адамс, Џексон, Линколн, Рузвелт и други владари из Беле куће нису бирали средства да доведу власти савезних држава и судове у ред. Користили су се сви начини – опозив судија, претња инвазијом федералне војске и чак наредбе о хапшењу судија.

Тако су се Џон Адамс и Томас Џеферсон изборили за опозив судије Семјуела Чејза, Џексон је игнорисао одлуку судије Џона Маршала, а Линколн је упутио федералну војску да хапси судију Роџера Тенија.

Френклин Делано Рузвелт – већ у XX веку! – чувши о намерама Врховног суда да неке одредбе „новог курса“ прогласи антиуставним, припретио је да ће „довести у суд шест младих судија, да кастрирају девет стараца“, и судска грана власти је одлучила да ућути.

Разуме се, либерална штампа се труди да не спомиње такве примере.

Уместо тога стално се препричава историја са Ричардом Никсоном, који је 1974. године био принуђен да поднесе оставку због афере Вотергејт. Медији покушавају да представе ту ствар од пре 43 године тако као да су управо медији смениле домаћина Беле куће.

Јер, кључну улогу у смењивању Никсона са власти одиграле су специјалне службе (пре свега FBI) и Конгрес, који се, према прецизном изражавању историчара Артура Шлезингера, „опаметио и похитао да спашава себе и Устав“.

У садашњој кризи практично сви ресори силе (по свој прилици сви, сем CIA) – су на страни председника.

Што се тиче Конгреса, републиканској већини, ма како се односила лично према Трампу, не допада се баш да земљом покушава да управља неколико судова из најлибералнијих градова Америке.

Међутим, ту се не ради само о Конгресу. Конзервативци у целој Америци почињу да губе стрпљење. Десничарска штампа је пуна отворене раздражљивости због опструкционизма судова.

Политички коментатор Чарлс Харт је на страницама листа The Washington Times назвао судије 9. округа „правним тиранима“, а Патрик Бјукенен је у својој недавној колумни позвао законодавце да искористе 3. члан 2. став Устава САД и ограниче пуномоћја судске власти, која, према његовом мишљењу, узима исувише много себи за право.

Раздражљивост расте и у администрацији Беле куће. И за то постоји разлог!

Медији и конгресмени-демократе сваки дан фабрикују нове и нове оптужбе на рачун саветника председника Мајкла Флина и Стивена Бенона. Сем тога, у штампи је покренута потпуно непристојна кампања против ћерке шефа државе – Иванке Трамп.

А недавно постављеног министра образовања Бетси Девос демонстранти су покушали да је спрече да уђе у зграду државне школе, коју је она намеравала да посети.

При томе, из Беле куће не престају да цуре информације, што је веома непријатно за председника, јер их организује, највероватније, техничко особље.

На само две миље од Беле куће, у згради фонда названог његовим именом – сместио се Барак Обама и започео активности заједно са НВО „Организовање акција“, чијих се тридесет хиљада сарадника специјализовало за припрему масовних протеста.

Великог Доналда вероватно не напушта осећај свеприсутних завера и издаје.

Вероватно се на то и рачуна – Трамп ће се наљутити, покушати да се освети злонамерницима, прекорачиће овлашћења или ће директно прекршити закон, и тада либерали могу са пуним правом да отпочну кампању за његов импичмент.

Међутим, та медаља има и другу страну.

Трамп мрзи политички естаблишмент и свето верује да народ који га је изабрао свето верује у оно што ради. Медији га називају „популистом“, упоређујући га са ауторитарним владарима из прошлости. А шта ће бити ако он стварно почне да делује као популиста?

Шта ако он пљуне на политички бонтон и процедуралне формалности и одлучи да оконча уставну кризу, окренувши се непосредно народу и ослањајући се на структуре силе?

Са психолошке тачке гледишта, то ће бити сасвим природно – он се одлучио за жртву, ставши на чело земље, а систем га је дочекао непријатељски. Рушење тог система, може да постане његова главна жеља.

Наравно, противници Трампа нису непријатељи Сједињених Држава, у сваком случају, највећи њихов део. Али, тврдећи за његову политику да „није америчка“, они провоцирају законски изабраног шефа државе на симетричне оптужбе и сурови одговор.

Економиста из Венецуеле Андрес Мигел Рондон је недавно написао за The Washington Post веома занимљив чланак, где доказује да амерички либерали праве исте грешке које су у своје време правили политички опоненти Уга Чавеса.

Рондон указује да су непомирљивост опозиције, сталне претње свргавањем шефа државе и показивање отворене одбојности према њему на крају крајева поцепале друштво, што је искористио Чавес, убедивши већину становништва да су његови политички противници непријатељи земље.

Можемо да кажемо да ауторитаризам од тога и почиње – од идентификације оних који се не слажу са непријатељем.

При чему су за ескалацију супротстављања, по правилу, у једнакој мери криве обе стране. Чак бих рекао да у демократском друштву на опозицији лежи куд и камо већа одговорност.

Одричући се цивилизоване политичке борбе и проглашавајући човека, који се налази на власти нелегитимним или неправедно изабраним, вређајући или исмејавајући га, они Трампа гурају према ауторитарним одлукама. Одлукама које ће бити оправдане вољом његових бирача.

Да сам на месту америчких либерала, озбиљно бих се замислио над својим понашањем.

Називајући 45. председника „опасним“, они пре или касније могу да буду у праву јер он – одбацивши условности – може почети да делује против њих веома оштро. Поготово што ће се сам осетити у опасности.

Љубимац левичарске либералне публике и мејнстрим медија, Барак Обама се такође често љутио и вређао када га „нису схватали“ – он је називао Конгрес погрдним речима, замењивао је законе својим уредбама и уз скандале отпуштао потчињене (сетимо се само оставке Чака Хејгела и Тома Донилона!). Али, бивши председник је био професионални политичар, кога је однеговала партијска средина и која је према њему била веома љубазна.

Доналд Трамп се – од самог почетка своје невероватне политичке кампање 2015. године – осећа као да је у рату са целом политичком класом.

И ако се та класа не потчини вољи бирача, ако не престане да подмеће клипове у точкове шефа државе – она ће сносити пуну одговорност за то што ће заједно са собом одвући у гроб читав политички систем САД.

Пише: Димитриј ДРОБЊИЦКИ

Превела: Душанка Ђелекар

Факти

Како бисте оценили овај текст?

+Кликните на звезду за оцену!

Актуелно

Москва Вашингтону: Покажите нам на личном примеру како се напушта Венецуела 11

Москва Вашингтону: Покажите нам на личном примеру како се напушта Венецуела

Најбољи начин да САД покажу Русији како да „оде“ однекуд јесте да то демонстрирају личним …

Трамп: Русија мора да изађе из Венецуеле, све опције су отворене 12

Трамп: Русија мора да изађе из Венецуеле, све опције су отворене

Амерички председник Доналд Трамп упозорио је Русију да мора да напусти Венецуелу. Коментаришући ситуацију у …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *