Три теоријe о рату унутар српске полиције

На геј паради нећете моћи да препознате ко је припадник подземља, а ко полицајац који обезбеђује Патријаршију, гласе поједини коментари по интернет форумима, али не на тему параде, него сукоба и криминала у врху полиције. Додуше, у сваком званичном разговору било који полицијски функционер или гласноговорник изричито ће негирати да постоји икакав проблем у раду полиције или радној биографији људи који воде најосетљивије истраге. Додаће и да било какво питање засновано на сад већ једномесечном писању таблоида Курир не заслужује коментар.

Реченицом “Још само ја треба да будем учесник у Фарми”, најпластичније је такав став према јавности демонстрирао управо министар унутрашњих послова и премијер Ивица Дачић. Једино је вицепремијер и координатор свих служби безбедности Александар Вучић рекао да односи у полицији “јесу лоши”, али да се ради на њиховом “исправљању”.

Незванично пак читав естаблишмент у Србији ишчекује да се ситуација разреши, или полицијским речником стави под контролу. Анонимна тумачења и конструкције своде се на исто – отварање за јавност приче о међусобним односима и криминализацији врха полиције део је политичког сукоба. И то можда главног одмеравања политичке моћи, у односу на које бледи и смењивање градоначелника Драгана Ђиласа и потпуно урушавање опозиције у лику ДС.

У безбедносним круговима барата се с три основне теорије које међусобно не искључују једна другу, али различито виде главне актере.

По првој, иза таболидне компромитације директора полиције Милорада Вељовића и Богдана Пушића који се управо повукао са места шефа Радне групе за испитивање 24 спорне приватизације, лежи ривалство између вицепремијера Вучића и председника Томислава Николића. Вељовић, када је реизбаран у марту на други директорски мандат, постао је – према тим тумачењима – врло близак Николићу (“Крагујевчани су, знају се”, тврде саговорници Данаса, мада у Вељовићевој биографији пише да је рођен у Рашки.) Целокупни таблоидни удар, према тој теорији, део је притиска на Николића, и врло је могуће да је повезан са догађајима који су пратили реконструкцију Владе, и посебно са (не)именовањем новог шефа Безбедносно-информативне агенције. Подсећа се и да је досадашњи шеф ове службе Небојша Родић пре нешто више од годину дана дошао на то место са позиције Николићевог саветника. Његов садашњи долазак на функцију министра одбране, извори Данаса раније су објаснили вероватним настојањем да се “заведе кадровски ред у војним службама”. Нови шеф БИА још није изабран и то би био евентуални кључ у теорији о одмеравању снага Вучића и Николића. Вицепремијер је и у два наврата јасно рекао да председник Србије утиче на избор првог човека главне безбедносне агенције.

У свему овоме као главни доказ наводи се објављивање снимака Вељовића и главног албанског нарко-боса Ћазима Османија, који су у исто време боравили у београдском хотелу Зира, које није могуће направити без учешћа неке од служби безбедности, или запослених у њима.

Друга теорија иде у два правца. Према првој, крајња мета је Дачићева позиција у МУП, иако то тако не изгледа на први поглед. Написи о полицијском криминалу и заташкавању истрага требало би да анулирају остатке његовог имиџа из времена претходне владе Мирка Цветковића. Дачић је тада у јавности препознат као борац против организованог криминала, али је та слика срушена почев од прошле јесени, и афера “листинг” и “банана”.

Крајњи исход био би да Дачић испуни захтев напредњака из летошњих преговора, и деакумулира функције, односно нађе начин да именује новог министра из редова својих социјалиста. У прилог овим проценама иде Дачићево понашање приликом именовања нових шефова полиције у Београду и Новом Саду, када је јавно рекао да он само потписује предлоге директора Вељовића. Други правац ове школе мишљења такође ставља фокус на Дачића, али не као мету, него као главног актера. Према тој линији мишљења, Дачић може да разреши Вељовића тако што ће га пензионисати, и да тако оконча њихов наводни вишегодишњи сукоб, а такође, и да “почисти” друге руководиоце из Вељовићеве “екипе”, попут Пушића. За ово тумачење не постоје никакви јавни наговештаји, и његови заговорници сматрају да било који инцидентни догађај, као што су рецимо могући нереди током Параде поноса, може послужити као повод и почетак “обрачуна у врху МУП”. Занимљиво је још и да се темељи на назнакама из Брисела о професионализацији полиције и повезује са чињеницом да Дачић “држи” главне преговарачке полуге са Европском унијом.

И најзад, по трећој теорији, систем се у полицији урушио сам од себе и уз “малу помоћ” тајкуна, односно њиховог новца.

У том контексту помињу се имена Мирослава Мишковића, власника Делте, и могући осветнички мотиви због истраге, боравка у затвору и судског процеса, али и Милана Бека, власника Луке Београд, коме је због акцијске приватизације ове компаније претило исто то. Сами полицијски извори незванично лансирају те тврдње, али Мишковића и Бека никад не помињу заједно у исто време. Наглашавају такође и да је врло знаковито што су под таблоидним ударом двојица главних руководилаца антикорупцијских истрага – Вељовић и Пушић.

А када је реч о систему, он би се могао назвати “пружање добрих услуга” и успостављен је након Петооктобарског преврата, и баш се Милораду Вељовићу приписује да га је усавршио.

Састоји се у следећем – политичар има неки стварни или наметнути проблем и дође у полицију, буде саслушан и изађе му се у сусрет. При томе, не мора да буде реч о нечему незаконитом или криминалном, већ рецимо може бити у питању проблем личне безбедности – као што је познато и опозициони политичари у Србији имали су и имају полицијско обезбеђење. На тај начин ствара се однос “узајамности”, који у складу са ситуацијом и околностима може да напредује, или пак да буде грубо раскинут. Као последица тога, и руководиоци полиције почели су да функционишу као политичари – незваничне информације и контакти са људима из јавног живота и новинарства, рејтинг у медијима, односно стицање истог на основу нимало занемарљиве борбе против организованог криминала… А сем што је тачно да ко се политике хвата, од политике и страда, тачно је и оно на шта указују социолози, да припадници такозване политичке класе материјално живе много боље него већина грађана Србије, што већ није парафраза, него врло опипљив мотив.

Социолози такође указују да када је о безбедносном систему реч, највећи успех претходних влада Војислава Коштунице и Бориса Тадића јесте што у Србији није било политички мотивисаних убистава. Међутим, садашње заоштравање и “таблоидна припрема” суморно подсећају на друга времена, када су се неке од таквих прича завршавале крвавим епилогом. Одговор да ли ће реформа сектора безбедности, и полиције посебно, коју сви најављују, учврстити поменуту тековину, односно окружење у коме су грађани сигурни да због свог политичког ангажмана неће бити физички угрожени, сада се не може знати.

Посебно зато што су незваничне информације “изнутра” контроверзне, и говоре да су и даље све опције отворене. Јер, како Данас незванично сазнаје, истраге унутрашње контрола у МУП-у у вези с појединим функционерима, које се воде већ годинама, нису приведене крају, нити је иједан предмет доспео у руке тужилаштва, па се формално могу сматрати и даље активним и употребљивим “по потреби”.

Такође, ниједан радикални рез није прошао без компромиса који даље може да постане нов извор проблема. Јер, сада је први радикални рез представљала смена генерала Братислава Дикића са чела Жандармерије у јулу ове године. Повод је био изузетно јак и тежак, истрага о двоструком свирепом убиству у које је био умешан припадник Жандармерије. Дикић јесте смењен по командној одговорности, али је постављен за Вељовићевог помоћника, и он, како наводе упућени, сваког дана долази на посао у Дирекцију полиције у Палати Србија. Такође, именовано је десетак начелника и високих функционера Управе криминалистичке полиције (УКП), као и шефови полицијских управа Новог Сада и Београда, али је први полицајац Београда Стеван Бијелић смењен после жестоких медијских написа. Серија текстова је говорила о његовим злоупотребама и непотизму, а он је узвратио оптужбом да је Вељовић командно одговоран за паљење страних амбасада у Београду током немира након проглашења независности Косова 2008. Бијелић је после смене послат на одмор, а очекује се да и он добије место, вероватно саветника, у Дирекцији полиције.

Сличан сценарио, наводно, према незваничним информацијама догодиће се и са главним истражитељем приватизација Пушићем, који би, након оставке требало да остане инспектор у Радној групи.

И зато, по драматургији трилера, на крају остаје дилема да ли они превише знају једни о другима, а ми, упркос таблоидима, премало о њима. 

 

Аутор: Јасмина Лукач, Катарина Живановић

Данас