У беди се умире у тишини

Село Нова Брезовица, засеок Река, 30-ак километра је удаљено од Врања према македонско-бугарској граници

Муке с водом

Воде немају, у близини је један извор са слабим млазом воде. Ту је корито где Радица пере, узима воду за кување. Није за пиће. Зими топе снег, па га користе за све. Кад могу, доносе воду за пиће са кладенца, удаљеног 500 метра у низини, према реци.
Ааааа, чује се продоран глас са трема накриво насађене чатмаре на камену у којој живи породица четрдестогодишњег Славољуба Стојилковића. На трему дечак у колицима, подигао обрве од изненађења. Панталоне су му краће, нешто испод колена, незакопчане у струку, јер су тесне, једине које има за кућу.

Има још само једне које су за школу. Бос је, ногице се од атрофије мишића искривиле, час окреће главу у једну, час у другу страну. Боји се придошлица. Мајка Радица га умирује.

То је десетогодишњи Бојан који иде у трећи разред основне школе на Барелићу. У очима му увек спремне сузе, док седи у колицима или лежи на кревету расплаче се одједном, јаким гласом зарида и моментално престаје. Изађе, на мах, из његових уских груди сва тежина живота. Мајка Радица, тридесеттрогодишња кошчата млада жена, одлази у собу доноси балон са водом, умива му лице и руке, брише их крпом… Тад се дечак осмехну и пружа руку да се поздравимо.

– Волим школу, хоћу свакодневно да идем – каже и гледа право у очи. Чуо је да треба да иде у болницу, да се лечи, причају његови увече сабијени у једну собицу, а њега страх да се одваја од њих. Кад чује да неће ићи на лечење јер немају пара, зове мајку да је загрли пољуби у образ.

У собу утрчавају две омање мусаве девојчице, седмогодишња Бојана је ученица другог разреда и шестогодишња Миљана, која иде у предшколско. Све их вози отац Славољуб ладом која само њега служи.

Бојана је мала растом и превише гојазна девојчица. Слободан нам каже да им није било јасно зашто је то тако јер код њих једе се на кашичицу! Лекари на систематском прегледу у школи рекли су им да има неки поремећај од лоше и неправилне исхране.

– Кад има једе све, брише са стола. Други кувају тикве за свиње, а ми их испечемо у тепсији и једемо са врућим хлебом, па пуцају стомаци. Имамо само две кокошке носиље, дао ми их комшија горе из брда. Кљуцају ту по дворишту, ливадама, ако снесу неко јаје, добро је. Док их не однесу лисице – прича Славољуб.

Питајте у школи

Славољуб и Радица не знају како деци иде школа.
– Нас то не брине, јер су наше бриге много веће, како да преживимо. Ето иду да уче, жврљају нешто, не знам, али не понављају. Зашто, како, шта, питајте у школи.

Испред куће блато, осећа се смрад. Кућица се искривила на темељу од плочастог камена, а трем је подупрт црвоточним гредама. У тој соби са старне набацана стара похабана одећа, неке ствари питај бога откад. Заудара на мемлу, затварамо што пре. У собици, ониској, попуцалог плафона и зидова, чађавој од дима, живе три генерације Стојилковића – њих осморо. Са стране стари шпорет на дрва, ћумка пробијена у плафон и излази високо на кров. Са стране два стара дрвена кревета стоје на неравној земљи, која се посипа водом како би се угасила несносна прашина и заварао тежак воњ који удара свом силином на нос. Између кревета узан пролаз, колико да се окрену колица дечака са крупним очима.

Ту је дрвени сто, омањи, чврст, једва већа столица и неколико мањих. Ту су два омања прозора, похабана ћебад и веш који се суши изнад кревета. У једном углу лежи старица, Слободанова мајка Стојанка. Носи 80 година, не устаје из кревета.

– Од старости, од муке, од свега што је снашло, лежи, очи отворене, не говори, имамо осећај да не дише – каже Слободан.

Никад није била код лекара, ниједан лек није попила.

– Сигурно болује од нечег, али немамо могућност да је водимо по болницама у Врању, нити лекове да јој купујемо. Овде се не пију лекови, то је луксуз – каже Слободан.

У ћошку собе седи његов психички болестан брат, четрдесеттрогодишњи Горан.
– Свестан је свега, али урочила га дивљина и сиротиња, овде се рађају такви у свим временима, има их у сваком засеоку. Бистар је, миран, ево да видите.

Горане, трчи донеси џак брашна из аута – замоли га Слободан.

Горан поскакује са широким осмехом истрчава напоље и убрзо уноси брашно. Сви се радују. Биће хлеба. Дечак Бојан испушта своје карактеристичне звуке, овог пута од радости.

Зимска глад

Испод куће Стојилковићи имају омању баштицу, једва нешто родило, немају за зиму, одмах поједу, скидају са корена. Посадили на једној падини кромпира, није родило, нема ни једног џакћића. Таква година, нема ни код других. И пасуља мало, мора да купи.
– Лети је лако, дамо деци хлеба, па около има малина, купина, шумских јагода. Има и печурака, одмах их запечемо на плотни, па удри! Лети је увек лакше, нађе се што, ал’ зими кад падне снег, зависи колико потраје, а деси се и до Ускрса, е тад је тешко, нема црње. Нема мрдања из куће, снег по два, три метра у висину у усецима. Као пилићи у гнезду, тако и ми седимо, грејемо се и зевамо, чекамо да нешто наиђе за јело. Поједемо, бре, све што имамо, а оно снег никако да окопни, и онда гладујемо. Жао ми деце, по неколико дана само воду пију. Леже у кревету, мислим помреће, ал’ Бог не даје – прича Слободан.

Рупа у поду

У овој соби сви спавају и заобилазе рупу кроз коју може да се пропадне у подрум!

– Спавамо онако како се једино може. Отац и мајка у једном кревету, брат са наше троје деце у другом, а ја и Радица померимо сто ка средини и у углу на земљи наместимо одећу коју смо износили, легнемо и покријемо се ћебетом. Ложимо целу ноћ, тесно, ниско, али топло је. Имамо само око 80 евра сталног прихода месечно колико износи пољопривредна пензија оца Милана. Он је млађи од мајке, има 74 године, час је бољешљив, па се опорави. Отишао је рано ујутру доле према реци. Неће да буде овде, срамота га. Доћи ће пре него да мркне и довући ће једно овеће дрво. Сирово ложимо, нема кад да се осуши – казује Слободан.
Не прима дечји додатак, тражили му личну карту за супругу и још неке папире.

– Ко, бре, да се вуцара по Врању, одакле паре за личну карту? Кад не желе да дају на моју, не треба, не могу да идем доле у град, немаштина је.

Живимо од те пензије и моје наднице. Два пута недељно зову ме да утоварујем дрва, дневница је око осам евра. Чим узмем пара, правац продавница, мора да има брашна и осталог што је основно за јело. Никад нисам попио чашицу алкохола, питајте у селу, сваки динар уносим у кућу, ал’ га слабо има.

Клозета немају, испред трема смрад. Радица стално мете, просипа воду, зато је увек блата.

– Дању је широко, клозет свуда, кад мркне, а овде рано се то дешава, онда Бојан и девојчице под трем, ми поред куће. Зими су вукови испред врата, не смемо ни да изађемо, само дању. Мајку отац и жена гледају, пресвлаче, смрди, али мора све да се издржи. Мила душа све мора да издржи, све како јој је записано трећег дана по рођењу – слеже раменима Слободан.

Криво му, може да ради, посла нема, за државу не постоје, има их у евиденцији само за гласање. Људи их заобилазе као да су кужни. Има пуно кућа у централном селу Барелић где је пошта, амбуланта, школа, продају се и старе и новије, али то је за њих недосањани сан. Боје се само једног, старих инсталација струје. У њиховом засеоку било је пожара и куће су гореле до темеља.

– Боже, не дај да изгоримо сви, то нам је молитва сваке вечери пред спавање – каже Славољуб

 

Д. Ђорђевић – Вести