Насловна / Став / У Македонији је плишани тоталитаризам Запада прегазио чак и привид демократије
У Македонији је плишани тоталитаризам Запада прегазио чак и привид демократије 1

У Македонији је плишани тоталитаризам Запада прегазио чак и привид демократије

* Северна Mакедонија ће бити у НАТО већ 2019-те, у ЕУ можда 2049, а Заев је био уистину извршилац једне мисије. Прво је покушао да је одради путем референдума. Тај референдум је пропао, али су се Заев и његови страни ментори већ колико исте вечери понашали као да се није ни догоди

* Заев је од ментора добио одрешене руке да недостајућих десетак гласова за спровођење промена кроз Собрање обезбеди милом или силом. Некима је припрећено оптужницама, некима су понуђене паре, двотрећинска већина је набијена

* Још једном је потврђена чињеница да се политички процес у режији ЕУ своди на праксу изнуђивања унапред зацртаних, геополитички и идеолошки пожељних исхода. Циљ се унапред дефинише, а потом се пушта у погон медијска машинерија и средства политичких притисака. Ако се тај идеолошки зацртан циљ не оствари, то значи да „демократија“ није успешно функционисала. Самим тим процес мора да се понови све док бирачи не буду исцрпљени

* Проширење НАТО на вардарску Македонију творцима атлантистичке велике стратегије представља приоритет. Данас, међутим, првенствени мотив више није супротстављање руским плановима за енергетске коридоре, чија је реализација ионако крајње упитна. Проширење алијансе им је данас неопходно пре свега да би се пресекао медитерански огранак кинеског „Пута свиле“, који је требало да води од Пиреја преко Солуна и моравско-вардарском долином до Београда, а одатле брзом пругом до срца средње Европе, до Будимпеште

_____________________________________________________________________

Пише: Срђа ТРИФКОВИЋ

ИСХОД гласања о промени имена државе у скопском Собрању 19. октобра увече био је савршено предвидљив.

Укупно 80 од 120 посланика македонског парламента подржало је уставне промене, после којих ће БЈРМ променити име у Република Северна Македонија, док ће Грчка за узврат деблокирати њене евроатлантске интеграције. У пракси, ово значи чланство Северне Македоније у северноатланској алијанси 2019. године засигурно, а у Европској Унији негде око 2049, евентуално.

Премијер Зоран Заев честитао је овај исход грађанима на Фејсбуку: „Мисија је успешно обављена“.

Ово је био срећно одабран термин: Заев је био уистину извршилац једне мисије, у смислу радног задатка по налогу претпостављених.

Прво је покушао да га одради путем референдума. Да би му на том послу помогли, у Скопље су током референдумске кампање дошли Ангела Меркел, Себастијан Курц, Јоханес Хан, Џејмс Матис, Федерика Могерини, Јенс Столтенберг, а видео-поруком грађанима се обратио и Емануел Макрон… Сви они захтевали су само једно: да референдум успе, да народ прихвати промену имена Македоније зарад учлањења у НАТО и ЕУ.

Референдум је пропао, али су се Заев и његови страни ментори већ колико исте вечери понашали као да се није ни догодио.

Македонски премијер је од тих ментора добио одрешене руке да недостајућих десетак гласова за спровођење промена кроз Собрање придобије милом или силом, па и коришћењем „балканских метода“.

Толико о борби за европске вредности.

Наравно, исход ниједног тренутка није био под знаком питања. Некима је припрећено оптужницама, некима су понуђене паре, двотрећинска већина је набијена.

Референдум више нико не помиње, као да се десио пре три деценије а не пре три недеље.

Још једном је потврђена чињеница да се политички процес у режији ЕУ своди на праксу изнуђивања унапред зацртаних, геополитички и идеолошки пожељних исхода.

Циљ се унапред дефинише, а потом се пушта у погон медијска машинерија и средства политичких притисака. Ако се тај идеолошки зацртан циљ не оствари, то значи да „демократија“ није успешно функционисала. Самим тим процес мора да се понови све док бирачи не буду исцрпљени и доведени у потчињено стање – као што се десило после више пута поновљених референдума о чланству у ЕУ у Данској или Ирској.

Многе кључне одлуке у „Европи“ ионако се доносе без знања обичног света или одобрења њихових заступника.

Невероватно је али истинито да 85 посто законодавства у земљама-чланицама диктира неизабрана бриселска номенклатура, без икакве скупштинске процедуре у националним законодавним телима.

Ово је контекст у коме успешно одрађена „мисија“ Заева постаје јасна.

Она је била од почетка диктирана споља, а започела је подривањем владе Николе Груевског.

Да се подсетимо: крајем 2014, БЈР Македонија нагло се појавила на радарским екранима стратешких планера у Вашингтону и Бриселу. Требало је по сваку цену спречити да коридор од Ђевђелије до Прешева попуни кључну недостајућу карику у пројекту гасовода „Турски ток“, повезујући пројектовани терминал на турско-грчкој граници у Тракији са Србијом, Мађарском и другим земљама ЕУ. Ово би била алтернатива „Јужном току“, који је у јесен 2014. Русија обуставила након што је Бугарска под западним притиском одустала од њега.

Спремност премијера Груевског да размотри могућност учешћа у „Турском току“ учинила га је метом западне, пре свега америчко-британске обавештајно-пропагандне акције у циљу његовог смењивања. Први чин драме почео је у зиму 2014-15, када је тадашњи лидер опозиције Зоран Заев почео у јавност да износи такозване „бомбе истине“, аудио-снимке и документа државних функционера које су му достављали страни обавештајци.

Све се потом одвијало према класичном сценарију смене режима који је пре много година развио Џин Шарп, а која је потом испробана на улицама Београда, Тбилисија, Каира, Кијева…Талас антивладиних демонстрација од маја 2015. био је трајно подстицан и финансиран од стране „невладиних организација“ иностраног порекла, уз обавештајну и логистичку подршку западних амбасада.

Три године касније, са послушником Заевим на власти у Скопљу и одавно сломљеним Ципрасом још увек на челу грчке владе, творцима атлантистичке велике стратегије проширење НАТО на вардарску Македонију представља приоритет. Данас, међутим, првенствени мотив више није супротстављање руским плановима за енергетске коридоре, чија је реализација ионако крајње упитна.

Проширење алијансе им је данас неопходно пре свега да би се пресекао медитерански огранак кинеског „Пута свиле“, који је требало да води од Пиреја преко Солуна и моравско-вардарском долином до Београда, а одатле брзом пругом до срца средње Европе, до Будимпеште.

ПОУКА ЗА СРПСКУ – Исход фарсе о промени имена у Скопљу указује да је «де­мо­кра­ти­ја» у издању постмодерног Запада пре­тво­ре­на у рас­те­гљив кон­цепт за­сно­ван на уна­пред за­цр­та­ном иде­о­ло­шком вред­но­ва­њу ис­хо­да про­це­са. Конкретно, Милорад Додик је, по тој ма­три­ци, «тврди националиста» и «проруски снагатор». Сто­га ни по­ли­тич­ки про­цес ко­ји во­ди ка његовој победи, конкретно на изборима за српског члана Председништва БиХ, апри­о­ри не може би­ти де­мо­крат­ски – већ је резултат или неке наводне изборне преваре, или «сејању страха» и «манипулација бирачког тела» (сви термини под наводницама су из скорашњих текстова у водећим листовима англосфере).

Са дру­ге стра­не, избор Жељка Комшића за «хрватског» члана тог истог Председништва гласовима Бошњака (и то по трећи пут у 12 година), аутен­тич­но је де­мо­крат­ски чин: та забога, он је «умерењак» који тежи «већем јединству Босне као предуслова на путу евроатланских интеграција». На исти начин и у истом духу, смењивање Додика потезом пера неког међународног бирократе и довођење на његово место другопласираног кандидата – које призивају неки западни дипломати у Сарајеву – био би један аутентично демократски чин.

Унутар ове матрице, ни сама мо­рал­ност ни­је функ­ци­ја објек­тив­ног по­на­ша­ња ак­те­ра, већ је стрикт­но си­ту­а­ци­о­на. Она стриктно за­ви­си од по­ло­жа­ја ак­те­ра на ска­ли по­ли­тич­ког и иде­о­ло­шког вред­но­ва­ња, за шта дра­сти­чан при­мер пру­жају пресуде и прак­са Ме­ђу­на­род­ног кри­вич­ног су­да за бив­шу Ју­го­сла­ви­ју у Ха­гу.

У анализи фе­но­ме­на хипокризије и идеолошке крутости вла­да­ју­ћих елита За­па­да у целини а Европе посебно, нарочито па­да у очи дво­лич­ност па и кри­ми­нал­ност њихове по­ли­ти­ке на Бал­ка­ну. По­ста­је не­из­ве­сно да ли у бриселској Европи XXI века још мо­гу да пре­ваг­ну љу­ди од кр­ви и ме­са ко­ји од­ба­цу­ју „кул­ту­ру“ ве­штач­ког све­та Ангеле Меркел и Емануела Макрона, „вред­но­сти“ пост-исто­риј­ске, пост-ху­ма­не, бес­пол­не, без­род­не, ет­нич­ки из­ме­ша­не пост­мо­дер­ни­је. Као што указује пример гажења и самог привида демократије у Македонији, за­пад­на „ели­та“ – цинична, бес­ко­ре­на, аро­гант­на, — за сада још увек успешно спроводи свој пли­ша­ни то­та­ли­та­ри­зам, об­лик бриселског лу­ди­ла про­гла­ше­ног за нор­мал­ност. Надајмо се да ње­го­ва про­тив­при­род­ност на дуге стазе но­си се­ме соп­стве­ног уни­ште­ња.

Факти

Како бисте оценили овај текст?

+Кликните на звезду за оцену!

Актуелно

Папа стигао у Скопље, служи мису на Тргу Македоније 11

Папа стигао у Скопље, служи мису на Тргу Македоније

Поглавар Римокатоличке цркве папа Фрања служи мису на скопском Тргу Македонија, којој присуствује око 15.000 …

Стево Пендаровски нови председник С. Македоније – превагу му донели шиптарски гласови 12

Стево Пендаровски нови председник С. Македоније – превагу му донели шиптарски гласови

* ФАКТИ: Мило Ђукановић у Монтенегру влада захваљујући изборним манипулацијама и шиптарским, муслиманским и хрватским гласовима. …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *